Kraj duge kontroverze oko kobnog pamfleta

Pamflet Mein Kampf postao je simbol nacionalsocijalizma kao nijedan drugi spis ove mračne epohe novije političke istorije. Istovremeno do danas kruže „priče“ o bestseleru koji „niko ne čita“. Ovakvim klišeima posvećena je studija Otmara Plekingera (Othmar Plöckinger: Geschichte eines Buches: Adolf Hitlers „Mein Kampf“ 1922-1945, Oldenbourg Wissenschaftsverlag, Minhen 2011 – 2. aktualisierte Auflage). Plekinger opisuje kompleksnu istoriju njenog nastanka, stranputica i umršenih epizoda iz povesti njenih različitih izdanja i gotovo nepreglednu istoriju prijema na koji je ona nailazila. Posebno intenzivno mesto u Plekingerovoj studiji zauzima pitanje kako je knjiga tumačena posle 1933. u krilu država članica vojne alijanse. Plekinger nastoji da demitologizuje tezu o tome da ovaj pamflet „nije čitan“. On je ispitivao registre biblioteka i analizirao učestalost iznajmljenih primeraka, kao i broj njenih citata i parafraza u onovremenoj publicistici. Posebno je zanimljiva Plekingerova analiza paralele između nastanka knjige i onovremenih političkih zbivanja u Nemačkoj. Plekinger nalazi da je politička slika Adolfa Hitlera u godinama nastanka ovog pamfleta izgledala koherentnom, što je u viđenju mnogih tumača sporna teza. Možda je Plekingerova studija više proširenje horizonta u poimanju psihološke slike diktatora, no dosledna demitologizujuća kritička edicija osnovnog teksta pamfleta Mein Kampf.

U ovom kontekstu bismo istakli knjigu profesorke političkih teorija na univerzitetu u Pasau, Barbare Cenpfening, koja je svesno ušla u rizik analitičkog vrednovanja ovog pamfleta i time prigovoru latentnog relativizovanja. Autorka je objavila knjigu (Barbara Zehnpfennig: Adolf Hitler: Mein Kampf. Weltanschauung und Programm – Studienkommentar, UTB, Štutgart 2011) koja je 2006. najpre bila objavljena kod uglednog minhenskog izdavača Verlagshaus Wilhelm Fink. Autorka konstatuje tematski disparatne slojeve ideja koji stoje jedan sa drugim u protivrečnosti. Misli su konfuzne, a stilistički slabi elaborati samo svedoče o monistički zasnovanom temelju misaonog zdanja koje je motivacioni fundament Hitlerovog spoljnopolitičkog i unutrašnjepolitičkog programa. Shodno njenom mišljenju, nemoguće je sedamdeset godina nakon Hitlerove smrti ovaj spis držati na indeksu zabranjenih knjiga. Ona veli da takav akt nije posebno mudar, jer bi građanima trebalo da bude dozvoljeno da čitaju i sami se uvere u to šta je bila Hitlerova intencija i motivacija. Ko se knjizi bude predmetno približavao, mnogo će mu se otvoriti. Bavarsko ministarstvo finansija poseduje izdavačko pravo na ovaj pamflet, koje je bilo kod Eher-Verlag, od koga su ga nacionalsocijalisti nasledili.

„Danas se zna kakav je zločin Hitler počinio, te je neshvatljivo da se njegovo mišljenje do danas ne uzima ozbiljno“, veli profesorka Cenpfening, čiji je habilitacioni spis posvećen ovom pamfletu.

Nakon neuspelog puča od 9. novembra 1923, Hitler je osuđen za delo veleizdaje na petogodišnju kaznu zatočeništva u Landsbergu na Lehu u kome je proveo samo devet meseci. Komforan život u kazamatu omogućio mu je da otpočne sa pisanjem svojih autobiografskih sećanja i izlaganjem svojih političkih nazora. Prvi deo knjige nastao je uz asistenciju Rudolfa Hesa i Emila Morisa, kojima je Hiter diktirao pasaže manuskripta, a oni ih kucali na pisaćoj mašini. Ovaj rukopis nosi naslov Moja borba. Obračun, a drugi deo, koji je nastao nakon otpuštanja sa robije, u Obersalcbergu, nosi podnaslov Nacionalsocijalistički pokret.

Da je Mein Kampf postao mit, zasluga je sveprisutnosti ove knjige u političkom, kulturnom i familijarnom životu nacionalsocijalista. Već je 1933. ova knjiga bila publikovana u više izdanja. Nakon Hitlerovog Machtergreifung (nasilnog preuzimanja vlasti) ona je postala bestseler koji je pri najrazličitijim povodima poklanjan građanima. Do 1939. ovaj pamflet je dosegao tiraž od 5,5 miliona primeraka, a 1943. ta cifra brojala je već 10 miliona. Počev od 1936. ova ominozna knjiga je uručivana svakom bračnom paru pri sklapanju braka kao lični primerak. Sumnja se da li je uopšte bila čitana.

Cenpfening shvata svoju studiju kao analitički komentar, pa se otuda dosledno drži autorove strukture knjige, čiji politički put detaljno opisuje. Relativno se brzo može steći utisak da je Mein Kampf homogeni programski tekst. U njemu su korišćeni citati Šopenhauera i Ničea, a one pasaže u kojima Hitler raspravlja o umetnosti i umetnicima u koje je i sebe brojao autorka izostavlja. Cenpfening se nije latila paralelne analize različitih izdanja ove knjige koja su jedna od drugih odstupala. Takva bi analiza bila jednako zanimljiva kao i uvid u puteve njene recepcije. No i mimo tih neznatnih deficita, knjiga Barbare Cenpfening dragoceni je doprinos demitologizovanju, odnosno razumevanju genetičkog konteksta bizarnih političkih ideja ovog najozloglašenijeg diktatora u istoriji modernog čovečanstva.