Tragična pobuna običnog čoveka

Milovan Marčetić svojom Knjigom o Beuku odlučio je da se pozabavi ovom temom. Reč je o prvom romanu Marčetića, poznatog po nizu nagrađivanih zbirki poezije, kao i zbirki pripovedaka od kojih je poslednja u nizu Zapisi na snegu (Službeni glasnik, 2012). U njoj se nalazi priča Izlazak za koju je ovaj pisac dobio Andrićevu nagradu, ali i priča Zloslutne reči koja je poslužila kao osnova za Knjigu o Beuku i koja je, ne bez razloga, posvećena Francu Kafki. Baš kao što je i Marčetićev roman prvenac, iako to ne stoji kao moto knjige, u celini omaž ovom velikom piscu.

Junak priče i romana je isti: lektor u izdavačkoj kući koji jednoga dana rečenice koje sasvim slučajno čuje od nepoznatih ili poznatih ljudi, svejedno, počinje da shvata kao da su upućene njemu. Nevolja je u tome što su značenja svake od njih gradirana i, kad su povezana, imaju dobronamerno opominjuću, zatim preteću i najzad zloslutnu poruku.

Bogdan Beuk je 45-godišnjak, pomalo čudak, posvećen poslu i izvan svih političkih partija i direktiva. Živi u Beogradu, u ovom vremenu, preživeo je raspad komunističkog režima, propast Jugoslavije u građanskim ratovima, dočekao je vlast Slobodana Miloševića, učestvovao u demonstracijama protiv nje, doživeo NATO bombardovanje, Miloševićev pad i dolazak nove, pa opet nove vlasti. Uveren je da čovek ima pravo na slobodu i demokratiju, i celo se njegovo biće buni zbog izneverenih nada. Svestan je i da se ne razlikuje mnogo od ljudi koje po inerciji, sa blago pežorativnim prizvukom, nazivamo običnim odbijajući istinu da smo svi mi obični, ali mu redak dar za književnost govori o ogromnoj moći reči.

Kad kao lektor dobija rukopis knjige Bolja država čiji je autor predsednik države, Beuk vidi svoju šansu da promeni svet. U ime običnih ljudi menja rečenice, dopisuje nove, a sve u cilju da predsednikova knjiga sa predlozima da država bude naprednija i pravednija ne bude puka fraza. Naravno, sve je to kroz istoriju odavno poznato: utopija i idealista koji misli da će jedna knjiga stvarnost učiniti boljom. Rezultat je da Marčetićev junak dobija strogu opomenu na koju reaguje otkazom, knjige nema kao da nije štampana a kafkijanska atmosfera oko njega zgušnjava se i dovodi ga u stanje da slučajno uhvaćene tuđe rečenice – „Takve treba ponovo učiti životu“, „Ako to i dalje budeš radio, loše ćeš se provesti“, „Nastradaćeš zbog svojih grehova i nespretnosti“ – shvata kao omen.

Marčetićeva Knjiga o Beuku dobrim delom je parafraza starozavetne Knjige o Jovu koja priča o bezrazložnom ispaštanju nevinog, o sredini sklonijoj da veruje u njegovu nepostojeću grešku nego da se odupre (sve)moći, o odluci da se bude gluv i slep na nepravdu. I o zbijanju u stada poslušnika. Marčetić svoj roman iz biblijskog prebacuje u moderno vreme, ubedljivo dokazujući kako je sve, zapravo, isto kao i u drevnoj prošlosti, ljudi se ni za zeru nisu pomakli u svojoj duhovnoj evoluciji, pa i Beuka, kao i Jova, ubeđuju pokorno poslušnički u njegovu grešnost, oholost i samoljublje jer neće da porekne svoju odluku o otkazu iako mu se, gle obrta, nudi povratak na posao i zaborav svega što se desilo. Ali povratak znači da država u kojoj predsednik piše knjige o njenom boljitku cveta, da u njoj nema represije ni cenzure pa, prema tome, ni nezadovoljnika a kamoli protivnika ili disidenata.

No, Beuk nije Jov koji poriče sve i kaje se, a Bog mu velikodušno oprašta. A ni predsednik države nije Bog, mada možda umišlja da jeste. I dok njegovi službenici čuvaju njegov lik i delo, otpor jednog lektora poslednja je odbrana njegovog samopoštovanja i jedini dokaz da postoji jer ga sve polako gura ka izlazu iz života. Ključ tragičnog ishoda svake pobune preuzimaju tajne službe koje pripremaju završnu scenu, a u kojoj je Beuk nesrećni junak. Smelost, hrabrost, otpor, ne samo da se ne opraštaju već postaju crte koje je poželjno izbrisati sa spiska etičkih i moralnih osobina. Tako se u Knjizi o Beuku razotkriva ona sila koja sama sebi daje najveća ovlašćenja: da se igra našim sudbinama i da ih razrešava po svojoj volji. Ona je odvajkada iznad svih, ona je skrivena i mračna, ona nema imena jer su sva imena – Ohrana, NKVD, Gestapo, Štazi, Udba… njena. Protiv nje nema nikada dokaza, ali ona zato ima dokaze protiv svih nas.

Zbog toga je atmosfera u romanu Milovana Marčetića zlokobno kafkijanska; ovaj roman, pisan u realističkom maniru, nadilazi književnost apsurda jer je nju odavno potrošila istorija. Apsurd je naša realnost. Knjiga o Beuku duboko je pesimistična i osuda je jednog zaglibljenog društva koje se sâmo, i svesno, urušava. Ali pisac se sa tim ne miri, a njegovo su oružje humor, ironija i kritika učmalosti, tog zloćudnog prepuštanja ništavilu kojim smo zasuti. Takav ton nastavak je razmišljanja na koja nailazimo u većini priča iz zbirke Zapisi na snegu. A kao i njih, i roman Knjiga o Beuku odlikuju zavidna pismenost, ujednačeni, profinjeni stil, zaokružena misao i pripovedačka otmenost i uglađenost u najboljoj tradiciji srpske proze.

Da li je Bogdan Beuk heroj ili je žrtva? Poslednje glave romana koje otkrivaju jedan od mogućih scenarija po kojem, iza zavese, funkcionišu tajne službe u svojoj dehumanizovanoj bezličnosti (izuzetno je literarno obrađen dinamični dijalog šefa i agenta koji je Beuku pomogao da se ubije na crvenom, na pešačkom prelazu) ne posmatraju ga ni kao heroja ni kao žrtvu. On je za njih samo dodatak statistici kojom mere uspeh svojih aktivnosti. Svima koji žele da na Beuka gledaju kao na heroja neka posluži uvod u roman pod naslovom O plemenitom dželatu i njegovoj žrtvi, u kojem malom Beuku ovu bajku priča otac, partizan, koji je posle rata bio jedan od egzekutora onih što su bez presuda proglašavani državnim neprijateljima. Naoko bez veće direktne veze sa pričom o odraslom Beuku, ovaj je uvod istovremeno i ishodište romana Milovana Marčetića. Krug se zatvorio, sin je, bez krivice, samo zato što je bio sanjar, ubijen simbolično produženom rukom oca. To, ipak, ne znači da svaku rečenicu koju usput, slučajno, čujemo shvatimo kao poruku upućenu nama.