Ljubav je integralni deo svete lekarske tajne

Sve je počelo ranih devedesetih elementarnom bitkom za preživljavanje u sklopu sociološkog eksperimenta „in vivo“ koji je tada provodila država Srbija pod imenom hiperinflacija. Onda sam postao svestan odgovornosti trenutka i grada u kojem živim pa sam dobar deo poslednje decenije prošlog veka potrošio u stalnoj želji da rasplamsam antimiloševićevsku vatru, koliko umem i mogu. Živeo sam od jednog do drugog mitinga, od jedne do druge sednice, od jednih do drugih izbora… Taman kada sam mislio da će mi četrdesete doneti spokoj došao je 5.oktobar 2000. godine, koji je potpuno raspirio moju pritajenu političku šizofreniju. Ko zna koliko bih visoko poleteo i koliko bi bolno bilo moje ateriranje da nije bilo moje hronično oprezne i razborite supruge? Počeo da se bavim rukovođenjem Strankom, Gradom, Kliničkim centrom, rukometnom organizacijom…

***

Sve je to (na sreću?) prekinula moja bolest, moja leukemija, jednom pa drugi put… Obzirom da sam pobornik Šopenhauerovog učenja da je život ustvari samo refleksija volje, rešio sam da preživim te evo nikako da shvatim da već imam 55 godina.

***

Nekada vođen instikntom a onda i spoznajom, uvek sam bio protiv. Protiv Tita ne iz ideoloških razloga – samo nisam želeo da bude važniji od moje mladosti. Protiv Miloševića jer sam slušao Aristotela kako govori da je slobodan samo onaj koji pobedi svoje strahove. Protiv Tadića jer nisam želeo da moj svet bude blaziran i lažan, projektovan u beogradskom „krugu dvojke“ fatalno obolelom od dekadencije i bezosećajnosti. Protiv Vučića jer je samo Aleksandar a misli da je Makedonski. Glasao sam protiv svih dekana na fingiranim izborima koji su rušili moje ideale o nezavisnom Univerzitetu, svih direktora, svih predsednikarazrednih zajednica…

***

Od mojih 55 samo sam dve godine bio za vlast – u vreme premijera Đinđića. Šta reći o čoveku koji je za života imao privilegiju da ga svi smatraju Zoranom? Šta reći o mitu za kojeg se povremeno pitamo da li je uopšte mogao biti čovek? Učinio je da poverujemo da smo bolji nego jesmo i nego zaslužujemo. Njegov zarazni kreativni optimizam nepovratno je inficirao Srbiju. I ona je poverovala da je bolja nego jeste, bolja nego objektivno zaslužuje. Moderna Srbija nije ni mogla sanjati koliko je moderna, dok joj to Zoran nije objasnio. Vratio je Srbiji renesansno uverenje da se ideja može živeti, za nju se boriti i od nje umreti. Bio je od Vuka Karadžića naovamo najveći reformator srpskog jezika: pokazao nam je da reči malo, uobičajeno, prosečno ili polako nemaju značenje. Bio je od Nikole Tesle naovamo i najveći srpski naučnik. Uverio nas je da je osnova pokretanja Srbije energija njenih ljudi, što je u suprotnosti sa današnjim saznanjem da je osnov kretanja Srbije energija Evropske unije. Bio je jedini čovek čiji autoritet i mudrost moja uvek nagojena sujeta nije dovodila u pitanje.

***

Rođen sam i vaspitavan na niškom asfaltu – najboljem i najplemenitijem u ovom delu Evrope. Dovoljno veliki asfalt da te nauči životu, čojstvu, hrabrosti, manirima… i dovoljno mali da te ne nauči blaziranosti i dekadenciji. Sa takvog asfalta lako se trčalo kroz kukuruzna polja da se na Đačkom ostrvu okupa u Nišavi, reci tada još nezagađenoj evropskim integracijama i polucijama. Sa takvog se asfalta lako trčalo u kafane – vioke škole života. Bogu hvala, u vreme mog odrastanja nije bilo kafića ni diskoteka, te moja pamet nije oblikovana asocijalno, preglasnom muzikom koja obavezuje na ćutanje.

***

Sve kultne kafane u koje sam odlazio radile su do 22 sata. Galija, Kalča, Stara Srbija, svojim radnim vremenom nalagale su tradicionalno organizovanje dana: – spavanje u carstvu melatonina noću, učenje po Suncu i hedonizam u veče. Da li zbog ovakve fiziologije smatram da su te generacije daleko pametnije od ovih evropskih, novokomponovanih? Subotom se odlazilo kod Amerikanca– u najbolju kafanu koja je ikada postojala na Balkanu (na keltskom „Bal-Han“ znači velika majka)! Išlo se put Kovanlučkog brda na južni obod grada, da bi se hedonizam osetio najelementarnije – čulima, mirisom i ukusom. Niški hram Amerikanac, bez obzira na svoje mondijalističko ime, bio je kultno utočište najtvrdjih srpskih nacionalista jednako kao i stranaca koje je put nanosio u ovo vazda nesretno parče Evrope. A kako i ne bi kada je hedonizam koji je Amerikanac decenijama istrajno gajio rušio granice nacionalnog čineći ovo mesto integrativnom oazom, tako nedostajućom introvertnom i ksenofobičnom modernom srpskom društvu. Imalo je u Amerikancu nečeg paradoksalnog – iako je hedonizam globalistički pokret ova mu je plemenita kafana dodavala i nešto specifično nacionalno, niško. A opet, stranci koji su ovde svraćali savršeno su razumeli ovaj kovanlučki dijalekt. Uostalom, pravim hedonistima i nisu potrebne reči, za sporazumevanje koriste osećaje.

***

Prava niška domaća hrana i meni najomiljenija uprkos kilogramima ostaje burek. Ovaj najmoćniji srpski antidepresiv rodjen je upravo ovde, u ovom gradu. Onaj okrugli, našu jutarnju ambroziju, umesio je i u Niš doneo čuveni istanbulski pekar Mehmed Oglu, 1498.godine. Ako vas neko uverava da je jeo najbolji burek, u zabludi je – najbolji ne postoji, za njim se samo traga. Evropska unija neće burek, mastan je i jede se prstima. Dovoljno objašnjenje zašto nismo u njoj.

***

A danas kafu ispijam u kafiću Flo lociranom u poslednjem živom fosilu cehovske organizacije niške čaršije minulih vremena – kazandžijskom sokačetu. Nazivaju ga Kopitarevom ulicom – dobro, neka im bude. Decenijski klopot kazandžijskih i pinterskih čekića vrednih niških majstora zamenio je klopot moderne muzike – ako postoji mesto na svetu gde rejv muzika ne smeta u ritualnom ispijanju kafe, onda je to samo ovde! I na kraju, nakon takve kafe samo vas par koraka dele od najdragocenije sobe koje Niš ima – one spomen Branka Miljkovića. U gradu pesnika on je umeo da peva “treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi” – zbog toga ovaj grad nikada ne može izgubiti svoju dušu.

***

Prija mi što se u ovom carskom gradu i dalje ne žuri! U sistemu koji ne postoji i društvu čija budućnost nije jasno definisana – trčanje nas u principu samo udaljava od cilja. Trčanje je samo odraz isprazne želje da po bilo čemu ličimo na Evropu! Čerčil je govorio da ko u mladosti nije bio levičar nema srca a ko u starosti nije bio desničar nema mozga! – Ne znam da li je u pravu?

***

Ja sam kao mlad bio desničar i mondijalista, a pred starost postajem levičar sa jasnom nacionalnom indentifikacijom – verovatno je Čerčil gledao u mene kada je tvrdio da tu nema puno mozga. I ne mora! Tolstoj je govorio da ga razum ničemu nije naučio i da mu je sve otkrilo srce. I ja danas sve češće razmišljam srcem. Sve bih vlasti oprostio ali Tonija Blera neću ni kada ne budem disao! Za one koji su bombardovali mene, mog kuma Aleksu Popovića, ubili oca moga kolege Buce, a pomalo i sve nas, pravdajući to svojom anđeoskom milosrdnošću, nema indulgencije, niti iko može otkupiti njihove grehe, uključujući Aleksandra Vučića. Ako nekada budete čuli da dvojica ludaka štrajkuju glađu na centralnom niškom trgu kralja Milana, znajte da smo to moj kum Aleksa i ja, a da je vlast priznala da Srbiju želi da uvede u NATO. No pasarán.

***

Mnogo šta sam radio u životu, nešto sam čak i uradio i završio. Od svega što sam napravio (ako jesam), najvažnije što sam završio prvu nišku gimnaziju Stevan Sremac. Kako se tu kalilo znanje i mudrost! Odgovorno tvrdim da je dobra gimnazija osnovni preduslov postojanja nacionalne inteligencije. Ova van svetlosti velegrada odškolovala je Stevana Sremca, Boru Stankovića, Branka Miljkovića, Vladislava Petkovića Disa, Stanislava Biničkog… Kada sam nedavno prisustvovao proslavi 135 godina postojanja, vratio sam se kući beskrajno raznežen i vlažnih očiju: pa i danas gimnazija Stevan Sremac školuje najbolju decu Srbije! Ponosan sam, užasno sam ponosan. Gimnazija je prvo i poslednje vreme kada se mogu steći vlastita filozofija i vlastiti prijatelji. Prijateljstvo iskovano u gimnazijskim klupama odoleva i vremenu i prostoru – moji saborci iz IV₅ dolaze na hiodočašće u Niš iz Moskve, Tokija, Toronta…

***

Dok su drugi sanjali da postanu doktori, ja sam želeo da studiram političke nauke. Medicinu sam upisao iz pristojnosti i pijeteta prema starijima moje porodice postajući treća generacija lekara. Strašno sam ponosan što se taj niz nakon mene prekinuo. Srbija ne ceni intelektualce i ne voli doktore. Aktuelna vlast tretira lekare kao uslovno osuđene kojima je potrebno jedno manje nepočinstvo da završe na doživotnoj. Gde je ona tradicionala Srbija koja je poštovala lekare, profesore i popove? Jedina smo profesija koja mora da dokazuje svoj moral – prvo Ministru i vlasti, onda tabloidiziranom javnom mnjenju a na kraju i izmučenim građanima Srbije koje nervira svako ko pokušava da živi i misli bolje od proseka.

***

Medicinu sam zavoleo kada sam shvatio da ona nije veština nego umetnost. A dečju medicinu kada sam uvideo da je pedijatrija usavršavanje ljudske benevolentnosti i sapatništva, radovanje rađanju, poštovanje malog i bespomoćnog. Pedijatrija je, ustvari, visoka škola vrline. Sokrat je smatrao da se vrlina može naučiti, da je ona znanje. Dok ostale specijalizacije školuju po bolonjskoj deklaraciji, pedijatrija obrazuje po atinskoj Akademiji.

***

Dečja je jedina vrsta medicine gde odnos sa pacijentom nije hijerarhijski, već ravnopravan i dvosmeran. Deci dajemo svoja najbolja znanja, a za uzvrat, od njih dobijamo lekcije o neposrednosti, o ljubavi, o moralu… o karakteru – dečje jednostavno i iskreno, kako to na primer zna samo moj pacijent Nemanja Pavlović samoprozvan carom, nekrunisani arhetip najdražeg pacijenta bilo kog pedijatra. Dečak kao utekao sa beskrajno razdraganih platna Zuzane Halupove i mnoga slična božja deca koju, sa nepromenjenim osećajem sreće kao prvog dana imam privilegiju da lečim…I ma kako evropskoj pedijatriji to zvučalo čudno, to kakvi smo neće zavisiti od sterilnog i beslovesnog impact faktora, nego od našeg karaktera. I od prolaznosti i zaborava, najveće Božje kletve i kazne, neće nas sačuvati nikakva SCI lista, već neki Nemanja Pavlović i njegova neverovatna carevina!

***

Ma ne bih dao mog malog Kostu, dvogodišnjeg lepotana namirisanog očevim Dolce and Gabbana, koga sam lečio pre nedelju dana, za sve novce Miroslava Miškovića i vlastoljublje Aleksandra Vučića zajedno! Moje bogatstvo je veće.

***

Imati osobu sa kojom 30 godina na poslu piješ jutarnju kafu a da se niti jedna nije ohladila zbog rasprave ili objašnjavanja – ima li većeg bogatstva od toga? I sa nešto manjim kofeinskim stažom još troje pedijatara u sobi tri puta tri – toliko prodiskutovanog kada je valjalo da se diskutuje, toliko odćutanog kada je bila potrebna tišina, toliko zajedničke tuge zbog patnje samo jednog i još više smeha zbog sreće bilo koga od nas! Nekada je teško odrediti granicu – gde se završavaš ti a počinje drugi, kada si u društvu osoba do kojih ti je stalo. Samo pedijatrija može da ti daruje takve prijatelje – stalna blizina dece neosetno nas učini benevolentnim i dobronamernim ostarelim devojčicama i dečacima.

***

I tako, trčeći a ne stižući, postadoh i profesor. I to onaj najredovniji. Nije mi drago – to je znak da se baš ostarilo. Znam da me moji studenti vole a ne shvataju da kao Dorijan Grej pokušavam da im sebično ukradem i prisvojim njihovu mladost. Čemu ih učim?

***

Pre svega da je više za žaljenje onaj koji zbog pameti izgubi ljubav, nego onaj koji zbog ljubavi izgubi pamet. Da nikoga ne možemo naterati da nas voli – niti kolegu, niti pacijenta. Ali da moramo učiniti sve da drugi shvate da smo vredni ljubavi. Pre svega da moramo poštovati ljude, jer, kako reče Kant, bez poštovanja nema ljubavi. Ljubav moramo smatrati obaveznim delom svakog svog terapijskog protokola, bez obzira što će ova najvažnija lekarska alatka biti izostavljena od strane blaziranih eksperata u bilo kom nacionalnom i nadnacionalnom vodiču „koji drži do sebe“. Ljubav je davanje, a ne primanje – stoga je ljubav integralni deo svete lekarske tajne, svakome ko je uspeo da razume kojim se pozivom on u suštini bavi. Nadam se da me Evropa neće čuti, ali je lekar bez ljubavi tragičnija figura od lekara bez licence.

***

Da biste napredovali, najmanje vam je potrebna ljubav i filantropija – naš se kvalitet procenjuje bodovima, impakt faktorima i prisustvom na bazi podataka. Ako je Sveti Toma Akvinski, sledeći Aristotela, definisao ljubav kao “volju za dobrobit drugog“, nije li onda ljubav a ne M faktor u suštini lekarskog posla? U do zla Boga birokratizovanoj proceduri napredovanja traži se svašta, pa i dokaz da niste osuđivani, čime nam civilizacija definitivno stavlja do znanja da je danas kriminologija važnija od deontologije! Patim što smo ubili Hipokrata sa Kosa, a da nam niko zbog toga neće suditi.

***

Medicina je razumevanje a ne poznavanje. Svojom logikom Aristotel je ustvari postavio temelje moderne medicine kao potpuno zaokruženog sistema međusobno povezanih činjenica. Ako je medicina filozofija prirodnih nauka, onda je endokrinologija eklatantan primer Lajbnicove logike – povezivanja elementarnih saznanja (monada) u čudesno isprepletanu mrežu neverovatnih spoznaja o funkcionisanju ljudskog organizma. Moje oduševljenje dečjom endokrinologijom nije samo posledica fascinacije njenom logikom i filozofijom, već i činjenicom da mi je podarila i neverovatne prijatelje, u čijem društvu uživam decenijama.

***

Sve je počelo krajem osamdesetih prošlog veka kada sam pošao u Zagreb na užu specijalizaciju iz pedijatrijske endokrinologije. Išao sam vozom Bitola ekspres, koji je Niš povezivao sa Ljubljanom,i izlazio na istom onom kolodvoru gde i Martin Špegelj i Josip Boljkovac, švercujući oružje za Hrvatsku! Nikada se nisam bojao i nikada nisam imao neprijatnosti – naprotiv. Stekao sam tamo najbolje prijatelje, kakav je Splićanin doktor Veselin Škrabić, guru hrvatske dječje endokrinologije. Podario nam je Split i buket bajkovitih i dragih saboraca koji su doktorirali na hedonizmu – kao da se Epikur nije rodio u nekom vrtu pored Atine već ispod Marjana. Doktoru za endokrinologiju Veselinu i doktorima za život Denisu i Petru vraćamo se svakog leta raširenih ruku – parkirajući naš niški Nisan nasred splitske rive, u inat srpskom i hrvatskom ludilu a u ime ljubavi.

***

Carpe diem quam minimum credula postero, dragi moji Splićani, dragi moji Srbi i ostali Ljudi.

O sagovorniku

Profesor dr Saša Živić rođen je u Nišu gde je redovni profesor Medicinskog fakulteta. Naučna oblast kojom se bavi je pedijatrija, odnosno, pedijatrijska endokrinologija. Autor je više od tri stotine stručnih i naučnih radova objavljenih u stranim i domaćim časopisima. Među ostalima : Rast,(2000 ), Mogućnosti prevencije hroničnih komplikacija diabetes melitusa,(1998), Aktuelni trendovi u lečenju insulin zavisnog diabetesa( 1992), Nizak rast u detinjstvu i adolescenciji (2005)… Profesor dr Saša Živić živi i radi u Nišu.