Voltera Hila poprilično je nervirao „revizionistički“ film njegovog drugara Filipa Kaufmana Banda Kola Jangera i Džesija Džejmsa. Zato me je pozvao da zajedno sa njim napišem „mitsku priču promešanu suvim dokumentarizmom“. Budući da je Filip Kaufman Džesija Džejmsa otvoreno tretirao kao patološki nasilnu ličnost, Volter Hil je insistirao na Džesijevoj posvećenosti porodičnom, starozavetnom doživljaju sveta.
„Ali, Voltere“, upozorio sam ga u pauzi ispisivanja akcionih dijaloga, „gledaoci će se pitati zašto takav porodični čovek pljačka banke i vozove?“
A Hil me mrko pogleda i zareža: „Magični, shvati, Džesi to radi da bi ubijao proklete Jenkije!“
Shvatio sam ovaj intimni izliv umetničkog besa i bez ikakvog daljeg komentarisanja bacio se na posao. Da ne bi opet, u duhu holivudskih stereotipa, sve ostalo u sferi romantične osvetničke sage, kreirao sam lik Kola Jangera kao antipod scenarističkim klišeima u vesternima iz ere posle Džona Forda i Sema Pekinpoa. Dakle, Kol Janger u mojoj viziji beše otpadnik od društva, ekstremni individualac, privržen braći i „starom diksiju“, ali iznad svega lojalan sopstvenom desperadoskom kodeksu…
Zato u finalu filma, dok ih onako izranavljene ispituju Pinkertonovi agenti, Kol Janger prekida psovke nervozne braće i pribrano kaže: „Četiri godine sam bio u armiji, a jedanaest godina mi je trebalo da izađem iz nje…“
I zato, nešto pre toga, kada Frenk i Džesi Džejms ostavljaju izrešetane Jangerove jer ne žele da rizikuju da ih potera uhvati, Kol Janger hladnokrvno ignoriše u narodu već legendarnog Džesija i kaže Frenku: „Ti ne ideš, zar ne?“ A kad mu Frenk s mučninom na licu procedi kako mora da sledi brata, opaki šmeker Janger rutinski vadi pištolj, otkoči ga, ali ne puca u braću Džejms. Samo s nadmoćnim gađenjem dobaci: „Bolje je ovako, Džesi. Da te gledam kako bežiš…“
Posle puno godina, isprva skeptični Volter Hil mi je priznao da sam upravo tim replikama zapravo spasao vesternersku mitologiju njegovog filma koji je, da smo se držali Hilovih prvobitnih ideja, pretio da se pretvori u politički provokativnu psihodramu o postratnom traumatskom stresu.
A onda je dodao, setno uzdišući: „Znaš, Magični, sav ovaj užas koji se dogodio u dvadesetom veku samo je posledica tragične činjenice da je u američkom građanskom ratu pogrešna strana proglasila lažnu pobedu.“
Znao sam prokleto dobro o čemu govori veliki filmski režiser koji je diplomirao i istoriju, a uz to je autentični, čistokrvni Američanin. Kao što sam odavno provalio kako ima nečeg tipično srpskog u istoriji Divljeg zapada – nije slučajnost da su se svi veliki i slavni odmetnici, oličenje i simboli kaubojštine, pojavili ubrzo nakon završetka rata između unionista i konfederalista…
Sačekao sam da mi naspe novu turu do vrha i tek tada mu odgovorio.
„Vidiš, Voltere, kao što svaka država ima svoj Jug, tako i svaki čovek ima svoj dug“, rekoh pa podigoh svoju čašu viskija visoko, ne želeći da me mimoiđe…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
