O smešnom

Mila me, druga moja, konačno kraj sebe ima,

Običan bračni ručak konačno može da štima.

Još uvek se teško probijam po kraju,

Za nagradu ljudi su čuli pa bi da čestitaju.

,,Biće i para, čuli smo, ako, ako…’’

Pa, da, kad dugove vratim imaću taman za sako !

Da se vidim s Nešom, žurim.

Kod Nukija u sebe dve tulumbe turim.

Neši o hindu panteonu postavljam pitanje

Šiva, Kali i Višnu prate nas dalje kroz skitanje.

Dok gibak glupak novi atak na pekaru sprema

Osećam da će duša mi noćas konačno duže da drema.

18. oktobar // subota //

Nije danas dan tek bilo koji !

Pre mnogo leta Žan Kloda van Dama majka je

Prvi put zgrabila u naručje i krenula da ga doji.

Mene budi moja druga u očajnom stavu

Curilo je iz bojlera malog, u kujni imamo poplavu.

Dok lutam, vitak nimalo, s najlonskom kesom, po kraju

Čudim se da prodavcu pirotehnike lokal izdaju.

U maju su sa istog mesta prognali milu nam kladionicu

Preblizu škole je bila, rekoše, vršila loš uticaj

Na najmlađu zajednicu.

A, sad će im biti bolje !

Da kupuju pirotehničke džidže, paklene sprave,

Da pucaju do mile volje,

Kerove i mačke da prestrave.

S Milom sedoh pred ekran mali, prijatno veče,

No ne zadugo !

Užas stupidnog filma peče.

,,Jedi, moli, voli’’ i Džulija u kadru svakom.

Bolje da sam se go skin’o i namazo kakom.

19. oktobar // nedelja //

U ovaj dan pre leta mnogo,

Bonaparta je pod Moskvom iznemogo.

Otac nas popodne pohodio,

Doneo Mili hrizanteme bele.

Užasnu zadaću tad mi je otkrio,

,,Da napišem o tebi nešto iz ,,Danasa’’ traže’’.

Šta da pišeš ? Pitam, već sluteć da će zdati se mnogo.

Nešto, kao, Moj sin, Uglješa Šajtinac (ništa blaže!).

Tad, pogledah roditelja strogo,

Kakav je to naslov, molim, to sve čemu ?!

Zvuči posthumno, inmemorijalno mnogo !

Znam ja da on neće promašiti temu,

Al’ naslov je morbidan i grozan,

Gospode, šta sve učiniti novinari neće

Bez svesti da ćeš ostati k’o zarozan.

Rastasmo se, već je pala tmina,

Otvorih tad knjigu, čitah Kašanina.

20. oktobar // ponedeljak //

Beše nekad, ovog dana

Rodio se Nušić Brana !

U Novi se Sad sad kreće,

Dan topao, letnji skoro.

Izborno se drži veće,

Ruke dižu, zeva sporo.

Na školi sam tek od sutra

Al još svega je do jutra.

Zato nazad, u Banat.

Ekipa se beogradska, te večeri okupila,

Među njima sestra moja, Ljudmila.

Radostan sam poput ptića,

Vidim Boška, Milosavljevića.

U kulturnom centru projekcija traje,

O Vrangelu film se daje.

Doš’o je i kum moj, Vanja, da predstavlja gardu belu.

Nazdravismo generalu al sve s pažnjom prema telu.

21. oktobar // utorak //

Magelan je zaglavio svoju guzu,

Na današnji dan, u onom moreuzu !

Mila me na pos’o prati, dva me dana biti neće.

Jedna je za higijenu, druga za pižamu – vreće.

Popodne nam Akademiju gosti pohode,

Priče će uz prevod na francuski da se vode.

Loran Mendon, Filip Lemoan,

O francuskom će teatru besediti.

Bez sumnje, koristan dan,

Studenti će ga se kad tad prisetiti.

Zaključak je, nanuli mu, da kod Gala mnogi pišu !

Ipak, tržište diktira sve, mnogi jedva da dišu.

Nema više ni međ’ njima divova k’o Malro što beše,

Pričom da kultura besplatna mora biti, plebs da uteše.

U službenom stanu grizem pirošku svu bez glutena,

Da je vreme da se legne stiže tela opomena.

22. oktobar // sreda//

Nobelu je Sartr rek’o, na današnji dan,

U dupe je sebi nabi, pravim presedan !

Konačno se s devojkama danas s strepnjom viđam,

Da proverim da li im se ja i dalje sviđam.

Predlog sam im dao jedan, antidemokratski,

Kašanin će da se radi, drugo ništa, automatski !

Sve su knjigu pročitale, mile im se priče.

Do leta iz pera njihovih adaptacija ima da niče.

Jedna više voli ,,Mrava’’, drugoj mio ,,Usamljenik’’,

Trećoj ,,Braća pravoslavna’’, svakoj ,,Zaljubljenik’’.

Aleksandra, Hana, Danka, Milica, Kristina,

Jednom rečju, pametnice, deca fina.

U večeri, pred ekranom, s željom da me mine briga sva,

Isključih Liverpul i Real kod rezultata 0:2.

Njušku sam u jastuk zab’o, i opet pomislih na vredne cure,

Šta će kad završe škole, mislim, u zemlji s malo kulture.

23. oktobar // četvrtak //

Brutu, na današnji dan,

Izvukoše iz utrobe bodež od krovi mastan,

Da, da, tome što ,,beše čovek častan’’ !

Ujutro rano, s glumcima, o karakteru beše reči,

Da pročitaju Teofrasta, niko ne sme da ih spreči.

Onda, za njima, gospoda, reditelji/režiseri,

Tema nam beše ,,o smešnom’’

I dokle sme čovek da se ceri.

Sve dok ono što trpi po njega opasno nije,

Biću je dozvoljeno da bude predmet smejurije.

Kiša i hladno, al’ tu je autobus vršačkog ,,Stupa’’,

Drmež me hvata sa prvim pokretom njegovog trupa.

Na kućnom te pragu dočeka Ona što bi uvek da je vidiš ranije,

Podeliće s tobom na radost šerpicu zaljućene boranije.

Ako verski sukob ne izbije tim povodom, baš !

Možda se razveselim uz Partizan i Bešiktaš…