Lepota svake vrste je na Jugu!

Toplo, ušuškano detinjstvo, posuto belim kamenčićima u bašti starog Doma armije, gde je moj otac, vojni muzičar, svake subote i nedelje, sa svojim orkestrom svirao popularnu zabavnu muziku. Vrhunac je, naravno, bio kada nas roditelji navataju lasom iz sulude trke oko fontane, pa onako znojave posade za sto i nateraju da ukrotimo leteće leskovačke ćevapčiće. Zanimljivo, u sećanju mi je da su stvarno leteli po tanjiru; jer, nije leskovački roštilj, ako „ćevapi ne ripaju“. Da li su to moje uspomene podlegle kasnije nametnutim mitovima o „pravom roštilju“ ili su stvarno „ripali“ – “ 'bem li mu ćumur“, što bi u svakoj prilici kada je u dilemi govorio Dragi Bure, rodonačelnik neprikosnoveno najvećeg leskovačkog brenda.

Kompletna projekcija budućnosti nešto kasnije mi je bila smeštena između dva koša. Video sam sebe kao pleja reprezentacije na nekim budućim prvenstvima i olimpijadama. Srećom, relativno rano mi je turnir u Čačku zabagovao košarkaške snove. Otišao sam sa ambicijom da budem otkrovenje, a dočekao me samo godinu stariji klinac iz Železničara, na istoj poziciji. Problem je bio što se on zvao Dragan Kićanović. E, onda sam rešio da budem glumac. Zainat kompletnom svetu košarke.

Osnovna škola “Svetozar Marković” je bila pored reke Veternice. Lopta nam je na velikom odmoru često padala u veliku i uvek zamućenu reku. To je tada bila baš reka, umesto današnjeg jadnog potočića koji se sramežljivo kotrlja ispod masivnih mostova. Mostovi su tragovi nekih drugih vremena. Reka se prilagodila sadašnjosti.

Učiteljica Milka nas je, onako lepa, punačka, uvek nasmejana, privila pod svoju nežnost i dobrotu pa sam verovatno još tada školu počeo da doživljavam kao lepšu stranu života. Muž joj je bio predsednik opštine, ali se to ni po čemu nije primećivalo.

U to vreme sam bio Zvonko Mrštanac. Po strogim leskovačkim pravilima baštiniš nadimak familije, koji se prenosi sa generacije na generaciju, sa svim dobrim i lošim stranama koje su relativno dobro definisane samim nadimkom.

Naš nadimak Mrštanci potiče od – Mrštana, rodnog sela mog čukundede, rodonačelnika familije, Milana Trajkovića.

Gimnazija je protekla u “radosti i veselju”, ako se izuzmu česta i fatalna zaljubljivanja. U moje vreme se baš mnogo volelo i patilo. Onako, baš ljudski i “čovečanski”. Tako se desilo da dve devojčice, u koje je bilo zaljubljeno bar tri četvrtine gimnazijalaca, krenu u dramsku sekciju. Među bulumentom koja je krenula za njima bio sam i ja. Tako sam otkrio pozorište i rešio da budem glumac. Mislim da ne preterujem ako kažem da sam neki talenat posedovao. Igrao sam i neke ozbiljne uloge u tadašnjem leskovačkom “komunističkom” pozorištu bez blagajne. “Pozorište svih – pozorište za sve”. Glumačka faza se neslavno završila u Knez Mihajlovoj, gde je onda bila Akademija. Ušao sam u uži izbor, ali, na opšte iznenađenje, nisam prošao pored Laze Ristovskog, Radoša Bajića, Ivice Klemenca…. Srušio mi se čitav Talijin svet na glavu. Išao sam peške od Trga republike do Cvetkove pijace, gde mi je u velikim crvenim soliterima živela tetka, i gledao gde je najbolje mesto da okončam svoj bedni glumački život. No, u tadašnjem Bulevaru revolucije se tako bučno živelo da nisam mogao da se usredsredim za tako važan životni trenutak.

Fakultet političkih nauka mi je držao pažnju jedno godinu i nešto dana. Logično je bilo da izgubi bitku sa svim onim što je nudio Beograd. Nekako mi je bilo presporo i predosadno da se bavim vožnjom na trenažeru. Umesto amfiteatra i nekoliko učionica za vežbe mnogo mi je zanimljivije bilo “dole” u gradu. Žurio sam da sam preuzmem komandu nad svojim profesionalnim životom.

Start je bio impresivan. Postao sam kurir u SKC, tadašnjem centru avangarde u bivšoj zemlji. Dobra strana posla – direktni i svakodnevni kontakti sa verovatno najintrigantnijom ekipom ljudi u ovom delu Evrope. Loše je bilo to što sam morao da ustajem u ranu zoru, kako bih pošiljke iz pošte pored Železničke stanice dopremao u SKC do 6,30h.

Hroničnu neispavanost sam, uz blagonaklono pokroviteljstvo čistačica, nadoknađivao u njihovoj sobi na vreći za spavanje pored uvek toplog radijatora. Od tada datira moj stav da je tvrđi dušek zdraviji za kičmu.

Nisam imao ništa protiv da duže vreme popunjavam radno mesto kurira, jer je plata bila potpuno dovoljna za sve što mi je u tom trenutku trebalo, dok se jednog dana uz stepenice SKC-a nije popeo Rajko Pavićević, legendarni urednik Indexa 202.

Ništa osim želje nisam imao kada sam ušao u redakciju Indexa. Čak nisam imao ni predstavu ko su ljudi u koje se sa strahopoštovanjem gledalo, što je verovatno bilo presudno da se ne zatvorim u klasičnu provincijsku sumnjičavost prema veličinama i pogrešno uspostavim komunikaciju. Moguće da je baš ta moja želja za popunjavanjem velikih rupa neznanja relaksirala odnose sa vodećim indeksovcima, pa sam nekako primljen u najbolju školu radio-novinarstva na ovim prostorima. Akcenat mi je bio katastrofalan, pa sam mikrofon mogao da izmaštavam iz bašte Šumatovca. Legendarna spikerka Draga Jonaš me je toliko muštrala, kao da me je spremala da nasledim doajena među spikerima Branu Surutku. Relativno brzo, za jedno dve godine, ušao sam u studio i istog trenutka saznao šta je u stvari bio razlog da se na ovom svetu nađe mesto za jednog takvog kudravog Leskovčanina.

Rajko Pavićević, od koga sam naučio najviše o novinarstvu, pre je ličio na hermetički zatvorenog tipa uronjenog u svoju sporu reakciju i pronicljivo skeniranje saradnika nego u vizionara koji treba da obavi malu revoluciju radio-izraza. Kasnije sam shvatio da je spoljašna sumnjičavost bila način da nas nauči zanatu i da je nepogrešivo podržavao one od kojih je kasnije nešto moglo da ispadne. Tako je bilo. Samo što me nije izbacio iz redakcije kada sam mu predložio da klasičan nedeljni humoristički termin sa Vesnom Pećanac i Ljubom Moljcem zamenimo nečim što bi se zvalo Indeksovo radio pozorište. Pokušao sam da spojim radio i pozorište.

– Vidi, genije, ne možemo mi to da uradimo jer nema para, a i zašto da menjamo nešto što je dobro?

To me nije obeshrabrilo, pa sam sa pokojnim Dragomirom Bulićem napisao jedan tekst i počeo sa probama u “Krsmancu” sa desetak glumaca amatera. Rajko je došao na jedno probu, odgledao, pa me onda za šankom dugo skenirao ne progovarajući ni reč. Kad je konačno odlučio da mi skrati muke, čuo sam:

– Nije ovo loše. Od septembra krećeš sa emisijama.

Tako je nastalo čuveno Indeksovo radio-pozorište, koje će najbolji period doživeti nekoliko godina kasnije kada su okosnicu ekipe činili Neša Leptir, Mićko, Petrući, Dragana Marković, Vlada Petrvić, Mile Pile Miletić, Zoran Sulja… Ja sam tada bio samo povremeno glumac, tek toliko da održavam vezu sa svojim medijskim čedom.

U prvoj sezoni BLP – Beogradskog letnjeg prepopodneva na Adi Ciganliji skidao sam fore od tada, po mom mišljenju, neprikosnoveno najboljeg radio voditelja Radeta Radovanovića. Njegovoj lucidnosti, opuštenosti, laganoj srdačnosti sa gostima, poznavanju teme o kojoj je pričao… kasnije sam pridodao malo šeretluka iz mog leskovačkog miljea… Naredne godine sam se već osećao kao da idem u provod, a ne na posao. Maštao sam o tome da baš to radim, a, eto, neko me za to još i plaćao. Pride, baš na BLP-u, igrom slučaja, upoznao sam i ženu svog života. Zvala se Majda Pec. Tranzicija iz Pec u Šimunec potrajala je tri godine, a evo već 30 godina se prepiremo ko je tu “povukao nogu”. I dalje tvrdim da o svemu važnom u emotivnom životu odlučuju žene!

Ispostaviće se da je taj “radio koji se gleda” bila završni čin medijske revolucije na Balkanu. Umesto smrtno ozbiljnih, baršunastih glasova, kojima su dodavani basovi na mikseti, ne bi li delovali autoritativnije, odjednom su iz “kutije koja svira” progovorili neki normalni, nesavršeni, ali zabavni i sasvim obični tipovi, potpuno bliski po svemu onima koji ih slušaju. Svi meandri radio-voditeljstva na neki način su povezani sa tim radio-formatom.

Logično je bilo da se neko seti da bračni par, kada su oboje već radio novinari, a ona je izrazito lepa i zrači toplinom i dobrotom, on se razume u marketing i plasman, u tandemu rade TV magazin. Tadašnji direktor Marketinga RTS Aca Vlajković je postavio temelje emisije, a ja se uzjogunio da sve bude po marketinškim principima. Tada je marketing koncept lagano ulazio na naše tržište. Uspeh emisije “Da pitamo zajedno” je bio neverovatan. Baš koliko i naša glupost da to radimo praktično besplatno. Nekoliko sezona smo bili najgledaniji TV format u ondašnjoj zemlji, a Slovenci i Hrvati su slali ekipe da vide kako se to radi. Možda preterujem kada kažem da baš kao što je BLP na Adi bio recept za radio programe, svi potonji TV magazini tražili su uzor u “Da pitamo zajedno”.

Bajka se zaokružila u avgustu devedesete kada je naš sin Matija dobio sestru Sofiju. Bili smo kompletna porodica, sa sve stanom od 45 kvadrata, novim belim “unom” na kredit, poslovima koje smo voleli, nekakvim karijericama, sa ponešto naslovnih strana i, činilo se, izvesnoj “prajm tajm” perspektivi utemeljenoj na simpatijama slušalaca i gledalaca. Otprilike tako sam zamišljao srećan i pun život.

A onda je čovek čije ime simboliše slobodu i koji je oženjen Mirom stavio veto i na slobodu i na mir. Dan za danom, mesec za mesecom, urušavalo se sve u šta sam verovao. Život se nekako otaljavao danju, jer je trebalo tiho i obazrivo suprotstavljati se sve jačim bujicama primitivizma, ali noći su postale mora. Tada sam sklapao sliku o tome šta se u stvari dešava. Sve je bilo tu – zgrade, ljudi, redakcije, roditelji u Leskovcu i Staroj Pazovi…. Ali moja, do juče, svetla i široka životna magistrala sužavala se u blatnjavi jednosmerni sokak koji vodi pravo u mrak.

Uvek sam znao da na konkursu za heroja godine nikada neću pobediti. Ima stvari koje teško sebi priznajete, ali ste ih svesni. Zato i sada mislim da je odluka da 93. krenem u Atinu bila više strah od neizvesnosti u šta će se simptomi opšteg ludila izroditi nego hrabra odluka da započnem novi život 1.200 km od svega što sam voleo.

U Atinu smo stigli u crvenom “jugu”, kojem su se, valjda od uzbuđenja, izlizali paknovi na kočnicama pa je audio-efekat učinio da naš svečani ulazak u mondenski kvart Kifisiju bude veoma zapažen. Dočekalo nas je mediteransko plavetnilo, neverovatna gužva na ulicama i gotovo opipljiv optimizam kojim su zračili ljudi na ulicama. Pomislio sam da su Grci srećni, da struje ima u izobilju i da se benzin ne prodaje u kanisterima. Od ono malo ušteđenih i malo pozajmljenih maraka našli smo stan, upisali Matiju u školu, promenili sistematizaciju Majdinog radnog mesta sa TV zvezde u domaćicu, a ja sam okrenuo novu, potpuno belu stranicu i počeo da ispisujem naslov poglavlja – Kako preživeti u Atini?

Od tolikih grčkih bogova mora da me je neki dotakao, dok sam, posle ko zna koliko vremena, konačno zaspao mirno i bez strepnje.

-Alo, Šiki, čujem da si u Atini, javlja se proslavljeni stonoteniski trener Duško Osmanagić.

-Treba nam ovde u grčkom Savezu neko ko se razume u marketing i propagandu. Plata je solidna.

Tako je počelo.

Kasnije smo naučili jezik, mučili se, pa stali sa obe noge na zemlju i ponovo počeli da se bavimo svojim poslom. Preko 100 emisija spakovanih u nekoliko serijala, više stotina novinskih članaka, nekoliko filmova… Upoznali, razgovarali i predstavili Mikisa Teodorakisa, Jorgosa Papandreua, Andonisa Samarasa, Venizelosa, Dalarasa, Ani Visi, Remosa, Dimitru Galani…. Pisali smo o Melini Merkuri, Onazisu, Nani Muskuri… sve to, plus evropski uzlet i balkanski sunovrat Grčke, kasnije spakovali u knjigu koja obeležava naše dve decenije u Atini – Pogled s Olimpa.

Bez obzira na uspehe filmova koje sam radio, ne mislim da sam nekakav producent. Svakako nisam onaj koji predstavlja pokretni bankomat i spreman je da ga baci pod noge razbarušenim rediteljima. Pre bih rekao da sam ovladao nekim veštinama, stekao neko iskustvo i, prosto, naučio da ukrštam činjenice, koje obično imaju paralelne putanje i retko se sudaraju. Osećaj za ono što publika želi, entuzijazam da se započeto završi prema postavljenoj projekciji i najvažnije – da bez sujete i kompleksa angažuješ isključivo ljude koji određene stvari znaju bolje od tebe. Film je odavno mnogo više od umetnosti, pa smo moj prijatelj i partner Dejan Petrović i ja zvali tačno one umetnike za koje smo pretpostavljali da će uraditi baš ono što smo želeli, a što je u globalu poteklo i osmišljeno u našim glavama.

O Sagovorniku

Zvonimir Šimunec, novinar i filmski i TV producent, rođen je u Leskovcu 1952. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom gradu a političke nauke studirao u Beogradu. Autor je radio i televizijskih projekata poput Indeksovog radio-pozorišta, Nedeljnog popodneva, Da pitamo zajedno… Zajedno sa suprugom Majdom, novinarkom, autor je TV serija Šesti olimpijski krug, Grčka-Evropa na Balkanu, Pogled s Olimpa… Autor je projekta na realizaciji filma i TV serije Montevideo, Bog te video, kao i filmskog i televizijskog projekta Bili smo prvaci sveta. Zvonimir Šimunec je napisao i tri knjige: Pogled s Olimpa, Srbi u grčkom sportu i Zlatno doba Leskovca, koja upravo izlazi iz štampe. Živi i radi u Atini i Beogradu.