Ljosa prvi put među Srbima

Ovo nije bila prva poseta velikog pisca Srbima i Srbiji. O tome se malo zna i malo govori jer je Ljosa u prvoj nedelji juna 1995. prilikom prve posete nekako na prstima prošao kroz Beograd. Da je bilo tako i sam je posvedočio devet godina kasnije u intervjuu za Danas kolegi Draganu Stošiću susrevši ga tada u Italiji.

„Ne sećam se koliko smo tamo ostali, ali znam da je bilo jako kratko, mada nismo bili oterani, ali jesmo bili praćeni i nekako – proterani“, rekao je Ljosa. U skladu sa svojim principima kad je reč o ljudskim slobodama i pravima – o čemu je govorio i ovih dana – došao je te 1995. u posetu „overenim“ izdajnicima Miloševićevog režima „kao podrška nezavisnim medijima“.

Zvanični domaćin bio je Medija centar Nezavisnog udruženja novinara Srbije, a gosti su bili predstavnici španskog krila Organizacije za ljudska prava i slobode „Artikal 19“, sa sedištem u Londonu. Ljosa je već tada bio ne samo Peruanac već i Španac, a iznad svega vatreni pristalica i borac za slobodne i nezavisne ljude. Na čelu delegacije bila je predstavnica evropskog dela „Artikla 19“, a povod promocija knjige Marka Tompsona „Proizvodnja rata“ u izdanju Medija centra uz pomoć „Artikla 19“. Mark Tompson je sa lica mesta svedočio o jugo-ratovima, srpskim neprilikama i preživljavanju antirežimskih medija.

I sve je bilo lepo zamišljeno za promociju knjige koja je pre toga objavljena u belom svetu. „Artikal 19“ je želeo da se o tome piše u srpskim medijima, i to ne samo antirežimskim ili nezavisnim, već i onim lojalnim vlastima. Malo lukavstva iz Medija centra, malo od Španaca, tek gost na promociji je bio veliki Ljosa sa uverenjem da neće moći biti prećutan ni u „najstarijem balkanskom dnevniku“. I nije, mada je sve bilo onako – s brda s dola… ako se ne računa ono što se dešavalo iza scene.

Prvo, niko, apsolutno niko ni po koju cenu nije hteo da ustupi prostor za promociju, odbijali su svi veliki kulturni centri, biblioteke i Dom omladine. Mesta ni za Ljosu ni za Tompsona koje su pratili „izdanici srpskog bića“ nije bilo. Sve dok vrata svog kafića nije otvorio Branko Gligorić, otpušteni direktor Doma omladine.

U suterenu Kulturnog centra, na ulazu u bioskopsku salu gde su se smestili posetioci u velikom broju, sedeći po podu i klupicama, sve jedan do drugog (valjda oni koje bi danas Latinka Perović nazvala „neželjena elita“), knjigu su u prisustvu autora i gosta iz sveta promovisali Zaga Golubović i Hari Štajner. I kako reče posle Ljosa, njihov dolazak je bio apsolutna podrška tim i takvim novinarima i piscima koji su se sjajno i hrabro suprotstavili diktaturi Slobodana Miloševića.

Ono što je posebno impresioniralo bila je činjenica da je Ljosa znao sve što nam se dešavalo, pa je preko Nebojše Popova, Nenada Čanka i ovog autora, tada gl. urednice Naše Borbe, izrazio poštovanje svim novinarima koji su sa novim imenom sačuvali list.

I kako reče Ljosa, znao je, ali se sada ponovo uverio kako u diktaturama deluje represija i kako uvek ima onih koji će ustati protiv.

I bilo je to lepo i zgodno i sve je sada sećanje, pa ko se kojeg detalja priseti.

Ništa manje važno i zanimljivo je da se ovde i danas u sadašnjim izdavačkim planovima pojavljuje ne samo Ljosa već i Mark Tompson sa biografijom Danila Kiša.

Da li je zato došlo vreme da neka sećanja izblede ili ih svakako treba sačuvati. Makar onako usput.