Priča "četničanka"

I? Čitajući podvige drvenog ratnika, a to je aluzija na činjenicu da je sa devetak godina raspolagao drvenom puškom s kojom će u rat zajedno sa četnicima, pošto u selu osim Nemaca druge vojske nije bilo – potpisnik je osetio velike simpatije za knjigu i onog dečaka na koga ju je sećenjanje ispunilo. Čak izvesnu razneženost ravnu onoj koju je osećao davno čitajući Ćopićeve Priče partizanke. I odmah se opredelio i za naslov kolikogod bio neologizam, jer bi priča četnikuša uz samu po sebi pogrdnost, ponajmanje odgovarala Ciglićevoj knjizi. I da paradoks bude veći – dodatni razlog za to bi možda bio baš iz sfere ideološkog i to baš zato što u dvestotak strana gotovo da nema ni trunke, pogotovo naknadne ideologije. Kao, uostalom, ni invektiva naknadne pameti tako svojstvene memoaristici, osim možda u samo ponekim pojmovima za koje je teško utvrditi da li ih je dete-četnik-ratnik znalo ili ih je odrasli Ciglić u knjigu umetnuo da bismo bolje razumeli radnju. Pa ipak, iz knjige se bez iakvih navijačkih imputa može videti na kojoj, ne na čijoj je Ciglić, (i) sada strani. Elem, u Drvenom ratniku imamo prost književni scenario za bogatu radnju – dečak, ljubopitljiviji no druga deca, skloniji od druge dece onom što se sada zove ekstremnim sportovima, lukav da se ušunja među starije i kad mu tu nije mesto uz rizik gadnih batina, doživljava prve ratne dane u rodnom Skobalju. Kraj Kolubare. I pamti ih pomno, magnetoskopski, a saopštava danas sa đarmom i duhovito. U selu, dakle, koje bi se moglo smatrati prosečnim srpskim selom u doba Drugog svetskog rata, u kome uglavnom đilkoški vladaju četnici. Nemaca bude u kaznenim ekspedicijama, a o partizanima se više priča nego što se vide. I povodom čijih akcija se vrše nemačke odmazde. U selu koje se dovija i snalazi, a bude i u stanju da očas očerupa pokvareni nemački tenk uzimajući sa njega delove s kojima ne znaju šta će, osim gusenica koje su dobre da se prekuju u poljoprivredne alatke… U kući, imućnijoj od drugih, ali čiji domaćin, Ciglićev otac već u prvim danima rata ne pristaje da više bude predsednik opštine, ne gubeći, međutim, ugled, koji će potrajati do kraja rata i taj ugled i imetak postati predmetom izloženosti u vreme prinudnog otkupa. I da ne smetnemo s uma najvažnije, tu je i baba, stožer unukovog sećanja, a tu je u domu i jedna izbeglička porodica iz Hrvatske, prihvaćena od ukućana do mere da ćerkica postaje autorova posestrima zauvek. I da ne prepričavamo dalje aj presek i prosek rata u ovako ukratko opisanom selu. Najvažnije u događajima, jezikom i leksikom bogatoj knjizi je baš izvanredna Ciglićeva umešnost da dane detinjstva prikaže logikom, jezikom i saznanjem baš dečaka doraslog tom detinjstvu. Ne priča on nama o Skobalju, Kolubari i drvenom ratniku onako kako ih sada posle sedamdeset i kusur godina vidi, nego nam ih oživljava onakvim kakvi su tada bili i mišlju, bogatim a zaboravljenim jezikom i saznanjem koje je on sam TADA imao. Da li se to kaže nepatvorenost? Da. I bez ideologije. Upoznavši tog dečaka, iz tog doba, u tom kraju lakše ćemo i čak unekoliko bolje nego iz pojedinih istorijskih studija razumeti taj rat oko koga još ratujemo.