Novi regionalizam

Vezivno tkivo koje objedinjuje priloge su, po rečima autora, „otvorena pitanja identiteta, institucionalizacije interesa i interakcija društvenih subjekata u okvirima vojvođanske autonomije i srbijanske političke zajednice“.

Čitaocima koji se bave istraživanjem problematike koja se u studiji razmatra pružen je dragocen registar izvora na koje pisac studije upućuje. Svaki prilog prati obimna, posebno aktuelna literatura koja uključuje teorijske studije stranih i domaćih autora, impozantan broj izvora dostupnih na internetu kao i međunarodne dokumente i propise unutrašnjeg prava.

Svoje poglede na vojvođansko pitanje u kontekstu tranzicije u Srbiji autor je izložio u dva dela studije od kojih svaki čini sadržinsko-tematski zaokruženu celinu.

Prvi deo studije, u kome se problematizuju „Paradoksi demokratske tranzicije u pluralnom društvu Srbije“, čine tri celine. Pažnja autora je koncentrisana na širi socijalni i politički kontekst u okviru koga se sagledavaju i analiziraju mogućnosti uspostavljanja i izgradnje demokratske ustavne države u Srbiji i autonomija Vojvodine.

U skladu sa takvim pristupom ovaj deo studije započinje razmatranjem paradoksa tranzicione države i demokratije u Srbiji uz nastojanje da se odgovori na pitanje da li se „tradicionalnim poimanjem ciljeva države, sredstvima partijskog monopola (oligopola), centralističke hijerarhije i etnocentrističkih homogenizacija mogu konsolidovati institucije i procedure demokratskog takmičenja za vlast u Srbiji i izgraditi moderna država, kao legitimni i efikasni servis građanskih interesa?“ Negativan odgovor na to pitanje i zaključak da se paradoks tranzicije u Srbiji ogleda i u tome „što stare, nefunkcionalne ideje i sredstva obezbeđenja političke moći imaju brojne zagovornike“, autor argumentuje kritički analizirajući teorijske stavove i potkrepljujući ove stavove nalazima empirijskih istraživanja o vrednosnim stavovima građana Srbije o poželjnom tipu države.

Decentralizacija kao oblik i izraz demokratizacije društva i njen uticaj na vertikalnu distribuciju moći, upravljanje i odlučivanje na više nivoa kao i parlamentarizam u Srbiji teme su koje autor sagledava kao jednu od mogućnosti oblikovanja Srbije kao moderne evropske države. Osnovno pitanje na koje nastoji da odgovori jeste to da li, u kontekstu evropskih standarda i prakse upravljanja na više nivoa, izlazak iz krize potražiti u centralizaciji ili u regionalističkoj „obnovi odozdo nagore“ i da li vertikalna distribucija moći i upravljanje na više nivoa zahteva da se struktura i način rada nacionalnog parlamenta prilagode decentralizaciji? Proces evropeizacije Srbije autor vidi i kao mogućnost vertikalne podele vlasti i njenog ograničenja, što doprinosi ukupnoj demokratizaciji društva, a konsekvenca toga procesa je i novo oblikovanje parlamentarizma u Srbiji koje uključuje i reprezentovanje teritorijalnih zajednica u Narodnoj skupštini.

Demokratsko upravljanje razlikama i novi regionalizam tematizovan je u prilogu kojim završava prvo poglavlje studije. Akcenat je na evropskim iskustvima i sagledavanju autonomije Vojvodine u tom kontekstu. Analiza počiva na uvidu u evropske primere i društvene i političke prilike u Srbiji. Iz nje sledi nekoliko najvažnijih zapažanja i zaključaka. Autor smatra da, uprkos kompleksnosti pretpostavki demokratizacije u procesu tranzicije koji se odvija u pluralnim i multikulturnim društvima kakvo je Srbija, postoje izgledi za konsolidaciju demokratije. U kontekstu evropskih vrednosti i strategija koje regionalizaciju i princip supsidijarnosti visoko rangiraju, iako zbog odsustva konsenzusa država članica Saveta Evrope još nemaju snagu pravno obavezujućeg dokumenta, konstatuje se da su reforme i javne politike u Srbiji nakon 2000. godine okrenute ka tipu demokratije sa komponentama konsensualnosti, ali da izostaje spremnost elita moći da domaću praksu usklade sa standardima evropskog regionalizma. Razmatranja finalizuje problematika vezana za autonomiju Vojvodine, koja se analizira u kontekstu evropskih principa o regionalizmu, s jedne strane, i društvenih prilika u Srbiji, s druge strane, uz isticanje da upravo Vojvodina može biti primer koji demonstrira prednosti teritorijalnog principa organizovanja i upravljanja multikulturalnim zajednicama. U zaključnim razmatranjima autor posebno naglašava ,,da autonomne Vojvodine kojim slučajem nije bilo, trebalo bi je danas zamisliti i ustavno konsekventnije garantovati, zbog samih Vojvođana pre svega, kao i zbog šansi koje pruža Srbiji za evropeizaciju sopstvenog bića i ponovno rađanje vere u mogućnost politika razuma, takmičenja, saradnje i solidarnosti, kao najviših vrlina državne zajednice“.

Drugi i centralni deo studije obuhvata priloge u čijem središtu pažnje su pitanja još neposrednije vezana za autonomiju Vojvodine, njen status i bitne karakteristike. Naslovljen kao „Vojvođansko pitanje“, obuhvata tematiku regionalizacije Srbije, identitete Vojvođana u procesu tranzicije, fenomen autonomaštva kao i institucionalni inženjering i kapacitete Vojvodine u upravljanju kulturološkim razlikama.

Analiza regionalizacije u Srbiji, posebno autonomije Vojvodine kao regije koju odlikuje multietničnost, započinje temom „Regionalizacija Srbije – Slučaj Vojvodine“.

Pitanja koja okupiraju pažnju autora koncentrisana su na potrebu za decentralizacijom Srbije; uticaj kosovskog (kosovsko-metohijski) problema na regionalizaciju u Srbiji i na afirmaciju vojvođanske autonomije; sagledavanje rešenja sadržanih u aktuelnom Ustavu Srbije i njihovu utemeljenost na principima i komparativnoj praksi regionalizacije u Evropi. Kao pokazatelji i oslonac na kojima temelji analiza izdvojene su posebno promene u Srbiji nakon 1988. godine, različiti predlozi i ideje o regionalizaciji koje su javnosti prezentovali stručnjaci koji se bave ovom problematikom, stanovišta i platforme u programskim dokumentima političkih stranaka i rešenja u Ustavu Srbije koja autor definiše kao „fasadnu autonomiju“. Osloncem na ove pokazatelje autor zaključuje da će ,,za efektivnije dostizanje evropskih standarda političke (institucionalne) regionalizacije u Srbiji biti nužne nove promene, kako raspoloženja najuticajnijih partija i elita vlasti, tako i samog Ustava“.

Identitet(i) Vojvođana u procesu tranzicije u Srbiji kreću se, po autorovom nalazu, između krajnosti od kojih je jedna etnonacionalna isključivost, a druga građanska višedimenzionalnost. Pozivom na empirijske nalaze autor konstatuje da se u savremenom srpskom društvu među građanima Srbije beleže linije rascepa među pripadnicima različitih etnonacionalnih zajednica po horizontali, ali i linije podela po vertikali u srpskom nacionalnom korpusu kada se radi o odnosu prema autonomiji Vojvodine. Ovaj nalaz autor interpretira u kontekstu „istorijskog nasleđa, kulturnih specifičnosti, ekonomskih interesa i iskustava građana sa ovim tipom samouprave“.

Perspektiva vojvođanske autonomije sa fokusom na njen ustavni status analizira se kroz fenomen autonomaštva. Dilema koju autor stavlja u prvi plan i na koju pokušava da nađe odgovor jeste da li u aktuelnim prilikama u društvu raste ugled autonomističkog političkog stanovišta na regionalnom kao i nacionalnom nivou ili se u političkoj javnosti Srbije i Vojvodine na ovo pitanje gleda kao na „antidržavni i separatistički“ pristup. Odluka Ustavnog suda Srbije od 10. jula 2012. godine, kojom su 22 odredbe Zakona o utvrđivanju nadležnosti Autonomne Pokrajine proglašene neustavnim, poslužila je kao indikator za testiranje stavova građana i pripadnika političke elite i političkih stranaka kao relevantnih političkih aktera na političkoj sceni koji pružaju mogućnost da se na postavljenu dilemu odgovori. U zaključnom delu konstatuje se da će „političke i kulturne elite srpske metropole i dalje biti neprijemčive za autonomističke i regionalističke vrednosti, kao i da će, ukoliko kriza ne bude podsticaj za politički preokret, „dominirati etnocentrične računice vlasti, koje se nisu odrekle monopolne rente ili ekstraprofita od eksploatacije zabluda, manipulacija i strahova od pokrajinskih autonomija“, da će „projekti regionalizacije države pasti u zaborav“, kao i da bi Vojvodini definitivno mogla biti slomljena „institucionalna kičma“, što bi moglo „ugroziti same stubove modernosti, održivog razvoja i demokratije u Srbiji“.

Završni deo ovog dela studije je usredsređen na tranzicioni institucionalni inženjering i kapacitete Autonomne Pokrajine Vojvodine u upravljanju kulturološkim razlikama. U središtu pažnje su faktori (teorijska polazišta, socijalne okolnosti i ustavni aranžmani) značajni za razumevanje društvenih prilika i koji oblikuju suštinu „etnocentrističkog osporavanja regulacije kulturnog pluralizma“ kao bitnu odliku autonomije Vojvodine. Oni se analiziraju u kontekstu institucionalnih aranžmana koji postavljaju okvir vojvođanske autonomije. S tim u vezi autor razmatra još i problematiku narodnosti i političke nacije u Srednjoj Evropi 19. veka; iskustva i praksu izgradnje nacije i država u prilikama koje odlikuju tranziciona (postkomunistička) društva kao i karakteristike (pluralno/homogeno) savremenog društva u Srbiji. U tom kontekstu akcenat je na otvorenim pitanjima ustavnih aranžmana i institucionalnih politika u Srbiji, s jedne strane, i mogućnostima koje ovi aranžmani pružaju Vojvodini upravljanje kulturnim različitostima.

Autor zaključuje da aktuelna ustavna rešenja i „raspoloženja najmoćnijih aktera na političkoj sceni Srbije“ ne idu u prilog decentralizaciji i regionalizaciji i uključivanju etničkih manjina i regionalnih interesa u tokove političkog odlučivanja, što govori da još uvek nisu „preležane sve dečije bolesti“ nedozrele države i nekonsolidovane demokratije.“

Pred čitaocima, koji pored stručne javnosti i studenata poslediplomskih studija, uključuju i aktere u političkom životu, zaposlene u državnoj administraciji koji rade na pitanjima koja se u ovom štivu razmatraju, novinare koji pišu o ovim temama, ali i najširu zainteresovanu javnost, naći će se teorijski utemeljeno, po pitanjima koja otvara aktuelno, po dilemama koje se argumentovano razmatraju, zanimljivo štivo.