Papa Franja: Crkva nije kapela za grupicu probranih

– Slika Crkve koja mi se sviđa je slika svetog vernog naroda Božjeg. To je definicija koju često koristim. Pripadnost nekom narodu ima snažnu teološku vrednost: Bog u istoriji spasenja spašava narod. Nema punog identiteta bez pripadnosti nekom narodu. Niko se ne spašava sam, kao izolovani pojedinac, ali Bog nas privlači uzimajući u obzir složeni splet međusobnih odnosa u ljudskoj zajednici. Bog ulazi u tu narodnu dinamiku.

Papa se poziva na Žozefa Malegea, njemu vrlo dragog francuskog pisca, koji je rođen 1876, a umro 1940, pre svega na njegovu nedovršenu trilogiju Pierres noires. Les Classes moyennes du Salut. Neki francuski kritičari nazivaju ga 'katoličkim Prustom'.

– Vidim svetost – nastavlja papa – u strpljivom narodu Božjem: žena koja podiže decu, muškarac koji radi da bi kući doneo hleb, bolesnici… To je za mene opšta svetost. Svetost često povezujem sa strpljivošću: ne samo sa strpljivošću kao hypomoné, opteretiti se događanjima i životnim okolnostima, nego i kao ustrajnost u svakodnevnom napredovanju. To je svetost Crkve o kojoj govori sv. Injacije. To je bila svetost mojih roditelja: mog tate, moje mame, moje bake Roze, koja me mnogo čemu naučila. U molitveniku imam testament moje bake Roze i često je čitam: za mene je ona poput molitve. Ona je svetica koja je mnogo trpela, pa i moralno, i uvek je smelo išla napred.

– Ta Crkva s kojom bi trebalo da 'osećamo' je dom svih, ne mala kapela koja može da primi samo grupicu probranih osoba. Ne smemo krilo sveopšte Crkve da svodimo na zaštitničko gnezdo svoje osrednjosti. A Crkva je Majka – nastavlja papa – Crkva je plodna, mora to da bude. Vidite, kad primetim negativno ponašanje ljudi iz crkve ili posvećenih osoba, prva stvar koja mi dolazi na pamet: 'evo starog neženje', ili 'evo jedne usedelice'. Nisu ni očevi, ni majke. Nisu bili sposobni da daju život. Kad, naprotiv, čitam život salezijanskih misionara koji su otišli u Patagoniju, čitam istoriju života, plodnosti. Evo još jednog primera iz ovih dana: video sam da je mnogo novina prenelo kako sam bio telefonirao jednom dečku koji mi je napisao pismo. Telefonirao sam mu jer je to pismo bilo veoma lepo, a tako jednostavno. Za mene je to čin plodnosti. Shvatio sam da je to mladić koji raste, koji je prepoznao oca i govori mu nešto o svom životu. Otac ne može reći: baš me briga za to – kaže papa Franja.

Postavljam papi pitanje o njegovom najdražem načinu molitve.

– Molim se svakog jutra. Volim da molim psalmima. Tada, nakon toga, slavim misu. Molim krunicu. Ono što zaista volim je večernje, čak i kada sam rastresen i kad mislim na nešto drugo. Često i zaspim moleći. Uveče, između sedam i osam, budem pred Presvetim na molitvi. Ali molim i mislima, kad čekam kod zubara ili u nekim drugim trenucima.

Molitva je za mene uvek puna uspomena, sećanja, uključujući uspomene na moj život ili onog što je Gospod učinio u svojoj Crkvi ili u nekoj posebnoj parohiji. Za mene je uspomena o kojoj sv. Injacije govori u prvoj sedmici Vežbi u susretu s milosrdnim Hristom Raspetim. Tad se pitam: 'Šta sam učinio za Hrista? Šta činim za Hrista? Šta treba da učinim za Hrista?' To je uspomena o kojoj Injacije govori i u Contemplatio ad amorem pertinentem (Kontemplacija da se postigne ljubav), kad traži da se prisetimo primljenih dobročinstava. Međutim, pre svega, ja znam i da se Gospod mene seća. Ja mogu Njega da zaboravim, ali znam da On nikad, nikad mene ne zaboravlja. Uspomena predstavlja radikalni temelj srca jednoga isusovca: uspomena je to milosti, uspomena u kojoj se govori u Ponovljenom zakonu, uspomena na dela Božja koja su u temelju saveza između Boga i Njegovog naroda.

To je uspomena koja me čini sinom i koja me čini ocem.

Govoreći o umetnost i stvaralaštvu papa Franja kaže:

– Voleo sam međusobno različite autore. Najviše volim Dostojevskog i Helderlina. Od Helderlina želim da pomenem vrlo lepu lirsku pesmu za rođendan njegove bake, koja mi je duhovno vrlo mnogo koristila. To je ona koja završava stihom 'Neka čovek sačuva ono što je dete obećalo'. Knjigu Verenici pročitao sam tri puta i sad je imam na stolu da je ponovo pročitam. Manconi mi je mnogo dao. Moja baka me, kad sam bio dete, napamet naučila početak te knjige: 'Onaj krak jezera Komo, koji je okrenut prema jugu, između dvaju neprekinutih planinskih lanaca' … U slikarstvu se divim Karavađu: njegove slike mi govore s platna. Ali i Šagal sa svojim Belim raspećem. U muzici volim Mocarta, razumljivo. Onaj Et Incarnatus est iz njegove Mise u C-duru je nenadmašiv: vodi te ka Bogu! Volim Mocarta u izvođenju Klare Haskil. Mocart me ispunjava: ne mogu na njega da mislim, moram da ga slušam. Betovena volim da slušam, ali prometejski. A onda Bahova Muka. Bahovo delo koje mnogo volim je Erbarme Dich, Petrov plač iz Muke po Mateju. Veličanstveno. Potom, na drugačijem nivou, ne na isti način, volim Vagnera. Volim da ga slušam, ali ne uvek.

Felinijeva Ulica, nastavlja papa, jeste film koji sam možda najviše voleo. Identifikujem se s tim filmom u kojem postoji razumljiva povezanost sa svetim Franjom. Verujem da sam odgledao sve filmove s Anom Manjani i Aldom Fabricijem kad sam imao između 10 i 12 godina. Drugi film koji sam jako voleo je Rim, otvoreni grad. Svoju kinematografsku kulturu dugujem pre svega roditeljima koji su nas često vodili u bioskop“.

– U svakom slučaju, zaključuje papa, volim tragične umetnike, posebno one najklasičnije. Ima jedna lepa definicija koju Servantes stavlja u usta Karasku kako bi pohvalio priču o Don Kihotu: 'Deca je imaju u rukama, mladi je čitaju, odrasli je razumeju, stari je hvale'. To za mene može da bude dobra definicija klasika.

Pominjem Borhesa pošto ga je papa kao dvadesetosmogodišnji profesor književnosti u Santa Feu pri Colegio de la Inmaculada Concepción poznavao. Bergoljo je predavao u Gimnaziji i svoje mlade učenike upućivao je na kreativno pisanje. Na kraju molim papu da ispriča svoje iskustvo.

– Bila je to pomalo rizična stvar – odgovara. Trebalo je da proučavamo El Cida, međutim, deci se to nije sviđalo. Tražili su da čitaju F. Garcíu Lorku. Tada sam odlučio da će El Cida učiti kod kuće, a na nastavi sam obrađivao autore koji su se mladima više sviđali. Razumljivo, mladi su želeli da čitaju 'pikantnija' književna djela, savremena poput La casada infiel, ili klasična poput La Celestina od Fernanda de Rohasa. Ali čitajući te stvari koje su ih trenutno privlačile, više su uživali u književnosti, u poeziji, tako da su prelazili i na druge autore. I za mene je to bilo veliko iskustvo. Proveo sam program, ali na prestrukturiran način, odnosno ne redosledom kako je to bilo predviđeno, nego redosledom koji je prirodno proizlazio iz čitanja pojedinih autora. Taj mi je način prilično odgovarao: nisam voleo kruto programiranje. Tada sam počeo da tražim od njih da pišu. Na kraju sam odlučio Borhesu da predam da pročita dve priče koje su napisali moji učenici. Poznavao sam njegovu sekretaricu, koja je bila moja profesorka klavira. Borhesu su se svideli ti radovi. Tažio mi je da napišem predgovor za zbornik radova – kaže papa.

„Dakle, Sveti Oče, smatrate da je za život neke osobe važna kreativnost?“, pitam ga. On se smeje i odgovara:

– Za jezuitu je izuzetno važna! Jezuita mora da bude kreativan“.

Odlomak iz knjige „Moja vrata su uvek otvorena“, koja će na srpskom biti objavljena u junu 2014. u izdanju izdavačke kuće Novoli