Kriptorekonstrukcija

Premijer je tada rekao da će u januaru da se bavi učincima ministara. U februaru je pak obelodanjeno uvođenje novog oblika vladanja u Srbiji – delivery unit. Lakoća i preciznost sa kojom je medijski lansirana informacija o „jedinici za isporuku“, ili „jedinici za ispunjenje ciljeva“, svedoči o ozbiljnoj prethodnoj pripremi. I to takvoj za koju nije dovoljno jedno predavanje bivšeg britanskog premijera Tonija Blera ili njegove „mračne senke Alistera Kembela“. Nikada nije razjašnjeno da li je Kembel trening održao samo piar službenicima zaposlenim u naprednjačikim resorima, pošto je Blerovo predavanje bilo samo za ministre iz Vučićeve stranke.

Ali, koliki je stepen zebnje i u samom SNS, ali i u strankama satelitima proizveo ovaj „rezultat dubokog premišljanja o budućnosti Srbije“ kako je to nazvao u autorskom tekstu Ivan Bender, može se zamisliti. Bender, predstavljen kao suvlasnik u agenciji za integrisane komunikacije Ruskin i Hant, i čovek angažovan u delivery unit, novinarskoj javnosti najviše je poznat iz vremena kada je bio šef kabineta Nebojši Čoviću, dok se ovaj bavio takozvanom Kopnenom zonom bezbednosti i jugom Srbije.

Premijer Vučić je dakle i na primeru te kriptorekonstrukcije, za koju mu nije trebalo ni odobrenje parlamenta u kome ima suverenu većinu, uostalom šef kluba SNS Zoran Babić kaže da je to unutrašnja organizacija Vlade, pokazao tri doslednosti. Sve ti prate njegovu trogodišnju vladavinu. Prva se odnosi na angažovanje savetnika ili saradnika, po neobičnim i neobjašnjivim, ali svakako spektakularnim merilima. Tako je recimo u septembru 2013. objavljeno da će nemačka ekspertkinja Betina Nelen postati savetnica Vučića, tada prvog potpredsednika Vlade, za borbu protiv korupcije, i vest je čak potvrdio i ambasador Hajnc Vilhelm. Koliko je poznato, do tog najavljenog imenovanja u decembru nije došlo. Mnoga druga imenovanja međutim, iznenadila su javnost, pojačavajući čuvenu tezu o nedostatku kadrova u SNS. Međutim, ta teza ima i naličje, s obzirom da je izvorna tačka programa ove stranke bila promena establišmenta. Ukoliko je cilj da se postojeći establišment samo resetuje i učvrsti pod novim vođstvom, jasno je da to bolje mogu ljudi koji su i dosad bili u vrhu. U tom svetlu, delivery unit su sve ono što SNS izvorno nije.

Druga doslednost je držanje scene u onome što se u tijanićevskom stilu zove „permanentni kasting“. Povezano je sa prethodnim kadrovskim, pošto svi koji mogu da premijeru „isporuče“ rezultat, mogu biti nagrađeni mestom u establišmentu. Takmičenje je sada oglašeno kroz „četiri scenarija rekonstrukcije“ – da se promeni koalicioni partner, da se zamene SNS ministri, da sam Vučić ode, i poslednje, da sve sačeka održavanje vojvođanskih i lokalnih izbora, koji treba da se raspišu u decembru. Ovo objavljujući, premijer je postigao dva cilja, jedan je proizvodnja pritiska da se izbori u Vojvodini raspišu u skladu sa njegovom agendom, a drugi je da je kasting dobio dramatične razmere. Prenuli su se socijalisti – SPS je posle duže vremena poslala saopštenje za medije, u kome naravno izražava Vučiću podršku, a po lokalu oblepila plakate o akcijama u lokalnim odborima. Jer, sada nije u igri samo ono što se piše po tabloidima – kako je Vučić nezadovoljan Dačićem, jer ga ne zastupa dovoljno pred zapadnim sagovornicima, već pokušava da izgradi, o čuda, sopstvenu poziciju. Dakle, može da se izgubi i baza vlasti na lokalu, a ne samo ministarska mesta, i to uprkos tome, što se Dačić trudi da žrtvuje i partiju na oltar lojalnosti premijeru, time što, nezabeleženo dosad, odlaže izbor rukovodstva SPS.

A koliko je taj oltar lojalnosti značajan, i tu je treća Vučićeva doslednost, svedoči tajming objave „četiri scenarija“. Taj momenat je posebno težak i zabrinjavajući. Jer „četiri scenarija“ Vučić je izložio u danu kada se iznenada sastalo Predsedništvo SNS i kada se od njega očekivalo nešto sasvim drugo. A to je da kaže nešto o odgovornosti ministara i naprednjaka Lončara i Gašića za tragičan kraj spasilačke misije i pad vojnog helikoptera. U mnogo manje drastičnom, ali javnosti i te kako bitnom povodu, u martu 2013, na vrhuncu afere sa povišenom dozom aflatoksina u mleku, Vučić je stao pred kamere i rekao da „nije dobro što svi ostali štite svoje ljude ma kako su loši“, te da to neće biti njegova politika. Ostavku je tadašnjem premijeru Dačiću potom dao ministar poljoprivede Goran Knežević i rekavši baš da je svojim primerom hteo da pokaže da je moguće drugačije voditi politiku. Sada međutim, Vučić nije ni dozvolio mogućnost, da ministri ponude ostavku iz moralnih razloga, rekavši da ih ne da i da on preuzima punu odgovornost. Treća nit dakle, ukazuje na trend obezbeđivanja stabilne i drugotrajne lične vladavine, u kojoj institucije, a to znači pre svega pravila i procedure, neće moći da se mere sa ličnom voljom premijera.

Kako ne postoji ni ustavni okvir za tako nešto, pošto srpski Ustav predviđa ravnotežu vlade, predsednika i parlamenta, što se vidi i iz toga ko koga raspušta i raspisuje izbore, tako se ne može govoriti ni o uvođenju kancelarskog sistema na mala vrata. Jer, sistem postojati neće, kao ni predvidivost scene. Neki, u ovom trenutku neidentifikovani impuls inicaran od nepozantog savetnika, može pokrenuti odluke premijera suprotne od četiri scenarija. To što su advokati, nezabeleženo u pravnim analima štrajkovali četiri meseca, ili što sada protestuju prosvetari, ne proizvodi „dejstvo“ promene ministara pravde i prosvete.

I tu se krije „peti scenario“ – neželjen i opasan. Jer, demokratiju kao vlast naroda, zamenila je u savremenoj politikologiji, reprezentativna demokratija. To znači postojanje institucija, takozvanih nezvisnih naročito, kao i pravila po kojima rade. U Srbiji ćemo izvesno imati na delu sukob moći, koja se poziva na podršku i rejting naroda, protiv institucija. I izvesno to neće doneti ništa dobro, kao što brana tome neće biti ni insajderska borba za moć unutar Vučićeve SNS. Jer, i u prethodnoj predistoriji, za razliku od Demokratske stranke, osnivači SNS uvežbali su se u pritajivanju svojih ambicija i priklanjanju najjačem.