Prepoznati pukotinu

Iako je tema zla bila tema i prethodna dva njegova romana, u ovom najnovijem koji prati upravo sudbinu četvorice ljudi koji su preživeli Holokaust, David na fascinirajući način donosi priču, koja je, pored toga što obrađuje jednu od najdubljih i najtežih tema iz istorije čovečanstva, puna nade. Tako još jednom dobijamo potvrdu onoga što je Jovica Aćin zabeležio u knjizi Gatanja po pepelu, da bi „upravo naša ranjivost na istinu logorskog pisanja mogla biti mera nade“.

Autor u romanu, baveći se temom Holokausta na balkanskim prostorima, razmatra zlo kao metafizičku stvar, obračunava se sa mističnim, upravo sa fantastikom, žanrom čiji je, znamo, upravo on bio jedan od vodećih zastupnika u ovdašnjoj književnosti. Dakle, nekoliko priča koje povezuju prošla vremena i sadašnjost, fikcija povezana sa stvarnim događajima, kroz koje čitalac spoznaje da je zlo iracionalno zato što je neobjašnjivo. Jer, ono što se može objasniti, može se i razumeti. Za razliku od Hane Arent, koja je u knjizi Ajhman u Jerusalimu pisala o „banalnosti zla“, David smatra da i ta njena formulacija spada u „objašnjenja“ koja vode ka razumevanju, a zlo se ne može razumeti. No, zlo u glavnim junacima prouzrokuje grižu savesti i ogromnu bol, bol gotovo neopisivu. Tako će glavnog junaka Alberta Vajsa celog života pratiti griža savesti zbog nepronalaženja mlađeg brata u nepreglednom snegu kad ih otac ispušta iz voza koji vodi direktno u smrt. No, kad se Vajsu „ponudi“ u kući sećanja i zaborava, upravo zaborav, mogućnost da više ne oseća tu bol i ne čuje „tutanj točkova voza u pokretu“, buke koja ga je pratila celog života i u snu i na javi, on shvata da ljudski život upravo čini ta bol i patnja, da je to suština i da bez nje i sećanja, čovek i nije živ.

Maestralno napisane epizode, na primer, da je dalji rod oca Alberta Vajsa bio u srodstvu sa Hudinijem, velikim iluzionistom, majstorom nestajanja, oslobađanja od lanaca i dobro zakovanih sanduka, samo je jedna od epizoda koja čitaocima pruža nekoliko asocijacija, taman dovoljno da vam se učini da ste, pročitavši ovu knjigu, pročitali mnogo knjiga. Ima li nečega boljeg za čitaoca? Upravo na tako dobro zakovan sanduk, ličiće drveni vagon kroz koji svetlost prodire samo kroz slučajne rupice, vagon čije dno reže otac kako bi spusti svoja dva sina i oslobodio ih sigurne smrti u Aušvicu. Otac koji je ranije, u šali, sećajući se Hudinija, govorio kako svi Vajsovi dele to nasleđe „nestajanja“. Otac, koji će nepogrešivo znati da dolazi zlo. I baš u liku oca, David ukazuje na ključnu stvar kad je zlo u pitanju: kako ga prepoznati, kako se to „iz mirnog i sređenog života ulazi u nemirna, poremećena vremena“.

„U složenoj životnoj situaciji kada je pre mnogih drugih shvatio da se pojavila jedna pukotina koja se širi i pretvara u provaliju iz koje kulja mrak apokaliptičnih razmera, otac se postavio kao naš zaštitnik, što je nesumnjivo i bila njegova dužnost, pokušavajući da pronađe ono bezbedno mesto, daleko i zaštićeno od svake pretnje. To što će mnogima za koju godinu izgledati kao sunovrat svega ljudskog, on je video tada, sasvim jasno, a to, svakako, nije bio običan nemir, obična briga, nego unutrašnji užas, unutrašnja panika, koje nije uspevao da suzbije i zaustavi“. I tada je otac našao način da mu sinovi iščeznu i nestanu iz vidokruga opasnosti: postati nevidljiv, „majušan do neprimetnosti“. Tako se glavni junak Albert Vajs našao u snegu, u preobražaju, kao Kafka kad legne u travu kako bi bio manje ranjiv nego kad stoji.

Na kraju, ova se knjiga svakako ne može odvojiti od činjenice da ju je napisao Filip David, koji je kao i Albertov otac uvek verovao u „moć uma i snagu reči“ i koji je, kroz ceo svoj život, znao da prepozna i beskompromisno reaguje na svaku pukotinu koja se pojavljivala u našem društvu, znajući dobro da svaka pukotina koja se pojavi vrlo brzo postaje „mrak apokaliptičnih razmera“.

Čovek može da spozna da u sebi samom ima svet čist od svakog zla. Može da zatvori oči, kao što je otac savetovao malog Alberta Vajsa, jer je to način da se izbavi, jer postoji „još mnogo svetova u kojima nas naši progonitelji, ljudi ili zlodusi, ne mogu pronaći“. E, upravo to je dokaz prave, istinske literature, to „zatvaranje očiju“ i to još kad dođe iz pera pisca koji nije zatvarao oči ni pred kojom pukotinom naših narednih ratova i zla koje je vrtoglavo nadolazilo devedesetih, onda ne preostaje ništa drugo nego da konstatujemo da na knjigu Kuća sećanja i zaborava nikako ne sme da napada prašina na policama ovdašnjeg društva. Jer knjige o zlu su retke, suviše retke.