Putopis duše

U ovoj zbirci ne samo da nema rime već će stihovi biti svesno i namerno razgrađeni da bi na sasvim novim temeljima bila izgrađena poezija u prozi, prevratnički čak mnogo bliža prozi a opet u srži prečista poezije, i to znatno više nego što se nalazi u drugim knjigama što se nazivaju poetskim. Šaponja istražuje jezik i njegove mogućnosti, stvara nove reči, kombinuje ih tako da se iza njihovih sprega otkrivaju nova značenja koja nas, makar malo dublje nego dosad, približavaju samoj suštini naših  Ja , sumorno zarobljenih u prividima postojanja.

Privid i jeste jedna od glavnih reči Šaponjine poezije: knjiga  Postoji li dodir tvoje duše?  ima i veoma, veoma precizni podnaslov –  Pozicioniranje privida . Ako pomerimo u stranu naznaku koja nam kazuje da je pesnik obuzet očiglednim pesimističnim osećanjem neuhvatljivosti odgovora na neka ključna metafizička pitanja koja (ne)svesno sebi postavlja svako od nas, i ako tako  nenaoružani  teškim mislima krenemo u čitanje ove izuzetne zbirke, ući ćemo u svet izmeštenih granica koje se više dodiruju sa skepsom večitih pitalica o postojanju u manje vidljivom, u bržoj prolaznosti, u prividu propadljivom.

U tom putopisu duše koja izlazi iz sna i ulazi u njega, koja dodiruje drugu, drugoga, i sebe preispituje i zapitkuje, „… svet raste, i smanjuje se, / dok vreme pogađa tačku / u kojoj se naše nigde i ništa / savršeno dodiruju…“ Takav i makro i mikro kosmos u kojima „I nema nas kao da nas nema“ i „A ako je ako“ pulsiraju ponekad u ritmu starozavetnih pesama ili narodnih zbrajalica da bi onda, odjednom, smireno, racionalno pokazali svu svoju hladnoću i, kao u ogledalu (još jedna omiljena reč ovog pesnika), našu minornost pred beskonačnim koje je u nama i koje nas okružuje. Od njih se braniti moguće je samo jednako racionalnim jezičkim kovanicama ili oksimoronima kojima Šaponja, kao oružjem, upire u samu suštinu nespoznajnog – odbranimo se od svega što nas ranjava „smehom tišine, nevidnošću viđenog, izvesnim neizvesnog, izrečenim neizrečivog…“.

Pesme Nenada Šaponje razvrstane su u više ciklusa (novi, dosad neobjavljivan je jedino  Izgledam, dakle nisam ), a tu su i odlomci iz poema  Đokonda ,  Odrazi varke ili ogledalo u dve duše ,  Očevidnost  i  More . Autor je čitaocu podario i esej o poeziji, a recenzent Draško Ređep i u njemu i u pesmama Nenada Šaponje, osluškuje romor „solilokvija usred beskonačnih plićaka naše govorne bižuterije“ koji „u isti mah osvetnički bira i oštroumno raspamećuje osrednjost svake vrste“.