Neprevaziđeni teatar

Primoran da prati izveštaje o vlastitom odlasku. Od čega boluje? Ne znam! Zašto je to prvo pitanje kad neko odlazi? Umesto da kažu žao mi je, divan, veliki čovek, oni: od čega, od čega? I što im nisam rekla, a znala sam?! Ne volim da prenosim loše vesti, naročito o bolesti. Čini mi se da tako ostavljam nadu da to nije konačno stanje, da će se stvari ipak izmeniti…

U 11 h u Bitef teatru snimam glumca Ivana Đorđevića za TV nedeljnik „Metropolis“. Igra Čehova u drami „Čehov je Tolstoju rekao zbogom“ Mira Gavrana. Režija Irfan Mensur. Ad hoc trupa; Predrag Ejdus, Jasmina Večanski, Hana Selimović i Ivan. Hanin partner iz filma „Neposlušni“. Za tu ulogu dobio je nagradu na festivalu u Nišu. Glumac velikih transformacija. Pre Beograda registrovao ga je Ralf Fajns i dao mu ulogu u „Koriolanu“. Scena u kojoj se Ivan, kao Čehov, pojavljuje sa partnerkom Hanom menja psihologiju predstave. U Beogradu, gde je završio FDU, za sada, samo gost. Pozorišnoj javnosti nametnuo se kao „Don Žuan“ u farmerkama i patikama na sceni njegovog matičnog, zrenjaninskog pozorišta. Na gostovanju, u Ateljeu 212, prolamalo se od ovacija. Misli da je najbolje bilo izvođenje u Zaječaru, na Danima Zorana Radmilovića, kad je dobio „Zoranov brk“.

Subota, 23. maj

Mesim kiflice za dvoje zaljubljenih koji još spavaju. Miris mlečnog testa evocira atmosferu roditeljske kuće. Sad sam ja roditelj koji treba da utemelji miris doma. Nema veće snage kojom možeš obezbediti uvid u kretanje deteta. Kad središ stvari tako da ono jedva čeka da se vrati kući, obavio si veliki posao.

U 15 h montaža materijala snimljenog juče. Pre toga, pregled, memorisanje kadrova, pisanje teksta, prikupljanje arhive. Kad se setim rada u novinama, imam utisak kao da sam sve te godine letovala. Tamo gde posao novinskog autora završava, televizijski je tek na trećini puta.

Najpre susret sa dragom koleginicom iz „Dnevnika“. Protrčavamo još jednom promociju moje knjige „Toliko od mene“. Slažemo se da je najlepše to što je bio veliki broj kolega. Zaista, još uvek me drži milina što je moja TV familija bila prisutna u tolikom broju.

Nedelja, 24. maj

Dan provoda. Sin odlazi na svadbu druga, poznatog di-džeja, veterana koji je na putu očinstva, ja na rođendan omiljene montažerke. Zajedno smo uradile više emisija; ona je jedna od onih poslednjih koji imaju potrebu da osećaju uz rad. Da anticipiraju materijal, da se vežu za njega, da ga „vole“. Posle uspešnog opusa na filmu, zadržala se u rez-montaži, na kasetama. Većina je prešla na haj-tehnologiju. Što bih ja rekla, rad na 'ladno; ne vezuješ se, samo proizvodiš. Nije obavezno da znaš šta montiraš. Nosim joj ljubavni roman (isključivo je na ljubićima), zauzvrat dobijam „Bledu vatru“ Nabokova. Nema više nigde da se kupi, ona našla. Kakav srećan ishod nedelje!

Ponedeljak, 25. maj

Od ranog jutra poruke sa čestitkama. Moj rođendan se još uvek lako pamti. Broz i ja. Tog dana sete me se i oni koje ne viđam decenijama. Nađu me nekako… Lakše se prepoznamo po glasu nego kad se vidimo. Nemam više iluzija o spontanim pažnjama; u kući na vreme podsećam da sam rođena tad i tad. I kažem još; da se ne biste mučili i nagađali šta da mi poklonite, kupite „Fineganovo bdenje“ od Džojsa. Čisto informacije radi, jer skeptična sam oko tog iznenadnog izdanja i prevoda. Čekam veliki dan kad će Zoran Paunović završiti svoj prevod istog dela. Paunović je za mene Tito prevođenja, da se izrazim, tako, dvadesetpetomajski.

Vraćam se u osamdesete, u redakciju NON-a, kad sam s nestrpljenjem očekivala da se Vanja Bulić pojavi u redakciji. Sviđala mi se njegova Li Kuper jakna, primoravala sam ga da mi je pozajmi dok je na poslu. Jednog 25. maja zatekla sam je na svojoj stolici. Kao rođendanski poklon, dobila sam je na neprekidnu, jednomesečnu upotrebu.

Utorak, 26. maj

Kulminacija uzbuđenja zbog mog predsednikovanja žiriju Sterijinog pozorja. Dugo sam odolevala toj odgovornoj obavezi. Sad je 60. Pozorje. U Novi Sad putujem sa dramskom spisateljicom Olgom Dimitrijević (takođe žirira), Anom Tasić, moderatorkom okruglog stola kritike, i Mirkom Žarićem.

U hotelu na recepciji srećem Mikija Manojlovića, zatim člana žirija Milivoja Mlađenovića. U holu SNP-a zagrljaj sa još jednim članom, Darkom Lukićem. Sada je profesor na zagrebačkom Sveučilištu. Znamo se iz vremena kad je bio jugoslovenski Sarajlija. U godinama, bogami i decenijama našeg neviđanja, radio je, pored ostalog, na teorijskom utemeljenju „Pandur teatra“. Predstavljajući ga Olgi, šalim se da je uspeh Tomaža Pandura veliki zahvaljujući pre svega Darkovim manifestima i teorijskom dignitetu. Ne, trenutno ne radi sa Pandurom, uzeli su, kaže, odmor jedan od drugog.

„Danas, u eri tiranije digitalnih medija, naša umetnost izgleda pomalo anahrono i prevaziđeno“ – kaže u besedi svečanog otvaranja Predrag Ejdus. Ne izgleda, ne izgleda prevaziđeno – demonstriram u sebi. A očito tako ne izgleda ni mnogo, mnogo mlađoj Olgi Dimitrijević, koja otkriva da čita isključivo papirne knjige ili eventualno sa onih sprava koje simuliraju papir.

Sreda, 27. maj

Prvi okrugli sto. O predstavi „Providenca“ (tekst Čehov – Stevan Koprivica) Centra za kulturu iz Tivta, donosi izuzetne opservacije o depresiji, ljubavi, unutarporodičnoj despotiji. Rečenica za pamćenje glumca Nebojše Ilića… „Nisam siguran kako bih želeo da ispunim ove svoje preostale godine do šezdesete“ – citira deo svoje uloge. Koristim priliku da posetim dugogodišnjeg druga Aleksandra Milosavljevića, sada upravnika Srpskog narodnog pozorišta. Ističe veliki uspeh istorijske koprodukcije Srpskog narodnog i pozorišta „Ujvideki Szinhaz“ iz Novog Sada – muzičko-dramski spektakl „Violinista na krovu“ sa više od 50 učesnika na sceni. Dogodine će u trku za Sterijine nagrade. Prvi sastanak žirija koristimo za faktografske i statutarne pojedinosti jer tek smo jednu predstavu videli. Lično sam bez pretpostavki, nemam uvid u celinu festivala, ne pretražujem po utiscima o ranije viđenim predstavama. Nagrade su za ono što se pokaže na Pozorju, znači teren mora biti čist, a svako prethodno iskustvo stavljeno van snage. Uveče, Cankarov „Kralj Betajnove“ produkcija Maribor – Ljubljana. I tamo je poželjno ekonomično umetničko ponašanje. Savršeno, moderno, estetizantno a značenjski jako viđenje nacionalnog klasika koji „udara“ i na srpsku stvarnost. Magični slovenački nadrealizam. Da ne mislite da kršim pravila žiriranja, predstava je van glavne selekcije.

Četvrtak, 28. maj

Nisam obavezna, ali pratim diskusije o predstavama, dragocen mi je uvid u teatar regiona, nove glumačke potencijale… Još ih je, u tako širokom spektru, moguće videti jedino na „Pozorju“. Dok među retkim slušaocima u tome uživam, stidim se u ime odsutnih. Internet, ta resavska sprava, pojeo je novinarsku radoznalost… „Bilo bi tužno bez nas“ – pozdravlja me, srećan što smo tu, Dušan Jovanović, sterijanac-veteran. Tabački „izviđa“ prolaze za „Urnebesnu tragediju“ Crnogorskog narodnog pozorišta iz Podgorice. Mira Furlan, autorka drame „Dok nas smrt ne razdvoji“, na pitanje moderatora „Okruglog stola“ o jezičkoj pripadnosti njenog teksta odgovara da je pisan na hrvatsko-srpskom, a o svemu ostalom neka razmišljaju drugi. Divno impostira i glumi svaku reč, do onih nedramskih i običnih. Iz nje izlazi vokal koji je željan scene i publike. Saznajemo da se u Americi bavi pedagoškim radom, profesorka je na jednoj umetničkoj školi. Kaže da je tamošnjim studentima Čehov spor i dosadan, smatraju da njegovi junaci treba da uzmu prozak protiv depresije ili da idu na odvikavanje od alkohola.

Autorka je pozorišna kritičarka iz Beograda