Srbija onakva kakva jeste

Osvrti na srpsku unutrašnju politiku – političke stranke, društvene pojave, državne institucije i ljude, predstavljaju okosnicu knjige. Autorovo poznavanje političke teorije i prakse, mentaliteta i kulture, identiteta i običaja, nasleđa i tradicije ovde dolazi do najpotpunijeg izraza. Jednostavnim jezikom do najšire publike stižu sa lakoćom objašnjeni i najsloženiji politički i pravni fenomeni – od kohabitacije i prezidencijalizma, do personalizovanog proporcionalnog i jednokružnog većinskog izbornog sistema. Kolumnista prepoznaje korupciju kao najveći izazov sa kojim se suočava Srbija. Tajkuni, oligarsi i ini monopolisti naših sudbina stalno su na meti njegovog oštrog pera. On razlikuje vreme u kome su oni političku vlast koristili kao put do bogatstva, od vremena u kome bogatstvo koriste kao put do političke vlasti.

U Taocima politike uporno se ukazuje na nezavidan položaj parlamenta u nas i, novembra 2011, konstatuje da jedna od ključnih slabosti srpskog parlamentarizma leži u tome što se, pod stegom izvršne vlasti, veliki broj zakona usvaja po hitnom postupku. Tadašnju skupštinsku većinu Orlović kritikuje i zbog nedovoljnog uvažavanja opozicije, a u svakoj prilici iz petnih žila zagovara aktivno učešće građana u demokratskom procesu i slobodnoj utakmici. S početka 2012. pisac upozorava da je Srbija „sve vreme u kampanji“, a da se „niko ne bavi proizvodnjom, svi se bave pakovanjem i prodajom“. Polazeći od pretpostavke da „istinu manje voli vlast nego opozicija“ autor februara te godine detaljno analizira stanje u srpskim medijima. Ogorčeno konstatuje da se „umesto u sudovima, sudski procesi vode u TV studijima“, da tabloidi zarad tiraža linčuju svakoga, a da se klasičnim medijima „stavljaju flasteri na usta i dosijei u fioke“. Afere počinju i završavaju se u medijima, lamentira kolumnista.

Kosovo i Metohija jedna su od neizbežnih tema koja se, kao kakva neraskidiva nit, proteže kroz čitavu dekadu Orlovićevog kolumnističkog pregalaštva. Sa posebnim senzibilitetom on promišlja srpsko pitanje u kontekstu ove za nas važne teritorije, sa centralnom dilemom koju iznosi pred svoje čitalaštvo – da li vreme ide naruku Srbiji? On konzistentno testira valjanost ideje o podeli pokrajine, argumentujući da „ako je suživot težak, moguć je život jednih pored drugih“. Još krajem 2006. pisac čika EU da nas oslobodi zebnje da je evropski put „možda samo cena za budući status Kosova i Metohije“. U svojim razmatranjima on čvrsto staje uz kosovskometohijske Srbe i veoma razborito ih brani od onih beogradskih političara koji, u svom površnom konformizmu, zamenom teza, čitavu jednu populaciju paušalno optužuju za hajdučiju i kriminal. I dok se ne libi da oštro upozori zapadne saveznike Srbije: „Zna se ko je odgovoran za stanje na Kosovu posle Kumanovskog sporazuma“, narodu kome pripada kolumnista dobronamerno savetuje: „Čekajući pravdu, ne smemo zaboraviti da je pravo vrlo često – pravo jačeg“.

Čitalac koji se zanima za međunarodne odnose pronaći će u ovoj knjizi bistre ocene koje su položile test vremena. Dok spoljna politika Dačićeve vlade u Taocima politike biva ocenjena kao „skoro neuhvatljiva“, na ovoj nesvakidašnjoj katedri septembra 2011, sa ocenom pet, padaju njena četiri stuba. Orlović pravi uporednu analizu izbora u Rusiji, SAD, Sloveniji i Hrvatskoj, uvek polazeći od pitanja kakve su njihove moguće posledice po Srbiju. Dva puta za redom, 2008. i 2012, on dobro procenjuje krajnji ishod predsedničkih izbora u SAD i tipuje na pobedu Baraka Obame. Možda čak i nesvesno, pisac na više mesta, kao jednu od slabosti i mana naše političke kulture i sistema, eksponira tolerisanje otvorenog mešanja, uplitanja i intervencije stranog faktora u naše unutrašnje stvari. „Kao da svaka velika sila ovde ima svoju stranku“, primećuje s neskrivenom gorčinom, a s proleća 2008. ne krije rezignaciju jer je „Srbija umorna od istočnih i zapadnih prijatelja, koji je zbog svojih interesa uvlače u konflikte“. Za pisca ovih redova posebno je zanimljivo to što autor uvodi jedan originalan kriterijum – odlazak u ambasadorsku sinekuru, za određivanje ko je čiji na javnoj sceni Srbije, ko je „naš“, a ko „njihov“.

Zahvaljujući izdavaču ove jedinstvene zbirke kolumni, Glasniku, najtamniji kuci koridora moći u srpskoj politici osvetljeni su jasnim i glasnim razmišljanjima njihovog pisca. Sredinom 2008. tadašnjeg predsednika Republike na početku njegovog drugog mandata, dakle na vrhuncu moći, autor bez dlake na jeziku upozorava da „više veruje svojim očima nego svojim savetnicima“ i vrh svega još poručuje: „Zna se ko kreira politiku i vodi zemlju. Gospodine predsedniče, mislite o tome“. O sadašnjem šefu države, tada vođi opozicije, on pod jesen iste godine govori kao političaru koji je od protivnika EU došao do stadijuma „evrorealiste“. Već sredinom oktobra 2010. Orlović najavljuje pobedu tandema Nikolić-Vučić na prvim sledećim izborima, a što je još važnije, i dolazak na vlast ovog „dvojca bez haškog kormilara“. U moru ispravnih ocena i dobrih procena uvek se omakne poneka greška, te aprila 2012. naš kolumnista kaže da je „malo verovatno da će SPS promeniti odluku o koalicionom partneru koju je doneo još 2008. godine“.

Ne napredovati, znači nazadovati – skriveni je moto autorovog ukupnog pregalaštva. Sledeći primer brojnih kolega sa Oksforda i Kembridža, LSE i Harvarda, profesor Orlović izlazi iz bezbedne zone univerzitetskog amfiteatara i svojim kolumnama odrešito stupa na brisani prostor javne intelektualne scene. Zapaženim angažmanom on jednovremeno podiže kvalitet javne rasprave u nas, ugled institucije u kojoj radi i nivo motivacije generacija studenata da uče i polažu ispite. Kao jedan od najistaknutijih srpskih intelektualaca novog talasa, nije slučajno što je, upravo sa Taocima politike, ovaj revnosni hroničar i trezveni tumač političke zbilje, osvojio prestižno priznanje kakvo je nagrada Desimir Tošić. Ova knjiga predstavljaju pravi pravcati vodič kroz srpsku političku scenu za svakog ko ima ambiciju da upozna Srbiju onakvu kakva ona zaista jeste. Njena najveća vrednost nalazi se u tome što čitajući piščeva zapažanja o skoroj prošlosti Srbije, bolje razumemo njenu sadašnjost i jasnije vidimo budućnost pred nama.

Autor je ambasador, nekadašnji spoljnopolitički savetnik predsednika Republike i državni sekretar odbrane