Prvog januara 1929. godine Milan Kašanin je i zvanično postao urednik Letopisa Matice srpske. Časništvo Matice mu je ovaj posao poverilo nakon dugotrajnog previranja i nezadovoljstva uređivačkom politikom najstarijeg srpskog književnog glasila. On je i pre zvaničnog preuzimanja uređivačkog posla, angažovao najviđenije pisce toga doba na saradnju. Zanimljive su njegove epistole Marku Ristiću; one otkrivaju prirodu njihovih odnosa, ali i atmosferu u književnom životu uopšte. U pismu od 8. januara Kašanin Ristiću piše da se dobro seća Ristićevih tekstova u Pokretu i Politici, pa ga veoma ljubazno poziva na saradnju:

„… Ako nalazite za potrebno, molim vas da odredite dan, mesto i čas u koji bismo se mogli videti i o svemu govoriti. Zasad vam kažem samo toliko da biste imali apsolutnu slobodu mišljenja i izraza, i da ja nisam tako konzervativan kao što neki put izgledam. Hteo bih da imam za saradnike Crnjanskog, Rastka, vas, Andrića, Slijepčevića, Vujića, i druge iz toga kruga. Crnjanskom sam već pisao i opširno mu izložio kako mislim da uređujem Letopis, koji bi nam mogao dobro poslužiti na duže vreme, jer sam izabran za urednika na tri godine. Svaki vaš savet bi mi dobro došao, i o svakoj vašoj ideji bih vodio računa. Mogli bismo zajednički pregledati imena budućih saradnika, jer ja ovo svoje urednikovanje ne smatram za neku ličnu, nego za zajedničku stvar. Ubeđen sam da bismo se složili.

Želeći vam svako dobro, izvinjavam se ako sam vas zalud uznemirio, i pozdravljam vas srdačno i drugarski…“

Ristić mu je odgovorio 15. januara:

Poštovani i dragi Gospodine,

Predali su mi Vaše, više no ljubazno, pismo, na kome Vam mnogo zahvaljujem. U principu pristajem vrlo rado da sarađujem u Letopisu, ali mislim, kao i Vi da bi se jednim usmenim dogovorom najbolje mogli precizirati obim, način i mera te moje saradnje. Hvala Vam što mi već unapred obećavate 'apsolutnu slobodu mišljenja i izraza', ne plašeći se, što se moglo pretpostaviti, da ću ja tu slobodu zloupotrebiti. To dolazi možda otuda, što ste, obraćajući se meni, imali više u vidu, kao što i sami napominjete, moje davnašnje komentare iz Pokreta, koji već najvećim delom nisu više moji, i ove današnje prikaze u Politici, no sve ono što sam sa jednom mnogo većom slobodom mogao reći u svojoj knjizi Bez mere, za koju Vam se čini da, 'ne izgleda verovatno da će je moći pročitati do kraja njih trojica“, koja je, po Vašem izrazu 'gomilanje suvišnih reči beskonačno seciranje beznačajnih misli', i, 'u kojoj se bombastično i pitijski govori o vrlo sitnim stvarima'.

Govoreći Vam ovako o sebi, i spominjući Bez mere, izlažem se svakako opasnosti da izgledam egocentričan, sitan i sujetan, i kao dajući prvenstvenu važnost pitanjima koja jer su lična, nemaju ni u koliko, ali izgleda mi ne samo pošteno, već i neizbežno, u trenutku kad Vaše poverenje ide tako daleko da mi obećavate apsolutnu slobodu i da mi čak (laskavo za mene svakako) pišete da bi Vam i svaki moj savet dobro došao, izgleda mi dakle nužno da Vam, još pre našeg prvog susreta, iskreno kažem da sam još uvek, i posle svog možda neuspelog opita, ostao neizlečivi i nepokajani pisac 'najmučnijeg i najzagonetnijeg štiva, koje na našem jeziku postoji dosad'.

Ako niste, međutim, bili zaboravili na sve sa čim se niste u mojoj knjizi mogli složiti, pišući mi da ste 'ubeđeni da bismo se mogli složiti', onda je, srećom, sve što sam rekao bilo sasvim izlišno.

U svakom slučaju se nadam da Vam ni sada neće izgledati nepotreban jedan dogovor između nas, pa Vas molim da Vi odredite vreme i mesto gde bi to moglo biti. Javite mi hoćete li da se nađemo, ja mogu kad god je Vama zgodno, u kakvoj kafani ili knjižari, ili kod Vas, ili kod mene, ako Vam to ne izgleda neumesno, gde ne bismo bili uznamiravani. Takođe ako mislite da bi jedan širi razgovor mogao dovesti do interesantnijih rezultata, mogli bismo se istovremeno sastati, na primer sa g. g. Vujićem i Dušanom Matićem, koga, čini mi se, lično poznajete.

Izvinite me što Vas zadržavam suvišnom dužinom ovog pisma, i primite, molim Vas moj najsrdačniji pozdrav…“

Susret se odigrao u Kašaninovom kabinetu, u Muzeju, a prisustvovali Dušan Matić i Vladimir Vujić (poznati filozofski i teološki pisac).

U oktobru 1929. Kašanin piše Marku Ristiću da se istinski obradovao na poslatom prilogu (Marginalije) i pismu:

„… Hvala Vam najlepša po dobrom sećanju. Da li mi se samo čini, ili je tako u istini, tek Vaše Marginalije postaju sve zanimljivije i nekako slobodnije. Već i zbog njih bi mi bilo žao da padnem sa uredničke stolice i da se promeni 'režim' u Matici. Glavna Skupština se ponovo drži 27. oktobra i, ako ostanem u Odboru, nadam se da ćemo dobiti još veću 'vlast' u redakciji, tako da od 1. januara časopis sasvim preobrazimo i uzmemo u svoje ruke. Govorim u množini, jer mislim na stalnu i određenu saradnju više nas.

Želim i verujem da ćemo se ove zime češće viđati. Još uvek patim od predubeđenja da bez poznanstva, prijateljstva i drugarstva nema pravog književnog života, i da su individualne akcije pune samo kad su kolektivne na koji bilo način. Nekako tako…“

Letopis Matice srpske će pod urednikovanjem Milana Kašanina pisati da je kod nas malo kritičara kakvih „ima u izobilju u velikom svetu, kritičara koji su tumači, prvi i najbolji čitaoci, poznavaoci književnih dela iz prošlosti, pronalazači savremenih valjanih tvoraca, nesebični, predani poslu, prijatelji i drugovi pisaca i knjiga…“ Kašanin smatra da kritičari treba da rizikuju „realizam Ive Andrića od 'realizma' Stojana Živadinovića, modernizam Miloša Crnjanskog od 'modernizma' Ljubomira Micića, i kritičku opreznost Milana Bogdanovića od zle volje Marka Cara…“ On izdvaja među istinskim piscima, značajnim za srpsku književnost – Dimitrija Mitrovića, Peru Slijepčevića, Vladimira Vujića, Veljka Petrovića, Dragišu Vasića, Iva Andrića, Miloša Crnjanskog, Gustava Krkleca, Desanku Maksimović, Rastka Petrovića, Todora Manojlovića… I tvrdi da „samo ta generacija, prikupljena, može uneti i sveži duh u našu književnost.“

U Letopisu će pisati i da su „retko predstavnici nekog naraštaja imali kod nas toliko znanja, toliko čvrstine u držanju, principijelnosti duha, kao ljudi koji su bili tvorci i nosioci naše književne ideologije između 1895. i 1904. Svoje detinjstvo su oni proveli kod kuće, na miru, svoju mladost su ostavili u seminarima i po bibliotekama; učili su i naučili strane jezike, čitali su i dan i noć… Svest o sopstvenoj kulturnoj visini bila je u njih pojačana dubokim pouzdanjem u zapadnu kulturu, koja je u njihovo mlado doba izgledala i jedina i jedino moguća…“

A povodom novih knjiga u Srpskoj književnoj zadruzi, Kašanin smatra da bi Zadruga „trebalo da izdaje ne knjige koje su dobre samo sa jednog izrazito profesorskog i književnog gledišta, nego knjige koje su istinski savremene, nove i zanimljive“. On u svome osvrtu u Letopisu piše da su u poslednjem kolu SKZ štampane pesme Danice Marković, a po njemu, njene pesme su staromodne i da je valjalo u Kolu štampati stihove g-đice Desanke Maksimović… On postavlja i pitanje zašto predgovore Zadruginim knjigama ne pišu ugledni pisci kao što su Isidora Sekulić, Veljko Petrović, Todor Manojlović, Miloš Crnjanski…

Ipak, dogodilo se ono čega se Kašanin pribojavao – na Skupštini Matice srpske glavno uređivanje časopisa preuzeo je Stevan Ćirić (sekretar Matice), a Kašanin je prešao na poslove kustosa a potom i direktora Muzeja savremene umetnosti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.