Neprijateljstvo, zanat najstariji

Čujte, na primer, šta stoji u Drugoj knjizi Mojsijevoj: „Nego ako ga dobro uzaslušaš i ustvoriš sve što kažem, ja ću biti neprijatelj tvojim neprijateljima i protivnik tvojim protivnicima“, a te neprijatelje „ja ću istrijebiti.“ Pa dalje: „Pustiću strah svoj pred tobom, i uplašiću svaki narod na koji dođeš, i obratiću k tebi pleći svijeh neprijatelja tvojih.“ Stari zavet nije baš mnogo u sprezi s mirom!

 Religiozno neprijateljstvo je verovatno najstarije i najsnažnije neprijateljstvo. Religiozni neprijatelj nije samo moj neprijatelj. Ne, on je neprijatelj Boga, a time i svega onoga što daje smisao životu i nastojanjima. Tokom čitave znane istorije nasilne grupe ljudi nisu prestajale da polažu pravo na Božiji blagoslov. Bog nigde nije prisutniji nego na bojnom polju, Božije sankcionisanje je krajnje opravdanje krvavih delâ. Ono dopušta besprekoran i moralan pokolj Božijih neprijatelja.

Tokom Prvog svetskog rata američki sveštenik Randolf H. Mekim napisao je sledeće o učešću SAD u ratu: „Bog nas je pozvao u rat. Mi se borimo u njegovom ratu. Ovaj sukob je krstaški rat. Najveći u istoriji, najsvetiji. U dubokom i istinskom smislu, ovo je sveti rat. Štaviše, to nam Hrist, kralj pravednosti, nalaže da se bacimo u ovaj krvavi sukob s nesvetom i bogohulnom Nemačkom.“ Ovaj način argumentacije tipičan je za sve „svete ratove“. Pa i danas vidimo pozivanja na Boga protiv njegovih neprijatelja. Najjasnije u islamskom terorizmu, koji razume svet kao bojno polje izdeljeno na dva tabora, gde nasilje treba da protera bezbožnike. Spoljni neprijatelji islama su SAD i Zapad, koji krše muslimanski suverenitet dok su unutrašnji neprijatelj despotski režimi koji krše religijsku čistotu. Protiv spoljnog neprijatelja bori se istinska vera, a unutrašnji neprijatelj podriva veru u korist zapadnjačkih principa sekularizma i kapitalizma.

 Možemo videti i druge verzije religioznog neprijateljstva, kao na primer, onaj koji praktikuju radikalni Jevreji i Hindusi, ili pak fundamentalistički hrišćani u SAD. A ne treba zanemariti ni globalnu liniju sukoba koja tišti sve velike religije: tvrda struja vernika, naime, gleda na sekularizam kao na skriveni ateizam, koji zapravo Boga drži za neprijatelja. Naše doba neguje, naročito, globalno neprijateljstvo prema onome što bismo mogli nazvati „sekularnim neprijateljem“, prema kome delovi velikih religija mobilišu snage i to im je zajedničko. Papa Benedikt XVI je, na primer, uporedio 2005. godine sekularizam, darvinizam s nacizmom, a inače suprotstavljene religije su saglasne u tome da je društvo moralno i duhovno propalo i da se otelo kontroli – zato što se sekularizovalo, a time, tvrde oni, obezbožilo, ako ne i postalo direktno antireligiozno.

Verovatno smo političko neprijateljstvo pronašli odmah posle zemljoradnje i nastanka prvih stalnih naseobina. Političko neprijateljstvo u osnovi se tiče borbe za raspodelu društvenih resursa. Ko treba čega da ima, koliko, kako i zašto? Neprijateljstvo se tiče različitih pitanja: kakvo društvo treba da bude, ko treba da vlada, i kako treba da vlada. Jedna od odlučujućih linija sukoba, možda i najvažnija i koja ne prestaje da daje povod za neprijateljstvo, jeste kolizija između bogatih i siromašnih, dakle, sukob oko toga na šta različite osobe i grupe imaju legitimno pravo.

 U moderno doba političko neprijateljstvo bilo je, pre svega, ideološko, pri čemu se sukob bogati – siromašni prevodi u mnogo opsežniju podelu u svetskim shvatanjima. Na samom početku spiska usual suspects-a je, naravno, neprijateljstvo između socijalista i kapitalista, što se docnije razvilo u globalni sukob između dva bloka u Hladnom ratu.

 Drugo važno političko neprijateljstvo istorijski se odigralo između demokrata i nedemokrata. U današnjoj opijenosti demokratijom, gotovo da je previše lako smetnuti s uma taj sukob, ali politička istorija ideja je zapravo sve do 1945. godine pretežno bila antidemokratska. Zagovornika demokrati je bilo je malo, a demokratija je bila samo jedan od nekoliko legitimnih oblika vladavine, među kojima su kao opcije na raspolaganju bile i autokratija, carstvo i diktatura. S druge strane, od 1945. godine ta linija sukoba postala je odlučujuća kada su zapadne zemlje, pošto su morale da se bore protiv nemačkog totalitarizma i Japanskog carstva, počele sebe da shvataju kao liberalne demokratije u ratu protiv novog totalitarnog neprijatelja u vidu Sovjetskog Saveza. Dve velike, savremene linije sukoba – socijalizam protiv kapitalizma i demokratija protiv nedemokratije – stoga su se ujedinile u ideološko neprijateljstvo između Istoka i Zapada, koje je dominiralo svetom sve do pada Berlinskog zida 1989. godine.

 Danas vidimo jasno slabljenje političkog neprijateljstva unutar zapadnih zemalja, u kojima o osnovnim pitanjima pre postoji konsenzus nego sukob. Zauzvrat, političko je neprijateljstvo zadobilo nove forme negde drugde. U mnogim zemljama, na primer, Iranu i Kini, demokratska opozicija pokušava da izazove na dvoboj nedemokratiju, a suprotnosti između demokrata/nedemokrata ili umereno/ekstremno – sasvim je jasno – nisu završili svoje u političkoj debati kako u unutrašnjim okvirima, tako i globalno. Može se spekulisati o budućim političkim neprijateljstvima, i tim povodom ću ukazati na tri očigledna kandidata. Kao prvo, moguće je zamisliti globalni konflikt između siromašnih i nove klase superbogatih, pri čemu bi siromašni zahtevali veći deo nazivajući superbogate parazitima, dok bi dotični branili svoje privilegije nazivajući siromašne ruljom i fukarom. Kao drugo, mogla bi da nastane ionako svakim danom sve veća napetost između demokratskog bloka zemalja i nedemokratskog bloka, koji bi želeli da samo oni dominiraju na globalnom nivou. I kao treće, već sada se može naslutiti linija sukoba jednaka Hladnom ratu: između SAD i Kine, naime – a vojni stratezi Vašingtona i Pekinga, u svakom slučaju, već razrađuju planove za ovaj sukob.

 Kod neprijateljstva radi se o tome da se vidi razlika u narodima, i stoga se biološko neprijateljstvo pokazalo veoma efikasno. Neprijatelj slobodno pokazuje dokaz svog neprijateljstva, njegovo telo ga odaje. Ovo neprijateljstvo je često naročito krvavo, jer biološkog neprijatelja ne možete ni ubediti niti preobratiti, zbog čega se telo i osoba moraju naprosto ukloniti ili istrebiti da bi se pretnja zdravom i čistom narodnom korpusu mogla odbiti. Osnovna tvrdnja rasizma jeste da „čovek najpre postoji, tek onda dela“, kako je rekao poljsko-jevrejski sociolog Zigmund Bauman u studiji o Holokaustu. Čovek je nezavisan od svojih ličnih postupaka i želja. On u telu nosi naročit identitet i neprijateljstvo. Neprijatelj nije neprijatelj zbog toga što je izabrao da nešto radi protiv nas. On je neprijatelj zbog svoga tela, svoga života, samo zato što postoji – tako misli rasista.

 Biološko neprijateljstvo, poput religioznog, crpi iz duboko uvreženih predstava, koje se bave krvlju, životom, smrću, zarazom, bolešću, devijacijama i degeneracijom. Ono se tiče tela, tog krhkog nosioca naše egzistencije, tela kome prete grad, zaraze, boleštine i iznenadna smrt. Ako to telašce povežemo s kolektivnim telom – društvom kao organizmom, narodnim korpusom – kome prete strani elementi, eto nama biološkog neprijateljstva. Zasigurno su oduvek postojali pojedini elementi biološkog neprijateljstva, ali trebalo je da čekamo do modernog doba i velikog uspona prirodnih nauka da ono postane zaista intenzivno. S naučnim istraživanjem čoveka kao biološkog bića nastaje i strah od egzistencije tog biološkog života. Otkriveni su putevi prenošenja zarazâ, rodila se i ideja da bi se narodi mogli podeliti na više i niže rase, a genetika je dočekana raširenih ruku. Sva ova razmišljanja doprinose veri u ideju da se ljudski materijal može poboljšati, i da društvo treba zaštiti od biološke zaraze i degeneracije. Savremeni rasizam je ono što je francuski istoričar ideja Mišel Fuko nazvao državnim rasizmom. U državnom rasizmu država preuzima na sebe odbranu kolektivnog korpusa i optimizacije biološkog života stanovništva kroz zdravstvene politike, ali i kroz ubistva iz milosrđa, prisilnu sterilizaciju i, u krajnjoj instanci, kroz istrebljenje onih za koje se misli da su opasnost za biomasu stanovništva.

Biološko neprijateljstvo je definitivno izgubilo legitimitet kada su krajem Drugog svetskog rata oslobodioci koncentracionih logora videli šta je posledica takvih neprijateljstava i bioloških pristupa društvu i politici. Ipak, i dan-danas smo svedoci dalje aktuelizacije tih ideja u manje ili više prikrivenom obliku. One nastupaju skriveno i preformulisano u raspravama o strancima i useljenicima, pri čemu se biološke pretnje prebacuju na teren kulturnih termina, to jest kako je kultura nešto što ljudi nose u svom telu samim rođenjem kao, na primer, muslimani. Jezik biološkog neprijateljstva primenjuje se danas metaforički, kao kada bivši član Danske narodne partije Lujza Frevert na svojoj veb-stranici naziva muslimane ćelijama raka. To je imalo velike posledice za nju lično, ali još je gore prošlo kada su Srbi praktikovali biološko neprijateljstvo tokom rata na Balkanu. Srpski biolog i političarka Biljana Plavšić osuđena je na jedanaest godina zatvora u Haškom sudu za ratne zločine jer je, između ostalog, pomagala u genocidu, i dok su se ubistva odigravala, ona se izjasnila na način koji je direktno vodio do etničkog čišćenja: To je genetski deformisani materijal koji je prigrlio islam. I sada sa svakom nasljednom generacijom taj gen postaje koncentriran. Postaje sve gori i gori, jednostavno postaje izražajan i diktira njihov stil mišljenja i ponašanja, koji je ukorijenjen u njihovim genima.

Uprkos ovim primerima, teško je zamisliti potpuni povratak biološkog neprijateljstva. Tabu iz Holokausta još je prejak. Ali pojedini elementi biološkog neprijateljstva će se – garantovano – održati u životu. Jer ono objašnjava neobično ubedljivo ko nam je neprijatelj i nastaviće da fascinira i plaši mistikom krvi, tela i tla. Srodstvo je tako prijemčivo. Uprkos tome što biologija odbacuje naučne vrednosti biološkog neprijateljstva, ono će upravo zato nastaviti da iskrsava u novim oblicima.

 U svim neprijateljstvima verovatno ima jedna neodoljiva tendencija: da se svoj neprijatelj vidi kao amoralan. Moralna neprijateljstva bave se neprijateljem kao amoralnim i koji ima neke karakterne crte koje pristojno društvo ne može prihvatiti. Moralni neprijatelj je „perverzan“, često i seksualno. Perverzija se sastoji u tome što odstupa od prihvatljivog, prirodnog i ispravnog. Ali tu postoji i dodatni element osim same devijacije, naime, on to odstupanje definiše kao aktivan izbor: naš moralni neprijatelj nije perverzan ni devijantan po rođenju. Upravo je zato američka desnica u svojoj borbi protiv prava gej i lezbejske populacije nazvala homoseksualnost „životnim izborom“, izabranom perverzijom. Na isti način možemo tumačiti slogan Just Say No – koji je 1989. godine bio rasprostranjen u SAD – kao znak da je narkoman izabrao svoju zavisnost i da je stoga opravdano smatrati ga moralnim neprijateljem društva u „ratu protiv droge“. Aktivan izbor devijacije postaje aktivno odbacivanje vrednosti zajednice – štaviše, svesno podrivanje tih vrednosti – i stoga je neprijatelj amoralan u dvostrukom smislu: moralni neprijatelj nije samo karakterno faličan, slabog morala i ne samo da je izabrao perverziju. Ne, moralni neprijatelj aktivno se i voljno suprotstavlja opštem dobru koje mi želimo. Zato imamo dobar razlog da budemo moralno ogorčeni na tog neprijatelja.

 Moralnom neprijatelju uvek sleduje ogorčenje. To sasvim dobro vidimo u aktuelnim primerima moralnih neprijateljstava u kojima se, prividno, neprijatelji prave ne toliko od osoba koliko njihovih „bolesti“, naime, gojaznosti i pušenja. Ovih godina debele ljude i pušače prati snažna stigmatizacija, čiji se način života kritikuje kao njihov izbor – setite se samo ogorčenja prema trudnicama koje puše ili pogleda koje upućujemo gojaznima u, na primer, robnoj kući. Moralni neprijatelj je u ovom slučaju lična slabost i njene posledice po kolektiv sagledavamo u obliku izgubljenog bruto društvenog proizvoda i povećanih izdataka u zdravstvu. Premda su istinski moralni neprijatelji društva – kao što su pušenje, gojaznost, zapostavljanje dece ili alkoholizam – apstraktni fenomeni, oni ipak veoma brzo dobijaju lica i imena. I kao što se često dešava s konstrukcijama neprijateljstava, na konzistentnu sliku neprijatelja stalno se nadovezuju novi elementi. Priziva se estetska netolerancija prema pušaču ili gojaznoj osobi. Oni su izloženi moralnom kaštigovanju. Oni su neukusni. Načinili su pogrešan izbor. Loše upravljaju svojim životom i škode svima nama u obliku pasivnog pušenja, viših poreza i mnogo toga drugog, što nama zdravima, nepušačima i šlank, odgovornim sugrađanima daje legitimitet da budemo pravedno ogorčeni zbog moralnih dušmana koji ne umeju da vladaju svojim životom.