MILAN R. SIMIĆ: Čitanje je rvanje pisca i čitaoca

To je kolekcija sačinjena od 50-ak ogleda, kritika, rasprava o književnim temama publikovanih tokom prethodnih pet sezona u domaćim štampanim medijima i specijalizovanoj periodici, pa i na stranicama Danasa. Ovim tekstovima zajedničko je da govore o autorima koji, kao i sam Simić, smatraju da su granice između pisca i čitaoca izlišne, da se moraju prevazilaziti.

* Posle napisanih nekoliko hiljada satiričnih aforizama, tri romana, par pripovedačkih knjiga i radio-drama, ima se utisak da ste u formi eseja pronašli optimalan model za iskazivanje vaših poetičkih principa?

– Kao pisac, dakle čitalac od poverenja, mislim da je najpoželjnije na već stvorene književne svetove odgovoriti esejima posebnog tipa, jednom vrstom savremene kritike koja nije opterećena akademskim pristupom, koja zna izbeći suvoparnost. Takav tekst će opstati kao izgrađen svet unutar ponuđenih svetova i pružiti mogućnost dopisivanja narednim čitalačkim neimarima. Jer, definitivno, dobru knjigu nemoguće je čitati ravnodušno, čitanje je jedna vrsta rvanja pisca i čitaoca. Zato se kritika sve češće i veštije oslanja na piščev tekst i služi njime povodom vlastitih refleksija. Ako je čitanje dobre knjige praznikovanje, to mora biti praznikovanje i pisanje o njoj. Dobar esejista jedna je vrsta pamćenja književnosti, trebalo bi da bude tako. Naravno, postoje pisci kojima sam se odužio i pričama, ali i te priče, pa i monodrame posvećene pisanju Danila Kiša, imaju dosta esejističkog nanosa.

* Književnici o kojima najradije pišete su, kako kažete, „majstori opisivanja sveta bez stvarnosti“ – Borhes, Kafka, Beket. Koji bi se savremeni pisci mogli smatrati njihovim naslednicima?

– Pre svih, ako mislimo na pisce iz sveta, to jesu Enrike Vila Matas sa romanom Montanovo zlo, a zatim i Samanta Šveblin i Dušan Mitana koji potpisuju zbirke priča Ptice u ustima, odnosno Noćne vesti. Pisao sam o njihovim književnim svetovima u kojima je sve prividno naopako i u kojima se, kao na kakvom književnom brvnu, neprestano suočavaju onostrano i ovostrano, moguće i nemoguće, realno i fantastično, prošlo i buduće. Kada se svemu tome pridoda još i ono ironično i parodično – a što stoji uz ova prethodna primećenja – jednostavno se dobijaju knjige koje mame na domaštavanje. Uslovno rečeno, to su moderne Nedovršene priče. Od naših pisaca, to je pre svih Đorđe Pisarev, uživao sam čitajući njegovu književnu skrivalicu, roman I noć se uvukla u njegovo srce.

* Očito, privrženi ste estetici postmodernizma, a ona je, na početku Trećeg milenijuma, donekle, demode, u defanzivi?

– Postmoderna književnost je mrtva, živela postmoderna književnost! Možemo ovako da kažemo, jer sve imam utisak da se postmoderna književnost, uprkos najavljenom kraju, naprotiv – neprestano usavršava. I to postupkom neophodnog prerušavanja. Uostalom, Valter Benjamin je zapisao da jedino može imati smisla – i kritičkog smisla takođe – delo koje bi bilo kolaž citata, fragmenata, odjeka drugih dela. Hajde, uzeću kao primer roman Milisava Savića La sans pareille: ljubavni roman sa dodacima koji je, po mom mišljenju, uz rukopis Radovana Belog Markovića Putnikova ciglana, najbolji roman objavljen prošle godine kod nas. Pisma, eseji, fusnote i beleške, komentari, sve uz kolaž citata, naravno, i uz odjeke drugih dela – to jeste roman koji nas upoznaje sa, po ko zna koji put, prerušenim Savićem, to jeste pismo koje danas „jedino može imati smisla“. Bogme, jeste i rukopis koji u sebi ima dovoljno karakteristika postmoderne književnosti. I sve sam ubeđenija da i ako dođe do smrti pisane reči – ta smrt imaće oči postmoderne književnosti. Nemojte sumnjati u to.

* Ipak, podstaknuti Ernstom Fišerom, u „Dnevniku čitaoca“ potencirate potrebu da se polemiše o fenomenu kraja umetnosti?

– Pre bi moglo da se kaže da prisustvujemo završnoj fazi gubljenja stvarnosti. Nažalost, postoje ljudi koji naivno misle da je moguć život bez umetnosti, takvi se domognu i važnih pozicija sa kojih sve čine da umetnost nestane, ali… Nema kraja umetnosti bez našeg kreativnog udela, što dalje znači da sami umetnici odlučuju kakva će muzika da oplemenjuje naše duše, kakav će sjaj izbijati iz slika izloženih u galerijama, hoće li pozorišne predstave i ubuduće da nas guraju u nesanice, šta treba da sadrži knjiga koja bogati biblioteke. Druga priča je i ovovremena poplava neuspešnih i kvazi umetnika, njihova prisutnost nikada neće označavati kraj umetnosti. Potpuno ostvareni umetnici trajni su vlasnici prolaznosti, to je to. Pa i neka je cinik Emil Sioran tvrdio kako će večnost sve to poništiti. Ali, postoji jedna filozofska kvaka. Naime, sama večnost neće moći da se samouništi, valjda je tako. To je taj jedini plus nas smrtnika, ako se razumemo.

* Ako jemčite da se za umetnost i postmodernu ne mora brinuti, da li se slažete da je čitalac kakvog afirmiše vaša aktuelna knjiga endemska vrsta u izumiranju?

– Čitalac nikada neće biti vrsta u izumiranju. Ovo posebno važi za čitaoce koje afirmiše Dnevnik čitaoca jer je to stvar sledbeništva. Uveren sam da je mnogo meni srodnih čitalaca-pisaca kod nas i u svetu. Razlika je možda u tome što većina njih nije ukoričila svoje tekstove, već ih je ostavila rasute u zbornicima i časopisima, ili se zadovoljila usmenim iskazima na književnim večerima i u sličnim prilikama. Da nije tako, da sam usamljen, e, onda bih, uistinu, i sam potpisao kraj umetnosti.