Nauk o komunističkoj diktaturi

Fevzijuova knjiga proslavila je svog autora, ali je i spaljivana od još uvek tinjajućih grupa enverista u Albaniji i na Kosovu. Ona zaista dobro oslikava živote diktatora i Albanije njegovog vremena, kojom je vladao od novembra 1944. do svoje smrti u aprilu 1985. godine. Knjiga je prevedena na engleski jezik, ali će ugledati dana tek u martu naredne godine, pod naslovom: „Enver Hoxha – The Iron Fist of Albania“. Preko Amazona može se poručiti u pretplati po ceni od 40 ili 45 dolara, u zavisnosti od vrste omota. Predgovor je napisao poznati kanadski i svetski albanolog Robert Elzi (Elsie).

No, jedini prevod koji je za sada objavljen jeste na makedonskom jeziku, u izdanju skopske Soros fondacije 2014. godine (prevodilac Kim Mehmeti). Ja sam čitao taj makedonski prevod.

Ko je Enver Hodža? Skoro čitavog svog zrelog života, nesumnjivo – diktator. On je mogao slobodno da kaže: Albanija, to sam ja! I kakvo je bilo to ja, kakva je bila ta Albanija? Da li je čitava država doista bila ogledalo u kojem se to ja zrcalilo u potpunosti? Razmotrimo najpre činjenice koje navodi Fevziju!

U vreme Envera Hodže, Albanija je „u celosti izolovana, okružena bodljikavom žicom kroz koju je dobrim delom puštena ubistvena električna struja. Šezdeset četiri procenta primorja pretvoreno je u vojnu zonu, zabranjenu za posetioce. Svaki pokušaj bekstva završava se smrću. Ako je pri pkušaju bekstva uhvaćen, čovek je kažnjen ’za izdaju otadžbine’ kaznom u rasponu od deset godina zatvora do doživotne robije. Za vreme vladavine Envera Hodže samo je 6000 ljudi uspelo ilegalno da napusti Albaniju, dok je 1200 ljudi izgubilo živote pri pokušaju da pređe granicu: 92 odsto bilo je mlađe od 30 godina. Takva je bila izolacija da su po celoj državi bile instalirane stanice za sprečavanje radio i televizijskih signala iz Italije i Jugoslavije. Godine 1984. Albanija je treća najsiromašnija zemlja na svetu, sa prosečnom platom od 15 dolara, jednim kilogramom mesa mesečno i bez prava na privatno vlasništvo. Seoskom stanovništvu oduzeto je pravo na uzgoj stoke, a od 1982. godine zabranjeno im je i držanje kokošaka… U selima pokraj gradova, stalna dnevna hrana sastojala se od hleba sa maslacem ili sa šećerom i vodom… Stanovi su najčešće imali površinu od 40 kvadratnih metara, a u njima je živelo od četvoro do desetoro stanara. U celoj zemlji imalo je ukupno 1265 vozila.“ U vreme zbližavanja sa Kinom, posle raskida sa Sovjetskim Savezom, od 1961. godine, kad je slavodobitno izjavio: „Nas nije 2 miliona. Ima nas milijardu i dva miliona“, Hodža je naložio da se izgradi „750.000 utvrđenja, bunkera, zaklona, vojnih objekata i tome slično, i to u svim predelima zemlje, po plažama i planinskim vrletima, s ciljem da se zemlja odbrani od invazije – jedne imnaginarne invazije. Sve to podseća na ’Tatarsku pustinju’ Dina Bucatija“, veli Fevziju.

Godine 1967 objavljen je Dekret o ukidanju religija u Albaniji. „Svi verski objekti su zatvoreni.“ Devet godina potom Ustav Narodne Republike Albanije proglašava je prvom ateističkom zemljom na planeti. Srušeni su brojni verski objekti, poubijana brojna sveštena lica, katolici, muslimani, pravoslavni.

Za diktature Envera Hodže „egzekutirano je 5037 muškaraca i 450 žena; 16.788 muškaraca i 7.367 žena je osuđeno na zatvorsku kaznu od 3 do 35 godina; 70.000 lica je internirano; 354 strana državljanina su streljana, među njima i 97 Albanaca sa Kosova.“

„Izuzev hapšenja, upražnjavan je i sistem interniranja, posuđen iz iskustva najgorih diktatorskih sistema, pre svega od sovjetskog sibirskog sistema. Na desetine porodica je iseljeno sa svojih ognjišta u izolovane kampove po selima pokraj močvara, gde su morali tri puta dnevno da se javljaju u policijsku stanicu. Bilo im je zabranjeno da napuštaju kampove, a najveći broj ih je ostao tamo sve do pada komunističkog režima, dakle, celih 46 godina… Taj sistem izdigao se do filozofije plemenske krivice: ako je neko bio angažovan u pokretu ’Bali kombetar’ (ako je bio balista, prim.aut), ili ako je bio osuđenkao ’protivnik Partije’, svi njegovi najbliži u prvom kolenu bili su pohapšeni, a njihovoj deci i unučadi nije bilo dozvoljeno da produže studije i da se obrazuju…“

Trideset devet zatvora, krcatih od početka do kraja trajanja diktature. Milion dosijea, detaljno vođenih, u arhivima Državne Sigurnosti.

To je, dakle, bilans termidora albanskog staljinizma Envera Hodže. Da li se, međutim, portret ovog čoveka može svesti sasvim na ovaj bilans, i da li je ovaj bilans isključiva zasluga tog i takvog diktatora? O tome Fevziju ne govori. On ne uzima u obzir socijalnu i ekonomsku situaciju u koju dolazi Enver Hodža. On ne uzima u razmatranje ranija zlostavljanja albanskog naroda, i prethodne političke likvidacije i borbe, onu nasleđenu sirotinju i sva ona prethodeća umiranja puka od bolesti koje su drugde već bile izlečive i od gladi koja je drugde bila suspregnuta. To ne znači da ima ikakvog razloga za opravdanje diktature Envera Hodže. To smo znači da bi trebalo ispravno razumeti uslove za rađanje jedne diktature.

Kažem, iza portreta Envera Hodže nalazi se perspektiva jednog ekonomskog, socijalnog, političkog i kulturnog pejzaža, na osnovi kojeg se Hodža, onog dana kad ulazi u Tiranu, u novembru 1944. godine, kao oslobodilac od okupatorskog nacizma i feudalnog guljenja kože narodu, pojavljuje kao nova nada. Kako ta nada završava brzo i okrutno u diktaturi, to je pravo pitanje.

Mi dobro znamo sve o tehnici diktature. I sam Blendi Fevziju opisuje je ništa manje dobro od sovjetologa koji su pre njega pisali o gulazima. Ta tehnika se da svesti u opis na dve povezane reči: čistke i retuširanje fotografija.

U prilogu knjizi „Enver Hodža“ date su u dva svoja vida brojne fotografije, dakle, pre i posle retuširanja. U prvoj, realnoj varijanti, vidimo oko Hodže Envera ljude kojih nema u drugoj, retuširanoj verziji stvarnosti, istorije i budućnosti. Svi ti ljudi, njegovi najbliži saborci i saradnici smaknuti su preko noći – ili su likvidirani, ili su osuđeni na decenijske kazne strogog zatvora, ili su internirani u gluvu provinciju da ne daju više od sebe nikakvog znaka života.

To je sve tehnika partijske diktature koja jede svoju decu. Nju je najbolje izrazio mastermind Komunističke partije Albanije, čovek koji ju je oformio i neformalno joj bio na čelu prvih godinu i po dana, pre nego što će na to mesto postaviti Envera Hodžu – njegov proteže, naš čovek, Miladin Popović: „Partiju učvršćuju čistke. I ako ih nema, neprijatelje treba izmišljati!“

To je, eto, nauk koji leži u srcu takozvane komunističke diktature – diktature koja je, pre svega, izneverila ideju proletarijata i samog komunizma, a (ta diktatura) uspeva tamo gde je ostala delatna, ali izvan finansijskog i tržišnog toka, zapravo ideja kapitalizma, po kojoj veća riba jede manju. Po tom rezonu, nestaju i ljudi iz okruženja Envera Hodže. Imajmo, najzad, u vidu da su to listom oni koji pripadaju samoj nomenklaturi – oni koji priznaju i sami usavršavaju princip koji ih jednog po jednog, ili u grupama, nezasitno ždere.