Nadali smo se da će ogromno narodno jedinstvo trajati duže nego što su hladni analitičari predviđali

Na Titovoj sahrani, koju pamtim po neverovatno brojnom prisustvu svetskih lidera, hodao sam pored sovjetskog lidera Leonida Brežnjeva i za sve to vreme gotovo da nismo ni progovorili. Za našu administraciju Titova sahrana bila je od izuzetne važnosti jer je ona, kao i cela Jugoslavija, bila važna tačka u našim odnosima sa Sovjetskim Savezom. Predsednik Karter nije došao na sahrani upravo zato jer nije želeo susret sa sovjetskim liderom niti da hoda s njim rame uz rame u tužnoj povorci na sahrani jugoslovenskog lidera – priča u ekskluzivnoj ispovesti za Danas nekadašnji potpredsednik SAD Volter Mondejl, koji je vodio američku delegaciju na sahrani Josipa Broza Tita, 8. maja 1980. u Beogradu.
U razgovoru sa potpredsednikom Mondejlom, po prvi put otkrivamo nepoznate

Jedna potpuno nereligiozna sahrana: Državnici sveta na ispraćaju Josipa Broza Tita

detalje o američkoj ulozi u sahrani jugoslovenskog predsednika. Titova sahrana, kao i ceo tadašnji svetski sistem, bio je obeležen blokovskom konfrontacijom dve supersile, Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza. Jugoslavija je bila „međuzona“ između ova dva sveta. Do neverovatno brojnog prisustva stranih državnika u Beogradu, nije došlo bez uloge i podsticaja Amerike.
„Naši zapadni saveznici slediće naš primer: mi treba da obezbedimo što je više moguće zapadnih šefova država da prisustvuje sahrani“, stoji u dokumentu Saveta za nacionalnu bezbednost u kojem se razmatra ponašanje Amerike na Titovoj sahrani i koji za našu javnost prvi put komentariše tadašnji potpredsednik SAD i vođa američke delegacije na sahrani. U istom dokumentu, recimo, traži se da se razmotri i isporuka aviona AWACS Jugoslaviji, tako da je Jugoslavija, da je ovaj predlog ostvaren, mogla da bude jedina zemlja van NATO sa ovom letelicom.
– Ono što me je iznenadilo, osim tako velikog broja prisutnih na sahrani, bilo je jedno drugo osećanje. Bio je to prvi, a i do sada i jedini put, da sam prisustvovao jednoj potpuno nereligioznoj sahrani. Do tada sam uvek bio na pogrebima koji uključuju neku versku dimenziju. Na Titovoj sahrani sve je bilo građansko – od muzike do političkih govora koji su održani, priča Mondejl.
– Mi smo bili zabrinuti da će Jugoslavija biti napadnuta od SSSR. To je bio odnos SAD prema Jugoslaviji sve vreme od hrabrog jugoslovenskog odvajanja od sovjetske kontrole. Znali smo da su Sovjeti bili ljuti zbog toga. Često su pretili Titu i nikada nisu prešli tu granicu. Mi smo, stoga, podržavali Jugoslaviju, pre Titove smrti, ali i u vreme kada je bilo jasno da će Tito preminuti. Jugoslavija i Tito bili su za nas veoma važni i naši odnosi bili su veoma dobri tokom celog „hladnog rata“. Sa mnom je na sahranu došao veliki broj Amerikanaca. Tito je bio veliki ratni lider i poštovani političar – objašnjava naš sagovornik. – Nešto ranije, Sovjetski Savez je napao i zauzeo Avganistan, što je za nas bilo važno upozorenje da nešto slično može da se desi Jugoslaviji. Predsednik Karter je u više navrata lično upozoravao sovjetske lidere da se uzdrže od takvih koraka i tražio od njih da se lično izjasne o tome. Naš poziv liderima sveta bio je demonstracija našeg stava da podržavamo Jugoslovene u, za njih, teškim trenucima – kaže Volter Mondejl.
Volter Mondejl je sa 49 godina postao 42. potpredsednik SAD u vreme predsednikovanja Džimija Kartera od 1977. do 1981. Danas su Karter i Mondejl rekorderi koji su u životu i nakon što su napustili Belu kuću pre 26 godina. Mondejl je rođen 5. januara 1928. u Minesoti, ali ga je predsednik Karter uvek oslovljavao sa „Fric“, što je mnoge navodilo da zaključe da je nemačkog porekla. On je norveškog porekla i njegovo prezime je zapravo Mundal. Bio je član Demokratske radničko-seljačke partije koju je osnovao nekadašnji potpredsednik Hjubert Hamfri i više puta senator. Nakon što je Karter poražen od Ronalda Regana, Mondejl mu se suprotstavio 1984, ali je takođe poražen. U vreme predsednikovanja Bila Klintona, bio je američki ambasador u Japanu od 1993. do 1996. Nalazi se u upravnim odborima brojnih fondacija, korporacija i dobrotvornih institucija – od Prinčevskog masonskog hrama do RAND korporacije i Enciklopedije Britanika.
Početkom 1980. Tito i Jugoslavija su bile jedna od dominantnih tema Karterove administracije. Prema svedočenju višedecenijskog sovjetskog ambasadora u Moskvi Anatolija Dobrinjina u knjizu „In Confidence – Moscow’s Ambassador to America’s Six Cold War Presidents“, lično mu se obratio Karterov državni sekretar Sajrus Vens s kojim je inače imao veoma bliske odnose, s pitanjem o sovjetskim namerama prema Jugoslaviji. „Vens je uporedio ovo (eventualni sovjetski napad na Iran ili Pakistan iz Avganistana, prim. aut.) s hipotetičkim napadom na Jugoslaviju posle Titove smrti, što bi dovelo naše odnose na ivicu katastrofe“, piše Dobrinjin. Vens je u razgovoru nastavio da insistira na pitanju odnosa prema Jugoslaviji, na šta je Dobrinjin odgovorio da takvi planovi ne postoji govoreći s „poznavanjem stvari“, budući da se upravo vratio iz Moskve, ali je napomenuo da je osetio da iza takvih pitanja stoji „geopolitička teorija Zbignjeva Bžežinskog koji se uvek interesovao za sovjetsku veliku strategiju“ i čija su shvatanja dominirala u Vašingtonu i Karterovoj administraciji u to doba.
Budući da nije bio siguran kako će se Sovjeti ponašati, predsednik Karter je naredio da se sastane uži tim Saveta za nacionalnu bezbednost kome je predsedavao pomoćnik savetnika Bžežinskog Dejvid Aron i da utvrdi držanje američke vlade za slučaj Titove smrti i njegove sahrane. Najbliži saradnici predsednika Džimija Kartera održali su sastanak u petak, 17. januara 1980. kome je predsedavao Dejvid Aron, na kojem su usvojili uputstvo o američkom ponašanju u slučaju Titove smrti.
Potpredsednik Mondejl, pokazujući na dokument koji ima svega tri strane i analizirajući posle više od 25 godina ponovo njegov sadržaj, ističe da se po njemu vidi koliku važnost su imali Tito i Jugoslavija za Sjedinjene Države. Istom prilikom ćemo pregledati u još nekoliko dokumenata koji prvi put dolaze pred javnost: belešku našeg sagovornika pred poseti Jugoslaviji u kojoj je razgovarao o američkoj pomoći izgradnji nuklearne centrale „Krško“ kao i analizu Centralne obaveštajne agencije (CIA) o kretanjima u Jugoslaviji posle Titove smrti koja je urađena posle Titovog odlaska u bolnicu.
Dokument sa sastanka veoma precizno definiše američko ponašanje. Podeljen je u više odeljaka: prisustvo na sahrani, ekonomska pitanja, poruka saučešća, terorizam, posete, koordinacija javnih nastupa, Kongres, vojno snabdevanje, vojne akcije, četvorolateralno planiranje.
Odlučeno je da Bela kuća sačini listu prisutnih i da se pazi koliko članova kabineta treba da bude na njoj. Prisustvo predsednika Kartera jugoslovenska strana bi pozdravila, ali se ne bi dopalo Sovjetima kojima bi to bio pokazatelj američke podrške Jugoslaviji. Ukoliko predsednik ne bude prisustvovao, to bi, opet, moglo da bude pogrešno shvaćeno od strane Sovjeta da SAD ne podržavaju snažno Jugoslaviju.
Visoki američki ekonomski predstavnici takođe bi trebalo da budu na sahrani i na taj način upute znak podrške Jugoslaviji. Predstavnici najvećih investitora treba da budu u delegaciji, a ministarstvu finansija je dat zadatak da analizira ekonomsko stanje Jugoslavije i perspektive. „Potrebno je da naše saveznike ohrabrimo da više ekonomski podrže Jugoslaviju. U ekonomskoj grupi nalazi se zahtev da visoki zvaničnici Ministarstva finansija, odnosno sam ministar Bil Miler treba da prisustvuje sahrani da bi „poslao signal Jugoslovenima“. Sledećih pet tačaka su: 1. predstavnici naših najvećih investitora u Jugoslaviji treba da budu uključeni u delegaciju na sahrani 2. Ministarstvo finansija i Stejt department treba da prouče jugoslovensku ekonomsku situaciju da bi videli gde treba da se ojača 3. INR treba da sačini analizu jugoslovenskih ekonomskih problema i perspektive 4. Henri Oven bi trebalo da razmotri korišćenje PL 480 za Jugoslaviju 5. Potrebno je da ohrabrimo naše saveznike da učine više za Jugoslaviju na tom planu (Miler bi trebalo da to učini dok je ove nedelje u Evropi).
Naređeno je da se „odmah intenzivira praćenje svih sumnjivih emigrantskih terorističkih grupa“, kao i da se odmah sačini „plan nadzora“. „Potrebno je izbeći spekulacije koje će ostaviti utisak da smo mi previše zabrinuti za Jugoslaviju. To će samo dodati ulje na vatru i iritirati Jugoslovene. Potrebno je da naglasimo naše uverenje u sposobnost Jugoslavije da se nosi sa ovom situacijom“, zaključuje se u dokumentu.
Nakon ovoga usledila je čitava lista vojnih mera koje je trebalo da „ojačaju samopouzdanje Jugoslavije“, uključujući isporuku raznih vrsta raketa i uplovljavanje nosača aviona Saratoga.
Deset dana posle usvajanja ovog dokumenta, predsednik Karter je 27. januara 1980. uputio i pismo sovjetskom lideru Leonidu Brežnjevu u kojem je predlagao „razjašnjenje velikog broja pitanja preko privatnog i ličnog kanala komunikacije“ jer je „opasnost od nesporazuma sada veća nego bilo kada u našim odnosima“. Karter je u ta pitanja ubrojao i Jugoslaviju, za šta je rekao da „oseća da je važno da ga razmotrim lično sa vama“. Veoma otvorenim tonom, američki predsednik piše:
– S pogoršanjem Titovog zdravlja, budućnost Jugoslavije je postala predmet brojnih spekulacija. Mislim da je neophodno da razumete naše mišljenje povodom Jugoslavije u periodu koji je pred nama. Mi i naši saveznici pridajemo najvišu važnost nezavisnosti, jedinstvu i teritorijalnom integritetu nesvrstane Jugoslavije. Jugoslovenska vlada, bez obzira na rukovodstvo koje joj je na čelu, mora da bude slobodna u izboru vlastitog unutrašnjeg i spoljnog pravca. Sjedinjene Države i njeni saveznici nemaju nameru da se mešaju u unutrašnje stvari Jugoslavije, bilo sada ili u budućnosti. Mi očekujemo da Sovjetski Savez i njegovi saveznici deluju na sličan način. Vi posebno treba da razumete da bi svaki napor (od strane Sovjetskog Saveza, umetnuo je predsednik Karter rukom na nacrtu pisma) da se oslabi unutrašnje jedinstvo Jugoslavije ili potkopa njena tradicionalno nezavisna spoljna politika bilo neprihvatljivo za SAD. Ja bih pozdravio vašu potvrdu da i vi nameravate da vodite politiku paralelnu s našom“, napisao je američki predsednik.
Tokom Titove bolesti, Džimi Karter se preko pomoćnika državnog sekretara Sajrusa Vensa interesovao za Titovo zdravlje i ponudio da SAD učine sve što mogu da pomognu Titovo lečenje, predlažući upućivanje tadašnjeg čuvenog kardiologa doktora De Bejkija, na ispomoć timu jugoslovenskih lekara.
U međuvremenu, stigla je i posebna analiza CIA, sačinjena za najuže državno rukovodstvo. „Veliki, stari čovek balkanske politike, maršal Tito, više ne vlada“, saopšteno je na početku analize. U trenutku dok je pisana, „osnivač nesvrstanosti, izumitelj prvog novog tipa socijalizma posle Lenjina, prijatelj ili najmanje kolega svetskih vođa, od Staljina i Ruzvelta, preko Hruščova i De Gola, do Hua Guofenga i Kartera“ bio je smrtno bolestan. Bio je to trenutak koji su mnogi oportunisti iznutra i spolja dugo čekali da bi iskoristili svoje mračne opcije, navedeno je u studiji.
– Jugoslavija je imala mnogo više od neosporne strateške geopolitičke pozicije: postala je simbol otpora Sovjetskom Savezu, sistem ekonomije i vladanja od posebne važnosti u trećem svetu. Period tranzicije je stigao u posebno osetljivo vreme za snage koje imaju interesa za Jugoslaviju. Jugoslavija se našla u trouglu borbe za prevlast, SAD, Kine i Rusije, ali i drugih koji posmatraju kakav će ishod biti – zapadna i istočna Evropa i pokret nesvrstanih. To je diplomatska, politička, ekonomska i, neizbežno, vojna borba, sa rastućim ulozima u eri kolapsa detanta. To je borba koja prati mnogo istih elemenata u trojnim odnosima koji postoje u drugim delovima sveta. Jugoslavija već decenijama nije bila tako slabo pripremljena da se odubre toj borbi – ocenjeno je u analizi. – Njena ekonomija je u stanju rastućeg pogoršanja, pa se usled povećanja cena nafte i gasa na svetskom tržištu po prvi put posle decenija u Beogradu i Zagrebu mogu videti redovi pred prodavnicama.
– Mnogo opasnije za dugoročnu stabilnost zemlje su centrifugalne snage koje su stvorene multietničkom strukturom zemlje. Jugoslavija ima najveću stajaću vojsku u Evropi sa oko 259 000 ljudi pod oružjem. Njena puška od 7.35 mm, domaće proizvodnje, svetskog je kvaliteta: čak je i kineska armija snabdevena njome. Jugoslovenska industrija oružja proizvodi sama artiljeriju srednjeg dometa, kao i svoja motorna vozila. Mornarica je snabdevena domaćim brzim patrolnim brodovima, a njene vazduhoplovne snage planiraju zajednički borbeni avion srednjih kapaciteta sa Rumunijom, snabdeven motorima Rols Rojsa – kaže se dalje u ovom dokumentu.
Realističniji analitičari unutar i van Jugoslavije smatraju da Sovjetski Savez može da dobije ono što želi i bez rizične akcije zauzimanja zemlje.
– Moskva bi mogla da ostvari većinu promena diplomatskim i političkim manipulacijama u koje su agenti KGB aktivno uključeni. Sovjetski agenti sprovode široke akcije po Jugoslaviji, a postoje i snage koje su sklone sovjetskim argumentima i pretnjama, iako su u toku Titovog života bile utišane. Većina zapadnih diplomata veruje da je Savez komunista Bosne sklon sovjetskoj politici, a unutar vojske nalazi se mala, ali važna grupa oficira koji su školovani na visokim vojnim školama u Sovjetskom Savezu. Njihova mišljenja mogu da postanu faktor za neki budući period. U isto vreme postoje duboka osećanja, koja su najjača u istočnim delovima zemlje, a koja su najbolje opisana kao „panslavizam“. To je osećaj da su svi Sloveni slični; majka Rusija je istorijski garant pravoslavlja, da kultura, jezik i religija duže traju od bilo kakvih ideoloških i političkih razlika. Ovaj slovenski osećaj je mračna, iracionalna snaga, i ne traba da bude potcenjena na ličnom nivou. Sovjeti svoje pozicije jačaju tako što računaju na unutrašnje nejedinstvo i što otvaraju svoje tržište za proizvode iz manje razvijenih regiona, koji inače ne bi mogli da se prodaju na zapadu, ocenila je CIA.
CIA je uvidela da je kolektivno rukovodstvo nefukcionalno. „Nijedna kolektivna grupa sa stalno promenljivim pojedincima i odgovornostima neće imati snagu i prestiž da vodi zemlju kroz fundamentalne ekonomske promene i prioritete. Strane zemlje, posebno u Trećem svetu – primećeno je u analizi – koje su se oslanjale na Jugoslaviju u njihovoj borbi protiv sovjetskog i kubanskog ekspanzionizma, biće uzdržane da slede zemlju, u osnovi bez vođstva, koja nije u stanju da donosi odluke u koherentnom rukovodstvu. Viliam Hajland je pisao da je kolektivno rukovodstvo nedelotvorno u autoritarnom sistemu sa snažnom tendencijom ka centralizmu. Pošto nema pojedinca na horizontu kao potencijalnog naslednika, precizan scenario za tranziciju ostaje nepoznat. Ukoliko se nijedan pojedinac ne pojavi u dogledno vreme, Jugoslavija će biti jednostavno oborena pod težinom jedne amorfne mase vođstva na vrhu, koja će podeliti lojalnost i energiju, prema kojem nijedan narod Jugoslaviije neće osećati naklonost ili osećanja. Većina Jugoslovena je posle prve iskustva sa kolektivnim predsedništvom sasvim apatična prema njegovom sastavu i funkcionisanju.
Zaključak je: Jugoslavija će u neposrednoj budućnosti izgledati ujedinjeno kao što je bila tokom Titove bolesti, ali to će samo odložiti krizu. „Ukoliko niko ne pokuša da poremeti delikatnu ravnotežu u Jugoslaviji, ni SAD, ni Sovjetski Savez, ni Kina, posle nekoliko godina pucanje će početi samo po sebi. Fasada jedinstva može biti ugrožena neslaganjima Srba ili Hrvata povodom razvojnih projekata ili ekonomskih prioriteta, a nemire na ulicama Zagreba neće imati ko da smiri kao što je to Tito činio bezbroj puta u prošlosti, zaključila je već tada analiza CIA.
Ovakvi razlozi ubedili su američkog predsednika da krene u razjašnjavanje američke pozicije kada je na pres konferenciji 13. februara 1980. izjavio da će SAD „preduzeti svaku neophodnu akciju“ da bi zaštitile Jugoslaviju od sovjetske akcije i da će „Vašington ozbiljno da razmotri svaku vrstu pomoći potrebne Jugoslaviji“. „Ukoliko budemo pozvani da pružimo bilo kakvu pomoć jugoslovenskom narodu, mi ćemo to ozbiljno razmotriti i učiniti ono što je, po našem mišljenju, najbolje za njih i za nas. Ja sam često govorio s drugim važnim evropskim liderima o potrebi jačanja naših veza s Jugoslavijom i njenoj zaštiti kao nesvrstane zemlje, da nad njome ne dominira Sovjetski Savez niti da bude pod njegovom pretnjom. Mi ćemo preduzeti sve akcije koje su potrebne za ostvarenje ovog cilja – ali na osnovu stvarnih potreba i na osnovu posebnog zahteva same Jugoslavije“, rekao je Karter. Ova poruka je odlično odjeknula u Jugoslaviji, gde je u jeku Titove bolesti, prikazana na televiziji i ponovljena s odobravanjem. Posebno je dobro primljena Karterova ocena, izrečena na istoj pres konferenciji, da je Jugoslavija „snažna, potpuno nezavisna, hrabra i dobro opremljena nacija koja može da odbrani samu sebe“.
– Napor bilo koje velike sile da „kooptira Jugoslaviju“, odmah bi uticao na evropsku ravnotežu, objašnjava Mondejl. Jugoslavija je jedina velika evropska zemlja koja nije uključena niti u zapadni, niti u istočni politički i ekonomski okvir. Zbog jugoslovenske integralne uloge u Evropi, svaka promena njenog statusa, značajno bi promenila evropsku dinamiku.
Kada se konačno postavilo pitanje ko će prisustvovati sahrani, odlučeno je da to bude potpredsednik Mondejl. „Ja sam bio senator iz Minesote. Predstavaljao sam velike etničke grupe koje su činile Jugoslaviju. Bio sam upoznat s ljudima te zemlje. Osećao sam se bliskim Jugoslaviji i Titu koji me je znao. Naš kongresmen u to vreme bio je Džon Blatnik, poreklom Slovenac, koji je tokom Drugog svetskog rata bio u Jugoslaviji u sastavu američke obaveštajne službe OSS. On mi je uvek govorio o Jugoslaviji s velikim oduševljenjem. Ja sam bio sam u Jugoslaviji 1977. Sreo sam se s Titom i liderima jugoslavenske vlade. Doputovao sam u Jugoslaviju da razgovaramo o učešću američke kompanije ’Vestinhaus’ u izgradnji nuklearne elektrane Krško. Razgovarao sam s nekoliko visokih rukovodilaca, ali je Tito bio taj koji je doneo konačnu odluku i presudio. Moj plan razgovora odobrio je predsednik Karter“, kaže Mondejl.