JASMINKA PETROVIĆ: Knjige za decu treba da ulivaju nadu

Bilo je zaista mnogo događaja, susreta, utisaka i sve to se izlilo u ovaj roman, koji je mogao da bude smešten u bilo koji od ovih gradova, jer naših ljudi i mešovitih brakova ima svuda po svetu. Odabrala sam Stari Grad na Hvaru, zato što ga najbolje poznajem. Tamo imam rodbinu i prijatelje. Norveški i švedski dečji pisci putuju u Afriku radi inspiracije, a nama na Balkanu dovoljno je da stanemo na prozor i već se nižu ideje. Eto prednosti od života u nerazvijenim krajevima – kaže za Danas Jasminka Petrović, spisateljica za decu i mlade, čiju je novu knjigu Leto kad sam naučila da letim nedavno objavila IK Kreativni centar.

* Osnovna priča – letovanje jedne 13-godišnje beogradske devojčice sa bakom u poseti kod rođaka primoraca koje ne poznaje, ima više podtokova u kojima su smeštene porodične traume tokom raspada bivše SFRJ, delikatna politička i ideološka neslaganja, aktuelni društveni i porodični problemi, ali i sudar generacija, iskustvo smrti bliske osobe, otkrivanje stvarnog sveta izvan moderne tehnologije… Zbog čega ste sve to „pomešali“ u ovu, suštinski knjigu o ljubavi?

– Moja početna ideja bila je da jednu mladu Beograđanku smestim na ostrvo Hvar sa dve babe. Nisam imala koncept i nisam znala kako ću završiti knjigu. Jednostavno sam pratila priču, kao što je Alisa pratila Belog Zeca. Život mladih ljudi nije jednostavan, naročito kad odrastaju na Balkanu. Sofiju muče uobičajena tinejdžerska pitanja: Zašto imam male grudi? Zašto me niko ne voli? Zašto je drugima bolje nego meni? Ali tog leta u život su joj se upetljala i mnoga druga pitanja: Zašto mi niko nije rekao da na Hvaru imam rodbinu? Zašto su moji mama i tata stalno bez para? Kako je počeo rat između Srba i Hrvata? U toku pisanja pokrenula su se brojna pitanja i pretila je opasnost da se raspadnem i ja i priča. A kad život dođe do tačke ključanja, jedino što nas može spasiti jeste opraštanje i ljubav. Sofiji je to pošlo za rukom i tako se spasila. Učimo od dece. Knjigu sam pisala za tinejdžere, ali vrlo brzo se ispostavilo da je rado čitaju i odrasli. Sa Sofijom se poistovećuju i mladi i stari i ženski i muški čitaoci. Uz Sofiju se smeju, tuguju, preispituju, a kad sklope korice imaju potrebe da mi se jave i podele sa mnom svoje utiske. Sve ovo govori da je odrastanje uvek isto – teško i radosno.

* Zašto Sofija broji noći, a ne dane, mada je ovo neka vrsta dnevnika?

– Karakteristika tinejdžera jeste da su stalno između sna i jave. Dok im nešto govoriš oni klimaju glavom, ali po pogledu vidiš da su otplovili u neku svoju priču. Stvarnost i mašta im se prepliću kao kosa u pletenici. Dok baba hrče, Sofija osluškuje zrikavce, leti iznad mora, plače, ljubi se na vrhu solitera, gleda šare na zidu, pravi planove, razmišlja, priseća se… Čitav roman smešten je u taj međuprostor, u tih nekoliko trenutaka pre nego što Sofija zaspi, tako ispada da ona vodi noćnik, a ne dnevnik. Na taj način želela sam da pokažem tinejdžersku klackalicu: dan-noć, radost-tuga, Diznilend-seks, dete-odrasla osoba…

* Koliko su za decu važne bake, deke, rodbina i da li se danas, u ovom vrtoglavo brzom načinu života zaboravlja na dragocenost porodičnog života i druženja sa srodnicima?

– U mom detinjstvu bili su prisutni i bake i deke i bliža i dalja rodbina. Svi oni su uticali na formiranje moje ličnosti. Danas porodična okupljanja nisu tako česta, a spontane posete gotovo da izumiru. Kvalitetni odnosi u porodici deci pružaju osećanje sigurnosti i samopouzdanja. Sofiju su pritisle nevolje sa svih strana, ali ona se nije povukla u mišiju rupu. Sofija postavlja pitanja, zahteva objašnjenja, traga za rešenjima. Ona otvara porodičnu Pandorinu kutiju, jer jedino tako se stvari mogu dovesti u red. U tome joj pomažu baba Marija i nona Luce. Ova dva lika zasnovana su na mojim babama i na babama moje dece.

* Da li su „Mali princ“ i „Galeb DŽonatan Livingston“, koje pominjete i citirate u knjizi, neobilazno štivo svakog detinjstva i odrastanja, koje povremeno treba obnavljati i kasnije?

– Potraga za knjigama traje celog života. Neophodno je uzajamno privlačenje – i da se knjiga dopadne tebi i da si ti dopadneš knjizi. Postoje knjige koje možeš da čitaš mnogo puta, u različitim uzrastima i svaki put otkriješ nešto novo, takve su Mali princ, Galeb DŽonatan Livingston, Beskrajna priča i mnoge druge. Kad sklopiš korice, čudom se čudiš kako to i to nisi ranije uočio, kad je tako očigledno. Najdivnije razgovore o knjigama vodila sam sa decom u selima u okolini Prijepolja. Zahvaljujući biblioteci na točkovima, najmlađim čitaocima su dostupni i klasici i savremena dela dečje književnosti. Zadatak nas odraslih jeste da deci omogućimo da dođu do knjiga, da ih motivišemo da čitaju i da im pružimo mogućnost da iskažu svoje utiske. Putujući po Srbiji, upoznala sam sjajne bibliotekare, učitelje i nastavnike. Sa minimalnim sredstvima oni pokreću veličanstvene akcije, projekte i manifestacije. Jedan takav vilenjak, bibliotekar i nastavnik srpskog jezika, Petronije Ponjević čitao je Leto kada sam naučila da letim još u formi rukopisa. „Pruži šansu Peđi, nemoj da ga ostaviš na stramputici“, predložio mi je Petronije i ja sam ga poslušala. Sofijin drug Peđa, živi rastrzano između mame i tate, agresivan je, netolerantan. Knjige za decu i mlade treba da ulivaju nadu i da daju krila čitaocima.

* Šta je zapravo najvažnije u pisanju knjiga za decu?

– Iskrenost. Deca su stručnjaci da detektuju foliranje, pretvaranje, ulagivanje. NJima ne smeta što si ti neobrazovan, njima smeta što se praviš da si pametnjaković.

Kad „samo kod Beroša gori svitlo“

* Koliko vam je važna saradnja sa ilustratorima – čini se Dobrosav Bob Živković u ovoj knjizi ne dopuštaju čitaocima da se pomere sa Hvara?

– On ima božiji dar da crta žive slike, baš kao Bert, prijatelj Meri Popins. U Bobove ilustracije čak ne moraš da uskačeš, dovoljno je da ih pogledaš i već si u šumi, ispod stola, u školi, u mišijoj rupi, na pešačkom prelazu ili na ostrvu. Kad je jedan stanovnik Starog Grada uzeo knjigu u ruke odmah je rekao: „Vidi, samo kod Beroša gori svitlo“. Tako Bob crta.

Bodulski dijalekt

* Kako ste uspeli da jezičku barijeru između beogradske varijante srpskog jezika i bodulskog dijalekta napravite kao mali jezički kurs kroz koji se rešavaju jezičke i druge razlike?

– U prvom trenutku imala sam ideju da bodulski dijalekt rešim rečnikom, ali sam kasnije odustala. Jezik nije prepreka da se dve osobe razumeju. Ovo naročito važi za decu. Naći će bezbroj načina da se sporazumeju – rukama, nogama, crtežom, pesmom, ili će jednostavno uključiti google prevodilac. Deca nemaju predrasude, a ni betonske blokove u glavi. Nisu opterećena istorijskim događajima, ni političkim stavovima. Deca su spontana i otvorena. Ako im se neko ili nešto dopada, lako pronalaze način za komunikaciju.