Osveta istorije

Navikli smo, naime, da se ta zbivanja tumače u drugom ključu, pa se zaključak svodi na odgovornost S. Miloševića i eventualno još nekoga iz kruga nacionalnih lidera. Odgovornosti tog čoveka su svakako velike i neporecive. Ali, Montgomeri, kao posmatrač spolja, upućuje na kontekst u kojem je sa srpske strane određen pravac događajima koji su usledili tokom poslednje decenije prošlog veka.

OSVETA ISTORIJE: U kratkim napomenama Montgomeri upućuje na srpsku ulogu u dva svetska rata. Te napomene traže izvesnu, ne dugačku dopunu. U Prvom svetskom ratu Srbija je primila na sebe teške udarce i podnela je velike žrtve. Na Zapadu, posebno u Francuskoj i Velikoj Britaniji, slavljena je njena herojska i martirska uloga. Njene zasluge u tom ratu stoje u osnovi stvaranja prve Jugoslavija (Dejvid Oven: Jugoslavija je bila hrvatska ideja koja je ostvarena srpskim sredstvima). U srpskom javnom mnenju ostalo je kao konstanta naivno i donekle bolesno uverenje da je Srbija tada trajno zadužila Slovence i Hrvate. Na toj osnovi živelo je u srpskoj nacionalnoj ideologiji shvatanje da je tada Srbija investirala svoje ljudske potencijale u Jugoslaviju kao neprolaznu tvorevinu.

U Drugom svetskom ratu, ustanak protiv nacističke okupacije buknuo je u Srbiji i potom se proširio dalje. Sve do pada Italije u septembru 1943. godine Srbi su činili tri četvrtine Titove vojske, uglavnom Srbi iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Ostavljam po strani bolne razloge toga masovnog učešća Srba u partizanskoj vojsci. Žrtve koje su Srbi podneli u tom ratu i njihov doprinos savezničkoj pobedi nad fašizmom dalje su učvrstili masovna uverenja o Jugoslaviji kao trajnoj zajednici.

Na drugoj strani, u Sloveniji i Hrvatskoj, posebno nakon Titovog odlaska sa scene, sve jasnije se probija shvatanje da je Jugoslavija provizorij, a ne trajna zajednica. Takvi nagoveštaji izazivali su na srpskoj strani neurotične reakcije. Zapravo, u to doba, sredinom osamdesetih godina, od Jugoslavije je bilo malo šta ostalo. Slovenačka i hrvatska elita više i nisu krile svoje aspiracije da stvore samostalne države. Miloševićeva politika je bila najgora moguća reakcija sa srpske strane na te težnje. U izvesnom smislu i sama pojava Miloševića kao političkog lidera u Srbiji potvrdila je da Jugoslavije, onakve kakva je postojala četrdeset godina, više nije bilo: u takvoj Jugoslaviji on ne bi bio moguć. U momentu Miloševićeve pojave Jugoslavija je bila država bez minimalnog autoriteta vlastitih institucija, za koju je s razlogom rečeno da je odumirala sama od sebe. (Dejan Jović: Jugoslavija, država koja je odumrla, izdanje Prometej, Zagreb, B92 Beograd, 2003).

No, istina je ono što Montgomeri kaže da je sam čin raspada te države bio traumatičan za srpsku stranu. Veliki deo političke i kulturne elite zahtevao je energičan i silovit odgovor. Takvo uverenje imalo je svoju široku folklornu osnovu. U svom nekrologu za Miloševića Londonski „Ekonomist“ kaže na kraju: Sve što je Jugoslaviji trebalo bio je vođa sa pristojnim instinktima i sposobnostima. Umesto toga ona je dobila čudovište.

Pitanje je da li je takav lider u Srbiji bio moguć, s obzirom na resantimane koji su se razbudili. Da li je bio moguć lider koji bi rezonovao: Pa šta, legitiman je zahtev da nacije (republike) odluče hoće li i dalje ostati u zajednici; ako se odvoje jedna od druge mirnim putem, neće propasti u zemlju, ostaju jedna pored druge; ako su prijatelji, u bitnim pitanjima ništa se neće promeniti; biće tu i tamo regionalnih autonomija i za Srbe; biće sasvim normalno da se to zahteva. Itd.

Hrvatska i Srbija mogle su sporazumno ponuditi da budu garanti nezavisnosti federativno organizovane Bosne i Hercegovine, umesto da prave tajni pakt o podeli te republike. Takve svesti nije bilo na srpskoj strani. Samo bi političar formata Marka Nikezića mogao tako postaviti stvar. Ali i političaru takvog formata bilo bi potrebno vreme za pripremu i prikupljanje snaga koje bi bile kadre da za Srbiju prihvate takvu soluciju. Ni takav lider ne bi mogao da savlada inerciju nasleđene svesti i nacionalne ideologije.

Srbija je u neko vreme zagrizla više nego što može da proguta i svari, pa je sebe fiksirala kao veliku naciju. Ideolozi, pisci, istoričari slavili su u debelim tomovima tu napola ostvarenu veličinu. Svest o tome da smo mali i slabi (tako dirljivo izražena kod Prote Mateje Nenadovića, koji antišambrira pred dvorskim kancelarijama u Beču i Petrogradu) sasvim je zaboravljena. Svojih fiksacija za istoriju, zasluge, slavu i veličinu Srbi se nisu mogli osloboditi drugačije nego kroz bolno iskustvo poraza i izolacije. Za to im je bio potreban vođa koji će ih odvažno voditi iz poraza u poraz. Utoliko je u našem slučaju reč o neobičnoj osveti istorije. Pod pritiskom maligne propagande srpsko javno mnenje se oštrilo za krvavi sukob.

HIPOKRIZIJA STARAČKE SRBIJE: Milošević je tada mislio da je sila legitiman odgovor, kao da smo još u dubini prošlih vekova. („Ako ne znamo da radimo, znamo bar da se tučemo.“) Tek na kraju svoje karijere on će shvatiti da sila ostaje dopušteno sredstvo u svetskim odnosima, ali isključivo kao supersila. Stanovište da smo kadri za tuču i rat pokazaće se kao netačno, kao i mnogo šta drugo u nacionalnoj strategiji tog režima. Srbija, ona koja je bila pozvana da ratuje, nije bila spremna za rat i u tom konfliktu nije videla nikakvog smisla.

Malo koji od stranih posmatrača registruje važne podatke o mobilizacijskoj krizi 1991. godine. A ti su podaci možda važniji od onih koji se obično navode. Odziv na mobilizacijske pozive u Beogradu bio je više nego bedan (ne veći od 10 procenata). Čitave vojne jedinice bacale su oružje pred stroj i otkazivale poslušnost. Na toj tački pala je u vodu ratna strategija ondašnjeg generalštaba. Pokazalo se da je podrška koju Srbi daju ratnoj opciji više verbarlna nego stvarna i da dolazi od sveta koji zna da se rat ne tiče neposredno njegove kože.

U dvorištima mesnih zajednica mogli su se videti penzionisani oficiri, ostareli svet, kako u pesku izvlače linije fronta i razglabaju o tome kojim pravcem bi trebalo izvesti odlučujući prodor kroz borbene linije protivnika. Sa nadvožnjaka u Novom Beogradu cveće na tenkove bacala je takođe uglavnom ta vampirska Srbija, i ona više organizovano nego spontano. Tada počinje masovni egzodus mladog sveta iz Srbije.

Srpski stratezi našli su odgovor za takvu situaciju u kriminalizaciji rata. Kao prvo, otvaraju se vrata zatvora. Avanturisti i kriminalci sami se okupljaju u svojim regrutnim centrima i kao gotove formacije stavljaju se tobože na raspolaganje komandi. Itd.

EPOHALNI PRELOM: Za Miloševića je neko rekao, a mnogi su potom ponavljali da je on odličan taktičar, a loš strateg. Ta je formulacija s onu stranu logičkih pravila, jer predstavlja tipičnu contradictio in adjecto. Unutar loše strategije nikako nije mogućna dobra taktika.

A pogrešna strategija proizilazi iz dubljih deficita: iz nesposobnosti srpske političke i društvene elite da krene u susret velikim promenama i da u ključnim događajima tog doba na evropskom prostoru prepozna duboki prelom i smenu epoha. Zbog toga je srpski režim malo-pomalo stekao imidž režima koji prkosi vremenu.

Uz bok vladajuće partije osniva se još jedna, pod vođstvom supruge S. Miloševića, koja se otvoreno deklariše kao branitelj propale stvari. U očima zapadnog sveta Srbija se sama predstavlja kao zaostali džep otpora istoriji i vremenu. U takvim okolnostima, protiv nje i njene vlasti može se reći sve što hoćeš, bez obaveze da bilo šta dokazuješ. Tako je, Srbija (ne samo vladajući režim) morala da primi na sebe i ono što joj kao krivica pripada i ono što pripada drugim akterima konflikta.

Našu sudbinu preuzimaju u svoje ruke međunarodni pregovarači, od kojih se neki po bezobzirnosti karaktera ne razlikuju mnogo od S. Miloševića. Srbija gubi sve simpatije starih saveznika (jer svako gleda najpre na vlastite interese). Takve okolnosti su jačale frustracije koje su se ugnezdile u dušama starijeg sveta i režim se držao ne toliko na simpatijama naroda koliko na resantimanu prema drugima koji su nas navodno izdali i ostavili na cedilu.

To su paradoksi srpske situacije. Jedan od njih je i ovaj: U kampanji bombardovanja Srbije američki projektili lete prema bulevarima koji nose imena Džordža Vašingtona, F. D. Ruzvelta, Džona Kenedija i velikih Amerikanaca srpskog porekla Nikole Tesle i Mihaila Pupina. Jedna od krvavih epizoda te kampanje događa se na sastavu Bulevara mira i ulice koja nosi ime još jedne američke veličine: Teodora Drajzera. Paradoksalno je i ovo što se sad događa: Srbi, jedini balkanski narod koji je u prvoj polovini 20. veka pretrpeo genocid masovnih razmera, čekaju da njihova država bude osuđena za genocid pred Međunarodnim sudom, kao prva država na svetu kojoj se takav verdict izriče..

NA KRAJU: V. Montgomeri je jedan od retkih stranih posmatrača koji s izvesnim razumevanjem piše o srpskoj situaciji i unutarnjim protivrečnostima u samorazumevanju srpske nacije (protivrečnostima koje ponekad liče na šizofrene). Ovaj osvrt je u osnovi eloge njegovom tekstu i ujedno pokušaj da se unese nešto više razumevanja u naše skorašnje i sadašnje prilike.

Razumevanje nije suprotno osudi. Naprotiv, razumevanje konteksta događaja može samo doprineti ubedljivosti osude tamo gde ona ima činjeničnu i pravnu osnovu. Najveću krivicu Miloševićev režim nosi prema srpskom narodu koji je pod tim režimom doveden do prosjačkog štapa.

Tu dolazim do jedne tačke blagog neslaganja sa gospodinom Montgomerijem. Naš problem ovde nije u nedostatku čula za privatni biznis. Srbija se još guši pod teretom teških deficita koji su nastali u poslednjoj deceniji prošlog veka. U jednoj drugoj prilici rekao sam da je posredstvom inflacije plaćen teški ratni danak. Kao u radionici alhemičara došlo je do anihilacijie ukupnog društvenog bogatstva. Ne samo zbog toga, srpska istorija će zapisati Miloševića kao najvećeg štetočinu koji se ikada pojavio među Srbima. I to će biti nekakva, sasvim drugačija, osveta (pisane) istorije.

U Beogradu je, 12. septembra, preminuo istaknuti političar iz 80-ih godina i intelektualac Špiro Galović. Predvodio je grupu tzv. drugog liberalnog talasa u Savezu komunista Srbije koja se protivila dolasku Slobodana Miloševića na vlast. Sa političke scene je sišao posle 8. sednice i trijumfa politike nacionalizma.

Zbog intelektualnog stila smatran je naslednikom Mirka Tepavca među levičarima Srbije. Kasnijih godina retko je istupao u javnosti, ali su politički eseji i komentari koje je povremeno objavljivao na stranicama Danasa ostavljali velikog traga u javnosti. U dvobroju 1-2. april 2006. godine Danas je objavio reagovanje Špire Galovića na tekst tadašnjeg Danasovgo kolumniste, bivšeg ambasadora SAD Vilijama Montgomera o razlozima za „zbunjenost i nesigurnost srpskog naroda“. Tekst Špire Galovića koji ovom prilikom reprintujemo je duboko promišljena analiza ukorenjenih zabluda srpske elite koje i danas srpski narod i durštvo čine „zbunjenim i nesigurnim“.