Poezija je najstarija umetnost i već prve misli ljudi su izražavali stihovima. Ali, ona je i najmlađa, jer jedina ima budućnost: bezvremeno je samo ono što je poetsko.
Poezija ne može da se odvoji od slobode i nema zadatak da otkrije šta je na kraju puta. Njeno oko je osetljivije od najvećih današnjih astronomskih teleskopa – sluti i hvata i ono što joj izmiče. Nepotkupljiva je i ravnodušna prema zakonitostima i logici tržišta noseći u sebi kritiku što ne povlađuje ni čitaocima ni njihovim predrasudama niti prati modu. Nespojiva sa stereotipima i klišeima, oko nje lebdi miris misterije, u stanju je da probudi svest i otopi ledeno more u ljudima.
Veliki pesnici pokazali su da je to najnepristrasnija avantura koja vodi pravo u srce jezika. Slog ne koji je označio i početak moderne literature njen je neprikosnoveni deo.
Marina Cvetajeva bila je fenomenološki buntovnik protiv sveta nastrojenog antipoetski, verovala je da je poezija ključ svih ključeva, onaj jedan jedini.
Ali, Lordu Alfredu Daglasu Oskar Vajld jednom je rekao: „Ne budi nikada pesnik, dragi moj Bozi, budi gospodin, poznavalac, umetnik, šta god samo ne pesnik. To podrazumeva raščupanu kosu, prljavo rublje i prazan stomak.“
Čudna je priča o ukletom pesniku i velikoj poeziji, o neskladu i napetosti što vlada među njima, pa je Pol Elijar poeziju video kao onu koja pesnike gotovo uvek pobeđuje. Poput izvesnih likova Dostojevskog glasnogovornici bogova su po svojoj prirodi kao Katarina Ivanovna iz Zločina i kazne, pevačica što svoj glas neprestano napinje i ne uspeva da dođe do daha, osuđujući tako samu sebe na gušenje.
Ipak, nisu samo pesnici i poezija junaci romana Vatra i cvet. To je i 20 vek, bez cveća i bez Boga koga je zamenio Veliki brat koji ne voli nesalomivost, neukrotivost i neizmernost kakva je i sama književnost. I mada je to vek gubitka smisla postojanja i nove beskrajne tiranije, pesnici su mogli da budu veliki zavodnici a njihova reč čak veoma opasna po politički režim. Možda baš zato što su avangarda i dekadencija u tom veku postojale istovremeno.
Stanje stvaranja je stanje sna i zato su i uprkos smrti izvesni od njih, oni koji su menjali tok istorije poezije, besmrtni. Neki Japanac je rekao da je jedini savršen cvet onaj koji je opao. Taj savršen cvet, to su oni. Tri genijalna pesnika 20 veka, pravi glumci Beketovog pozorišta uništenih iluzija o pojedincu koji je sopstveni gospodar i gospodar svoje sudbine. Kada su skončali, imali su 27, 30 i 35 godina i tako je ono što je u njima bilo tajanstveno, još tu.
Vatra i cvet je pokušaj da se zahvaljujući zapanjujućim sličnostima kako u njihovim filmskim životima tako i u njihovoj filmskoj smrti razotkrije fatalni kraj i odgovori na pitanje ko je ubio Branka Miljkovića, Sergeja Jesenjina i Vladimira Majakovskog. Pogled iz današnjeg ugla i s vremenske udaljenosti na to šta se dešavalo iza kulisa književnosti i politike dvadesetih i pedesetih godina prošlog veka. Vladari vole pesnike dok ih hvale, kao Avgust Vergilija. Ali, čim bi počeli da ih kritikuju i osporavaju, protiv njih bi se okretali svom silinom.
Putevi ovog romana vode kroz biografske i istorijske činjenice, svedočenja savremenika, autobiografske zapise, prepisku, štampu, kritike, dokumentarne filmove, intervjue, eseje, romane…
Većina likova su autentični, nekima je samo ime izmenjeno a neki su i izmišljeni u cilju ostvarenja priče. Oktavio Paz tvrdio je da pesnici nemaju biografiju zato što je ona njihovo delo. Iz tog razloga poezija ova tri pesnika postala je i jedan od izvora spoznaje o njima, njihovim emocijama, stavovima, shvatanjima i doživljajima.
Ovo knjiga je namenjena onima koji vole romansirane biografije, poeziju, pesnike, i misterije tajne policije. U sva tri slučaja postoji zločin i mesto zločina, fotografija mrtvog tela, lažirani uviđaj, istraga i policijski izveštaj, nepouzdani svedoci i Služba koja to nadzire. A kada je sve gotovo, za trojicu za života slavnih nastupa višedecenijska tišina i prećutkivanje njihovih stihova i postojanja. U Jesenjinovom slučaju, proganjanje i likvidaciju najbližih.
Jedino što ne postoji, to je verodostojni obdukcioni nalaz koji otkriva uzrok smrti.
Iako proglašeni za samoubice, oni ipak ne pripadaju poput Marine Cvetajeve, Silvije Plat, Virdžinije Vulf, Ćezare Pavezea, Anri de Monterlana, Hemingveja, Pola Selana, Stefana Cvajga književnom klubu samoubica.
Članovi su Društva mrtvih pesnika stradalih u obredu „kamufliranog samoubistva“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
