Sreća u Potemkinovom selu

 Osvrnimo se samo oko nas, ne moramo ići po svetu – palata Albanija, železnica, proizvodnja najsavremenijih lovačkih aviona, avionskih motora u Rakovici… sve to datira iz vremena nastanka, uobličavanja i kasnijeg punog zamaha kapitalizma. A opet, svedoci smo krize privrede zasnovane na prvenstvenoj ulozi kapitala, tolike, da se mnogi pitaju, zlurado, ili sa olakšanjem, nije li joj došao kraj.

Ovim se paradoksom, ključnim za današnju ekonomiju i društvo, bavi Danijel Koen, vodeći svetski filozof, politički mislilac i ekonomista, u knjizi Homo economicus (zabludeli) prorok novih vremena. Knjiga je pisana jasno, ne ostavljajući ni najmanju sumnju u dijagnozu duha vremena koju uspostavlja i opisuje. Po njemu, u stalnom nadgornjavanju, takmičenju, trudu da budemo bolji, zaboravili smo zbog čega to radimo, zašto nam je to potrebno. Zaboravili smo da bi osnovni cilj svakog čoveka i svega onoga što preduzima, trebalo da bude sreća.

Koen ne dovodi u pitanje dostignuća društva zasnovanog na kapital-odnosu. Svestan je svih njegovih dostignuća i ne spori ih. Opisuje svu njihovu korisnost, u svim segmentima društva. Nadovezujući se na takvo razmišljanje, slobodni smo da dodamo da i ono što nedvojbeno pripada srcu tržišta kapitala i finansija – finansijski instrumenti i inovacije, finansijski aranžmani, svojim razvojem su omogućili i vođenje ukupne socijalne politike i socijalne zaštite viškovima koje stvaraju. Sve što je društvo zasnovano na povlađivanju radnom odnosu uradilo kasnije, neka i to bude slobodno reći, bilo je da neuspešno oponaša prethodni sistem, i da ga na kraju ruinira. Ništa čudno, jer mu je oduzelo suštinu i osnovu na kome je počivalo, privatnu svojinu koja je nominovala imovinu i omogućavala joj tako da postane delatni kapital.

Ne leži, međutim, paradoks u odnosu, bolje: sukobu kapital-odnosa i radnog odnosa. Ne, paradoks je u tome što kapital-odnos, kad nije ničim regulisan, kad poprimi svoj najrazvijeniji oblik sveprisutnog finansijskog kapitala, toliko disperzovanog da se razdvaja od individualne svojine, prelazi u svoju suprotnost. Jednostavno, kapital-odnos postindustrijskog društva, kojim dominira njegov finansijski oblik, napušta sopstveni smisao. Društvo zasnovano na tako razrađenom i visoko razvijenom kapital-odnosu ne liči više na onaj liberalni kapitalizam kome toliko toga dugujemo.

Dobit, a posebno dobit kao osnova za dobrobit, znače u ovakvom društvu sve manje, a da ne pominjemo tek sreću koja na dobrobiti treba da se razvija. Sreću ne posmatra Koen samo kao individualni fenomen, čak na samom početku ove rasprave jedno poglavlje počinje opisom pokušaja u jednoj državi da se dođe do opšte sreće, do bruto društvene sreće, kako on to formuliše.

Analiza dalje nastavlja da se bavi pojmom Homo economicusa, načina na koji je iz sveta ideja i ekonomskih modela postao važeći i preovlađujući životni obrazac. I time počeo polako da nagriza ne samo mogućnost za boljitak pojedinaca, nego i čitavog društva. Preti li nam propast Zapada, kao nekad Rima, zapitaće se čak Koen u jednom drugom poglavlju knjige.

Postindustrijski kapitalizam zloupotrebljava osnovne postulate kapital-odnosa, razvija ih do kraja i vrhunca smisla, ali se tu ne zaustavlja, nego ih prevodi sa one strane smislenog, pa i poželjnog i korisnog po društvo. Razara društvene i političke institucije i postupke, od porodice do monetarne politike, instrumentalizujući sve pod diktatom uspešnosti i takmičenja.

Do krajnosti razvijeni kapital-odnos, bez regulacije, bez pravične fiskalne politike, bez jasno definisanih procedura u jakim institucijama, lako skrene u suprotnost onoga što ga je stvorilo. Umesto demokratije, koja bez kapitalizma ne postoji, umesto socijalne zaštite koje nema bez viška vrednosti nastalog u zamahu kapitala na tržištu, lako se skreće u društvene odnose u kojima su demokratske institucije, bilo ekonomske, bilo političke demokratije, samo fasada za nešto što se svodi na autokratizam.

Od 90-ih godina prošlog stoleća, društvo je nepovratno izmenjeno. Stvorena je posebna hiperklasa, koja nije vezana ni za kapital, ni za rad, nego za upravljanje. Time je ona neutemeljena u bilo čime konkretnom, pa se i prema svetu oko sebe kojim i, nažalost, upravlja, odnosi bez osećaja za realnost, za stvarne potrebe, ili za iole pravičnije, ili logičnije, pa time i održivije društvene odnose. Naprotiv, održivost i društvena ravnoteža uzmakli su, kako je to precizno opisao Koen, pred stresom – stres se smatra poželjnim, on bi trebalo da drži ljude u stalnoj radnoj groznici.

Koen, ipak, na kraju ne predlaže nikakva sredstva kojima bi se ova situacija u koju smo zapali dala prevazići. On samo upućuje na njeno dalje promišljanje i ponovno vraćanje svesti šta nam je i kao pojedincima, i kao društvu najvažnije. Time se pridružuje mnogim današnjim misliocima izvrsne dijagnostike. Procesi koji su doveli do krize ekonomije i društva, i u ovoj knjizi su na belodan način opisani, ali se na tome ostalo. Puno toga o borbi protiv takvih procesa i načinu vraćanja na osnovne vrednosti kapitalizma tek ostaje da se kaže.

Veliki broj zemalja u tranziciji, na primer, sledeći ovu štetnu putanju, i uklapajući se mimički u savremene trendove, preskočio je gradnju institucija kapitalizma, napravio je samo fasade, samo Potemkinova sela parlamentarizma i tržišta, dok je suštinski odbranio autoratarizam zamenjujući ono što se zvalo socijalizmom, za nacionalizam i na kraju, za oligarhiju nekolicine političkih vođa i njima (po nuždi) odanih bogataša.