Mira

Kazao sam: kupuje se, (kupio sam i sam ta dva toma, i dao 1400 dinara), premda bi tačnije bilo kazati i da se kupuje i da se ne kupuje, jer, naime, ima jedan krug ljudi koji to nipošto neće učiniti iz načelnih, štaviše higijenskih razloga. Zna se ko je i šta je autorka ovih memoara bila, i to se ne želi zaboraviti. Bojkot je, međutim, spontan, individualan, i stvar je moralnog stila. Takvi će se, verovatno, zgroziti i na ovaj članak; ali, ako nešto može da me izvadi, evo: ja sam njihov i za potrebe novina u tuđim redovima.

Odmah dodajem: nema ništa sa tim bojkotom lom koji dok ja pišem ovaj tekst traje u državnoj televiziji oko toga da li da se pusti oglas za knjigu, ili ne. To čistunstvo je zbilja anahrono i bura u čaši vode: oglas je oglas, čak i ako je za knjigu Mire Marković. To što je to u ovom našem slučaju još i hipokrizija, posebna je, međutim, stvar. Država je – kao i u televiziji – glavni gazda u kući koja je izdala knjigu. Zar je, uostalom, sve ovo uopšte i moglo da se izvede bez zelenog svetla iz Nemanjine? Naravno da ne, i to je ono što situaciju čini šizofrenom: autorka je ličnost sa crvene Interpolove poternice, nju država, je li, traži da joj sudi, i u međuvremenu joj štampa knjigu. Nije imao ko drugi? Šta je radio Struja Antić, koji se dosad starao o tome? Ili je sigurnije sa Vučićem?

Kazao sam i da je to knjiga o kojoj se priča, i koju traže kuloari: i traže, i ne traže, zapravo. Srešćete svaki dan po nekog ko pita: da li si pročitao Miru, i: da li mene (tj. toga koji pita) ima tamo. Deo interesovanja za knjigu proizlazi, dakle, i iz takvih, bizarnih okolnosti. Glavna glasina koja je išla iz toga pravca bila je ona da će neki miljenici opozicije biti kompromitovani njenim svedočenjem o tajnim susretima sa njom i Miloševićem, ili saradnjom sa njima. Spominje, doista, u tome smislu Vuka Draškovića i Zorana Đinđića: budite mirni, ništa senzacionalno, verujte! Vuk joj je samo nepodnošljivo dosadan, a Đinđić logorejičan. Kod Tijanića je tek nešto malo drugačije: “Ušao je u vladu po svojoj želji, niko ga nije vukao za rukav, ničiji kadar nije bio. Samo moj”.

Da zaključim: nisam pravio anketu, ali utisak je da bi ljudi ipak bili najsrećniji kad ih ova autorka ne bi spomenula, ni po dobru, ni po zlu. Naročito, ne po dobru. Jer, njena se pohvala danas ne može primiti drugačije nego kao ružna fleka na odelu, takvu je pakost napravila jednom uglednom kritičaru. Drugačiju su sudbinu doživeli neki ljudi iz Slobine i njene blizine – kao što su, na primer, prof. Unković, Balša Špadijer i Milan Milutinović: ocrnila ih je zbog vrludanja, kolebljivosti, i uopšte svilenih karaktera. Lucky men! U očima javnosti oni će se sa glava ovoga časa okrenuti na noge.

Premda sam odgovor na pitanje: šta reći? očigledno već započeo, suštinski on počinje upravo ovde negde. Moj davnašnji prijatelj Milomir Kragović, naime, koji je urednik i ove kao i mnoštva prethodnih knjiga Mire Marković, navodi na koricama da memoari “Bilo je to ovako” nisu pisani osvetnički. Učinilo mi se to značajnom napomenom; jedino je taj pristup mogao dati neki rezultat vredan pažnje, i možda pokazati jednu novu Miru Marković. Đavola! Iz knjige je izronio onaj stari, dobro poznati njen lik, i sugestija o tome, dakle, da je knjiga lišena osvetničkog duha bila je samo jedna kratkotrajna prevara. Upravo obrnuto: osveta je ono što je pokretalo ruku pisca.

Ostavićemo na stranu standardnu treš-romantiku Mire Marković, koje je knjiga prepuna, pustićemo k vragu i kvaziteorijska tumačenja savremenog sveta koja su takođe neka vrsta treša – sve ostalo lov je na ljude koji u knjizi nisu zato što su se prosto našli u autorkinom životu, nego su zato tu da bi dobili presudu. U tom je smislu obilato zloupotrebljavala prirodu žanra: budući lična ispovest, memoari – izvinite na dociranju – ostavljaju najširi mogući prostor za ličnu interpretaciju života i sveta. Autorka u tome smislu nije imala obzira. Ona se ne dvoumi, na primer, da više puta napiše insinuacije o Đinđićevim vezama sa nemačkom obaveštajnom službom (“Đinđićeva biografija bila je kompromitovana saradnjom sa nemačkom obaveštajnom službom i beogradskim kriminalcima”); da bez ikakve ograde kaže da je Vidosav Stevanović autor kompromitovane humoreske “Vojko i Savle”; da je Dušan Mitević deceniju “radio za Amerikance”; da je Jovica Stanišić – pored toga što joj se navodno odvratno šlihtao – bio sumnjiv na sličan način. Itd. Sve napisano bez kontrole, bez odgovornosti, bulevarski. Kao u “Informeru”. Ovakve su stvari od njenih memoara onda napravile jedan pamflet.

Sa posebnom strašću autorka markira 1984. i 1985. (“najlepše godine u mom životu”). Nije teško odgonetnuti zašto – tad Slobodan pokreće svoju intifadu. Ona to i dan danas vidi kao misiju koja se nije okončala, i koja nije mrtva. Ovi nam memoari baš na tome mestu nedvosmisleno otkrivaju njeno verovanje da život jedino i ima smisla ako je to život na vlasti. Sve puca od sreće i zadovoljstva dok se priča o deceniji moći; kad ona mine, postoji samo teška zima i teška pomrčina. Niko, zato, ko je bio prepreka na tome putu vlasti nije pošteđen udarca. Stric Draža Marković (“brat moga oca”, veli autorka) prošao je možda sa najviše ponižavanja. Kad, recimo, opisuje tužni skup koji se okupio na kremaciji njenoga oca – koji ona i Slobodan, tad na vrhuncu, posmatraju iz prikrajka i sa neskrivenim prezirom – lakom će rukom napisati da su tu među drugima Kika i Draža “tek malo oštećenog mentalnog zdravlja”. Za Čedu Jovanovića koji je bio izaslanik vlasti u pregovorima oko Slobodanovog hapšenja kaže da je “skot” i “nitkov”. (“Maco, ovi mene izgleda hoće da uhapse”, navodi ona Slobodanove reči u toj situaciji, dajući joj i nehotice ton burleske.) Panić koji ju je – sećamo se, opisivao da je iz Diznilenda – američki je šarlatan; Vesna Pešić je “sasvim beznačajna, nepoznati profesor sa neke više škole u Beogradu”. I tako unedogled. Njene je arogancije jedino bio pošteđen Šešelj, u čijem je slučaju prešla preko najgorih obeda. Uz Rankovića, on je među retkima koji su u ovoj knjizi zaradili divljenje.

Ćuruviju, međutim, ne spominje. Hm! Ivana Stambolića tek u dva-tri maha, uvek kao Ivicu, i uvek tako da bi ga nekako ismejala. Osveta, naravno, šta drugo. Znam to iz prve ruke: kod Ivana imala je status dosadnog krpelja. Setila ga se, za knjigu, u jednoj prilici kad mu je otpao đon i kad mu je cipela kloparala dok su išli ulicom. Naježio sam se: na Ivanovo ubistvo nije se ni osvrnula, ali – upitao sam se – nije li se ovom cipelom referirala na onu patiku koja je prva izvađena iz jame u koju je na Fruškoj Gori bačen streljani Ivan? I upitao sam se, takođe, ne bi li ovde imao nekog posla stari, dobri Sigmund Frojd?

Ko zna. Ali, ako nije imala empatiju za druge, pokušala je da je izazove za sebe i svoje. Bilans njenog života izveden u ovoj knjizi doista je tragičan: u bekstvu, bez prijatelja, bez muža, bez devera kojeg je prosto mrzela, bez dece, najzad bez unuka kojeg joj je oduzela snaja. Hajde, nesreće stotina hiljada ljudi koje je proizvela njena vizija sveta za šta je ona bila slepa – zar joj lični gubici ništa nisu kazali? Nisu. Ona i danas, u ovoj knjizi, Kumanovski sporazum vidi kao pobedu srpske vojske. (Poglavlje “Pobeda”.) Ona će – opisuje – uveče 5. oktobra mirno otići u Direkciju Jula da vidi o čemu se radilo tog dana! Slobodan je i sada, posle svega, “glavni lik poslednje decenije XX veka u svetu”. To je slepilo od kojeg nije bilo leka: memoari “Bilo je to ovako” nisu, na žalost, doveli u pitanje ništa od te povesti neopisivih nesreća, razaranja i zla. Ova je knjiga došla samo kao overa te povesti.