S naše tačke motrenja

 Čuj, zaludno pletivo? Sad je naša falična zagrada slična pojavi izokrenutog znaka čuđena u romanu što se pojavljuje, tu i tamo. Neka bude tako, da se manemo štampanih noviteta, ali tek kad se naša osećanja, primire i pridodaju, kao neophodna boja, slici koju si ostavio: „Ćelije, selo moje, nedelja, podne, nebeska gotovo pitka plavet, pomesna crkvica i Putnikove ciglane uzvišeni dimnjak…“, koji se u „zaludnom pletivu“ zaista čini kao izokrenuti znak čuđenja! A zagrada? Pogledajte: )***(. Zar ne liči na maštom izidanu Ciglanu (bez dimnjaka) čiji čelni zid može a i ne mora da krasi – kao da je nedopisani grafit – reč roman. Tako i čitaoci, zajedno s tobom, R. B. M, mogu da se suprotstave očiglednom božjem previdu – o kome se voljom tvojom naširoko priča – u nastalom neredu. Iliti, kako tačno tvoje primećenje jeste, „ovom, na postavu izvrnutom svetu“, a koji – dodajemo – i nema zaustavljeni smisao. Da nije tako, sada neophodna nisu ni stalna zlobna primećenja emerit-učitelja, g. Sretena, zar bi kroz selo dvorska kočija bez kralja, samo s tetkama i strinama, zaludno prolazi(la)? Ne bi, podrazumeva se, ali nije naše da o tome mudrost prosipamo. Neka je Reč sakupljačima sve ređih mudrih knjiga, istoričarima umetnosti i sumnjivim kritičarima koje mnogi – od onih što „pametni ljudi na oko jesu“ – vide kao rogatu i nekako parazitsku pojavu u svetu savršene književnosti. Rogatu pojavu, verujte nam. Ne može božje posvuda da pristigne. Istina je ovo daleka od „gole izmislice“. Hoćemo da kažemo, odano čitanje romana Putnikova ciglana poklanja čitaocu pravo Osećanje. Neka se zna, pisac i čitalac na ravne časti svojataju od izmaštane stvarnosti kreditiranu priču.

Gospodo draga, dokle je to stiglo. Da zaludno pletivo u isti mah, na hvalu i na čast, jeste i čitaocu i piscu. Ne, ne objašnjavamo mi književne novitete mnimog literate R. B. Markovića, ned'o-Bog, drugi Marković „čuči nam na umu“. Cinik bi ovde primetio – evo još jednog čitaoca koji sliči doktoru Suboti, koga su – o, na nebesima Jedini – „dopola doktorom a otpola pacijentom odavno smatrali“. Svejedno, cinici, znajte, doktor Subota zauzeo je najtvrđu tačku u ovom romanu. Moglo mu se, što znači da… Ah, što znači… Što znači? Nismo načisti, nismo. Uostalom, da pitamo cinike. Pojma vi nemate, kao. Niste sigurni ni otkuda u romanu Zilahijeve vrane? I kakva je to istina da se ne može bez skrhanog Save Savanovića, „čiji su zemaljski i prekosvetski ciljevi odreda promašeni, kao vašarske mete štono se promašuju“. A još vam čudnije pada što sad svi vidimo rođenim očima kako Gospođa Olga , zapravo, tek u ovom rukopisu otpočinje svoju plovidbu na Devet belih oblaka. Čudo neviđeno, kažemo vam. Pavlova Mehana, koja „figurisaše kao nekakva, za osobite goste, osveštena lokacija“, sve nam se čini centrom samog sveta. Pa budi pametan, istina. I da znate budući čitaoci, blizna braća, mramornici Časlav i Koriša, biće junaci i vaših (pre)pričavanja. Preuzećete vi i pitanja naša, aha! Gde se izgubiše Časlav i Koriša? I još,koliko Knezmilojković uistinu može da popije? Važna su ovo pitanja. Nama je, znajte, potpuno jasno i prisustvo u rukopisu valjevskog profesora Živote Filipovića koji, evo, i nadalje neumorno prevodi slobodno, i pomalo kanda udešeno, s švapskog a za potrebe sada srbijanskih knjiga, ne samo opštinskih arhiva. Umalo da nehotice prećutimo: Milena Kosara – „kojoj pre smrti niko nije doneo žuđene narandže“ – i Beli Živorad, čiji se kašalj odavno ne čuje sokakom, u ovom romanu prisutni su koliko je potrebno, ali zaslužuju više. Da se o njima i zaseban roman o(t)premi . Uostalom, jasno je sve – i silne umnožene nedoumice kao da su pod bremenitom mesečinom;rukopis klizi po više tvrdih tačaka. Taman posla da se zaustavi tek na onoj koju svojata doktor Subota, ili onoj gde je poput mrlje pojava kapetana Zojgea. Ko u ovakvoj prilici da zaobiđe Lj. Stoimenovića, da se prisetimo: zakletog geometra i kavalera Starog premera… Ne, i samom Svetu, po starom premeru, više ništa ne pristaje. Dakako, i ovovremena vlastita mu slika visi na njemu kao dronjci na strašilu.

Da. A, N. Kalabić? I njegova problematična istorijska pojava funkcioniše u izvrnutom svetu delovanjem samih golih činjenica! Pa tek taj kao izvidnik iz zagrobne vojske đenerala Draže? Da li to Pisac bezvoljno golica čitaoce po nervnom sistemu. Ne, ništa nije bezvoljno u razromanjenom romanu. Oni rogati a nekako paraziti, to bezvoljno jedva bi, od pisca pod stalnim motrenjem, dočekali. Hoće vazda da kritikuju, posebno se usmere na zalutalice u rukopisu. A kako u ovom Pismu nema ni jedne jedine zalutalice, e, njima baš pristaje velika misao koja štrči iz Putnikove ciglane : „Nema potrebe da se stidiš, ovde su to normalne stvari“. A da znate samo, vi rogati, ovim rečima doktor Subota je audicije svoje zaključivao. Pa vi vidite – kad se u Žiriju s(a)kupljate – šta sve od ovih reči može da nastane. A naš Pisac ? Kako, koji pisac? Sigurno ne literata Pandurović, mada ostaje nasluta da se i on u kolu srodnih pisaca zaigrao pa zbog toga i sami potrebno povisujemo notu. Jer, bar u ovom romanu Pandurović se izjavio: „Vi ste metafizičari, gospodo draga, od ostatka sveta ne samo bolničkim zidom odeljenji“. Eda, notu povisujemo i zbog stalnog prisustva ča-Milovana Đ. Glišića. Elem, a Pisac, na koga istinski mislimo, kakvim ga je Bog dao i svetu prijavio, nemilosrdno ironiše. Pa šta – može mu se. I sme. Ovaj preterano napredni đavolji svet to zaslužuju.

Kad je već tako – ostaje piščevo dejstvovanje, uz mislilicu: „Svet je moje predstavljanje“ (Valeri). Opet, u jezgro samih citata sapet je dozlaboga dosadan francuski filozof koji i nije gost u ovom rukopisu. Još bi on falio. Jer, da se razumemo, i Zilahijeve vrane, po prirodnoj nemogućnosti nisu sklone filozofiranju, ali samim svojim prisustvom kazuju mnogo. Nema mesta filozofiranju ako je uz vrane u rukopisu, svejedno koliko stranica mastilom ispunjenih udaljen, prisutan i dželat Hart. Prisutan je, dabome. I koliko još junaka. Putnik, aha. Npr, pomenusmo iz sveta onostranog onog (i onog) Vampira, iz životinjskog carstva dovoljan je i Jedan magarac

. Ali, kakav magarac. I tako, rukopis odmiče, uspinje se sve do crne vesti: doktor Subota promenio svetom (O, da li je moguće?). Uspinje se rukopis, tako sve do poslednje tri tačke posle kojih, nećemo se izjasniti, istina – po povodu drugom – kao mnimi literata koji po sopstvenim strahovima o Putnikovoj ciglani i „dimnjaku njezinom razvlači zaludnu narativu, dok bi pravi pisac od svoje kože pravio opanke“, i tek olako ponoviti zagonetnu polurečenicu „Mutno je sve to u nama…“ Naprotiv. Zaključujemo, a da je naša jedina meta lepota pripovedanja: pravo ako bi se govorilo, ali samo pravo ako bi se govorilo, dalje se u ulepšavanju književnosti ne može. Ne može, i da se hoće.