Lale Đurić, velemajstor prijateljstva

Lale je u svojoj mladosti, većpre Amerike, imao američku biografiju. Počeo je od nule. Tamo negde poznih 60-ih godina bio je slikar izvođaču Narodnom pozorištu u Beogradu, sa izletima u Ateljeu 212. Kretali smo se u istom društvu. Bila je to neka vrsta boemije, većinom došljaka iz većih srpskih gradova, on iz Niša, ja sa severa Banata, a Olga Bosnić, naravno, iz Bosne, po duhu bliža urbanom Beogradu nego i neki rođeni Beograđani.

Nije bez značaja što je Lale u mladosti bio slikar izvođač. Naučio je tehnologiju upotrebe boje, zatezanje platna na drvenim prečkama, zakucavanje eksera na profesionalni način, rezanje i rendisanje daske i mnoge druge veštine kojima ja ni čestitog glagola ne znam.

Kad sam ga tokom svojih odlazaka u Njujork sretao ili uživao njegovo gostoprimstvo u njegovim prostranim stanovima, redovno sa još prostranijim ateljeima, nalazio sam ga ispred velikih zategnutih platana sa ogromnim četkama, samo što to nisu bili budući dekori, recimo za operu „Trubadura“, većnjegove slike na prvi pogled apstraktne orijentacije. Dakle, u nastavku njegove američke biografije u Americi, on je otkrio ono što je on znao, a mi ne – da ima slikarski dar. Po svemu je bio isti onaj stari srdačni Lale, u farmericama i majici, rekao bih do nedavne smrti, kao onaj iz 70-ih (poznavaoci svetskih brendova kažu da je ta odeća na njemu bila zapravo veoma skupa, mada, istini za volju, to ne primećujem).

On je kao slikar svakom godinom sve više uspevao. U Americi je merilo umetničkog uspeha i to kako se ta umetnost prodaje. Prilikom jedne od skorašnjih poseta Njujorku pratio sam ga do kabineta nekog milionera usred Sitija, gde su njih dvojica tražili najbolje mesto za novo platno. Našli ga na elitnom mestu – iznad kancelarijskog stola. U kabinetu je ostala slika, a u Laletovim rukama ček sa dosta nula, koje sam video preko njihovih ramena. Akciju sa svim tim nulama nisu od mene ni krili.

Posle ove epizode jasno mi je što bi Lale, kad bi ponestalo sredstava za neku akciju Niš Art Fondacije, pored pomoći Duvanske industrije Niš u okviru moćne Filip Moris kompanije, bez oklevanja, uskakao sa svojim sredstvima.

Deo ovog Laletovom portreta je kako se Lale ponašao sa milionerima, čak možda i milijarderima, ja se u njih ne razumem. Najpreciznije je reći – ponašao se opušteno, ali i usredsređeno na posao koji sa njima ima. Na prvi pogled je bio ležeran, a zapravo veoma koncentrisan. Nesumnjivo je poznavao neke vrhove današnjeg međunarodnog kapitala.

Lale je imao izuzetnu moćzapažanja, uočavao je naizgled nevažne sitnice, a nikad nije ispuštao iz vida ono suštinsko. Ljude bi proniknuo na prvi pogled. Prijatelje je cenio onakve kakvi su, opraštao im mane, a voleo je većinu njihovih vrlina. Svima koje je znao od malih nogu, čak i onima sa kojima je igrao fudbal na dva golića na periferiji Niša, otkako se ponovo vezao za svoj zavičaj i domovinu, našao bi neki posao. Ali ako ga prijatelj izneveri na poslu koji mu je poverio, on je bio u stanju da okonča čak i neko svoje najstarije prijateljstvo.

Imao je posebnu želju da pomogne mlade. Želeo je da im stvori prečicu ka uspehu, da ne bi prolazili dug i težak put kakav je on prošao. Zato je, kao predsednik Niš Art Fondacije, inicirao da se raspiše konkurs za mlade slikare do 35 godina sa najvećim nagradama u regionu, a bogami i šire. Pomogao je Lale i mnoge srednjoškolce darovite za muziku i slikarstvo u Nišu.

Kao mnogi dobrotvori te vrste, Lale je sav bio na strani života. Svaki događaj, od kojih je najveći otvaranje izložbe mladih slikara, završavao se prijemom u nekoj njegovoj omiljenoj kafani ili još češće u prostoru koji je svojim svestranim tehnološkim znanjima pretvorio u galeriju. Tako je, u stilu osvajanja postindustrijskih objekata, dve velike radionice Niške duvanske industrije, ličnim zalaganjem i arhitektonskim sposobnostima, pretvorio u najveće galerije u Srbiji. U svakoj od njih postoji i kuhinja i sala za prijem, gde se posle otvaranja izložbi sedelo duže nego što ja to mogu da izdržim – što obilnu prvoklasnu hranu, što bučnu muziku, što prevelik broj gostiju. Lale bi me obično zadužio da nekog bitnog zabavljam i obaveštavam šta radimo. Kad kažem da bih ja to rado činio kad bi tom, istini za volju, izvrsnom orkestru naložio katkada i neku malu pauzu, on bi obično odgovorio: „Ti baš hoćeš da mi rasteraš goste!“.

Lale je teško prihvatao primedbe. Imao je refleks kad mu nešto predložiš da tvrdi dijametralno suprotno. Pokušavao sam da nešto postignem tako što sam predložio sasvim suprotno od onog što hoću. Kako je pronicljiv, odmah bi me provalio: „Lukav si, ti hoćeš suprotno od toga što si predložio.“ „Nisam lukav, nego te dobro poznajem.“ „Eto vidiš da me ne poznaješ.“

Lale je bio veoma obavešten o svemu što se dešava u svetu, a da ne govorim o onom što se dešavalo u Srbiji i SAD. Naročito je voleo ekonomske teme. Znao je silne statističke činjenice o privredi najrazličitijih zemalja. Poznavao je mnoge činjenice iz našeg javnog života, kojima je gotovo stručno vladao. Analizirao ih vrlo trezveno. Njegovo političko uverenje nisam znao tačno da definišem. O tome nisam ozbiljno razmišljao. Njegova kritičnost prema nedostacima razvijenog kapitalizma nekako je bila izvorna, kao i kritika našeg nesavršenog neokapitalizma. Nije se sastojala od klišea nezavisnih zapadnih intelektualaca nekadašnje nove levice, pa ipak su po šmeku bila leva. Nije se libio da nama koji ovde živimo katkada predočava primere iz bolje američke prakse. Nije red pokušati formulisati njegov odnos prema religiji, ali sasvim sigurno je bio antiklerikalan, uveren da crkva nijedne zemlje nema šta da traži u državnim poslovima.

Iako i ja važim za svetskog putnika koji se lako prebacuje sa jednog kraja sveta na drugi, gotovo je nemogućno nadmašiti njegovu lakoću s kojom bi se časkom obreo u Beogradu. Katkada mi se činilo da neko teže potegne iz Zemuna u Beograd nego on iz Njujorka u Niš.

Imajući na umu šta je sve konkretno inicirao u Beogradu, koliko je pomagao mlade ljude, s koliko entuzijazma je napuštene objekte nekadašnjeg industrijskog sveta pretvarao u središta nove umetnosti, ne mogu da se otmem utisku da je Radovan Lale Đurićprimer pravog i delatnog, a istovremeno nimalo patetičnog odnosa prema svojoj zemlji i mladima te zemlje. Ovaj čovek, čiji sam dar za prijateljstvo iskusio najpre pre mnogo decenija, i ponovo ovih godina u vreme naše pune zrelosti, pre svega je pokazao da je prijatelj mladima koji dolaze. I u tome je bila njegova snaga, vizionarstvo i izuzetnost.