Knjiga bolnih ispovesti

Nije, doduše, svaki naslov zaseban i potpun entitet; u ove dve i po decenije izlaze jedan iz drugog, kao ruske babuške. Pogled iz osinjaka je u tom smislu poslednja, završna reč. Tako otprilike Đukić i govori Ćosiću pri kraju knjige: Hajdemo da zaokružimo tvoj životni put.

Iznad svega i pored svega drugog, ima nesumnjive, zarazne strasti u tome poduhvatu. Nemerljivo vreme proveo je Đukić nad jednim nimalo jednostavnim životom, nastojeći da prodre do njegovih suštinskih istina. Više decenija posmatranja, poverljive priče, svođenja računa. Ne ide to bez žara, i bez izgaranja. Mogla se ta strast videti, najzad, i prošlog meseca na Sajmu knjiga u Beogradu, kad je Pogled iz osinjaka predstavljen sajamskoj publici: Đukić je na dan promocije imao tačno 86 godina i dva dana, i premda promocije ne voli, došao je da svojoj knjizi poželi srećan put. Izveo ga je iz kuće u sajamsku gužvu njegov radoznali duh koji ne zna za zamor, koji ne posustaje, duh koji ga je vodio i tokom čitavog dugog, zametnog rada na ovoj knjizi.

Mnogo se šta od Đukića učilo, pa i ovo: posvećenost. On je, međutim, takva priroda da otklanja od sebe svaku vrstu idolatrije. Aklamiran kao naš najveći živi novinar – aklamiran tako i u krugu ovoga lista – on je taj koji brzo okreće leđa superlativima. Nesklon da ih prima, nesklon je i da ih daje. Kažem to zbog sledeće stvari: u ovu je knjigu uneo taj svoj karakter. Nisam zato smeo ni da pomislim (a pomišljao sam) da povučem, recimo, neku analogiju sa Ekermanom, iako Razgovori sa Geteom prirodno izazivaju na poređenje. Kakvo god. I Đukićeva je knjiga – knjiga razgovora. I Ćosić je pisac epohe. Ali, sam autor Pogleda iz osinjaka drugačije je odredio svoju ulogu od one koju je na sebe bio uzeo Geteov ispovednik. Na 278. stranici knjige Đukić kaže: „Iz kruga novinara ja sam mu bio blizak. Imao je poverenja u mene. U raznim situacijama često je isticao da sam njegov biograf. Nije me to radovalo, niti sam se tako osećao. Od biografa se više očekuje… Želeo sam da budem svrstan među profesionalne zapisničare“.

Eto to je klasični Đukić. On ne bi da piščeva slava pređe i na njegov konto. Navlači – hoće, zapravo, da navuče – crnu rizu srednjevekovnih pisaca žitija, i gleda da izbriše svako svoje ja iz priče koju pripoveda. Zapisničar? Ne bih mu to primio na lepu reč. On se jeste uklanjao, hteo je da stoji pomalo sa strane, bio je i to što kaže da je bio: zapisničar, ali je – još više od toga – pitao i propitivao, odgonetao nepoznanice, tragao za najtežim odgovorima, bio dakle onaj koji je vodio igru. Vratimo se ipak još jednom Ekermanu. To je moj Gete, poručio je on čitaocima njegovih Razgovora. To je moj Ćosić, može da kaže i Slavoljub Đukić.

Pa kakav je, zapravo, taj njegov Ćosić? Već sam naslov knjige pomalo sugeriše jedno doba i njegove kovitlace. Osinjak je reč za koju je Đukić mislio da će najbolje izraziti životno okruženje svoga junaka, pa i doživljaj sveta kroz koji je onako burno prolazio. Nikad mira ni spokoja, nikad dana bez borbe, ni sata bez drame. Harmonija je nešto što Ćosić nije upoznao, mada je očajnički tragao za njom. Jeste mu književnost bila pribežište, ali ovo nije literarna biografija, o tome se ovde govori tek uzgred. Jeste po njegovim iskazima i porodica, ali ovo nije porodična saga. Đukića je interesovalo Ćosićevo političko biće, i bez kolebanja se kretao u tome pravcu. Ovo je, dakle, Ćosićeva politička biografija, sastavljena od onog što je Đukić hteo da čuje i onog što je Ćosić hteo da kaže.

Iako hibridna i bez čvrstih okvira bilo kojeg žanra – knjiga kombinuje razgovore, beleške, tekstove kao vezivno tkivo – ona je pred nas iznela Ćosićevu figuru vrlo jasno i vrlo dosledno: to je priča o verniku, grešniku i otpadniku u jednom komadu. Ćosić je ispovedno svedočio o sebi na mnogo mesta, i u u mnogo prilika, pa vam se može učiniti da Đukićeva knjiga govori o starim, prežvakanim stvarima. Nije, međutim, tako. Nipošto nije tako. Da ne bude tako postaralo se Đukićevo iskustvo i Đukićeva mudrost. On je vrlo dobro znao da daje završnu reč o jednom životu, i da je to ne samo njegova, nego završna reč jednog doba o svome amblematičnom piscu. Sve je mereno dvaput, sve proveravano iks puta, zahtevan je ultimativni napor da se dođe do onog što sam gore već nazvao suštinom. Išlo se pod kožu, i u meso, i računalo se samo to.

Dobili smo tako jednu ličnost – političku ličnost Dobrice Ćosića – koja je bilans svog života izvela kao bilans svog neporecivog poraza. Nema životne stepenice na kojoj nije pao, nema projekta koji nije bio razočarenje, nema ideje koja nije bila zabluda. Ovo je knjiga bolne iskrenosti. Počev od trenutka kad je video da ima nešto od talenta za pisanje ali ništa od znanja, do dramatskih dilema o mučilištu Golog otoka, dilema oko Titove vladavine, dilema o Đilasu, o Rankoviću, o Krleži, strepnji o Kosovu, o Jugoslaviji, do kredita koji je dao Miloševiću ali ne i Paniću, do, najzad, zbunjenosti pred novim tehnološkim dobom koje dolazi – Ćosić nije prestajao da se ispoveda sa otvorenošću koja je bez presedana u literaturi ovoga jezika. Ovo je naša knjiga o Jovu. Znam da ima onih koji misle da je to samo poza i hipokrizija, i da – budimo učeni – autokritičke refleksije tu i nema. Varaju se, na časnu reč. Ćosićeva je introspekcija samorazarajuća. U kritici sebe Ćosić je često išao dalje od svojih kritičara. Ali, šta imamo od svega toga? To je valjda jedino važno pitanje koje Đukić nije postavio Ćosiću. Nije, međutim, ni trebao (da ga postavi). Nije ga postavio ni sebi. Nije trebao (da ga postavi) ni sebi, ponavljam, jer tu onda počinje jedna druga priča. Đukić, uostalom, nije sebi ni dao ulogu sudije. On je hteo – i bio je – samo svedok jedne biografije nad biografijama. Pouzdani, pronicljivi, veliki svedok.