Patuljasto dostojanstvo

Ne mogu a da ne pomislim da je M. Vakenem izvukao deblji kraj. Gradonačelnik Morsana na Oržu opravdao je svoje prvobitno mešanje u ime zaštite „dostojanstva ljudskog bića“, tvrdnja koja se održala sve do Komiteta za ljudska prva UN. S druge strane, tvrdnja M. Vakenema da je njegovo vlastito dostojanstvo bilo povređeno time što mu nije bilo dozvoljeno da radi posao koji je sam izabrao (ili, što je podjednako mogao da tvrdi, da se ponaša kako želi na mestu koje je javno jedino u tom smislu što tu dolazi znatan broj ljudi koji plaća ulaznicu da bi tom događaju prisustvovao, a ne u smislu da je iko mogao nehotice da nabasa na dotični događaj i bude njime uvređen) nije imala snagu. Može biti (nisam advokat) da nije imao sreće, s obzirom na to da konvencije kojima se obraćao (Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Evropska konvencija o ljudskim pravima) ne spominju izričito pojam dostojanstva. Kako bilo, zamašan deo savremene pravne nauke i prakse više zaključuje o konceptu dostojanstva nego što se oslanja na izričito pominjanje pojma dostojanstva u statutu ili konvenciji. Povrh toga, Međunarodni pakt bio je ustanovljen kao sredstvo primene Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, a u Univerzalnoj deklaraciji dostojanstvo je zaista izričito pomenuto.

Nema govora, po mom mišljenju, da postoji ikakav drugi argument sem da je bacanje osoba patuljastog rasta nedostojanstveno. A opet, takve su i mnoge druge ljudske aktivnosti. Sudeći po mom iskustvu, ako bi se država latila sprečavanja nedostojanstvenog ponašanja u klubovima i barovima u kasnim noćnim satima, morala bi, najblaže rečeno, da svoj posao prilagodi tome! A da li bi uopšte trebalo to da pokuša da uradi? Pre svega, ko je ugrožen nedostojanstvenim ponašanjem? Ako je to osoba koja se tako ponaša i ako ona to čini dobrovoljno i s punom svešću o posledicama – a mislim da niko ne bi posumnjao u to kada je reč o M. Vakenemu, ako se ima u vidu kroz kakve je muke prošao boreći se za svoje uverenje! – zašto bi se onda ticalo države da je sprečava da se tako ponaša? Ne znači li biti tretiran s dostojanstvom to da osoba treba da ima pravo da sama izabere hoće li se ponašati dostojanstveno ili neće? Da li dužnost države da zaštiti „dostojanstvo ljudskog bića“ povlači to da ona ima pravo da ljudima zabrani da biraju da se ponašaju na nedostojanstven način? Možda moje nedostojanstveno ponašanje nije baš naročito dobro korišćenje moje moći odlučivanja, ali zar ne treba ipak da mi bude dozvoljeno da mogu izabrati da se tako ponašam?

Sada biste mogli da prigovorite ovome što sam upravo rekao ukazujući na to da ovde nije posredi samo pitanje zahtevanja od ljudi patuljastog rasta da se ponašaju na dostojanstven način a da bi zaštitili neku unutrašnju transcendentalnu srž koju nose u sebi – „dostojanstvo ljudskog bića“. U stvari, postoje ljudi (mimo samog M. Vakenema) kojima „bacanje uvis“ nanosi štetu, a to je zajednica osoba patuljastog rasta. Kada je u Americi pokrenuto pitanje „bacanja uvis“, toj aktivnosti žestoko se suprotstavila organizacija Mali ljudi Amerike na osnovu toga što bacanje osoba patuljastog rasta „urušava organizaciju i poštovanje koje mali ljudi nastoje da izgrade“. Sličan argument često se iznosi protiv prostitucije. Da, moguće je da prostitutke (to se često može čuti, mada je zapravo retko slučaj) prodaju svoje seksualne usluge potpuno dobrovoljno, sasvim bez prinude i ikakvog osećaja iskorišćenosti. Ali čak i ako je tako, to što one rade nanosi štetu drugim ženama. Muškarci koji ženama plaćaju za seks narušavaju (ukratko rečeno) prirodu seksualnog odnosa između muškarca i žene čak i onda kada nema ni reči o razmeni novca.

Na ovo se pak odmah mogu dati neki odgovori. Samo zato što je nečije postupanje takvo da dovodi do umanjivanja poštovanja prema vama, ne znači da imate pravo da ponašanje tih ljudi zabranite. Zamislite, na primer, da se grupa učenika ponaša tako da tim ponašanjem narušava poštovanje prema ostalim učenicima u razredu. Pretpostavimo da to ponašanje nije nešto što bi samo po sebi bilo zakonom zabranjeno – oni ne idu naokolo i razbijaju prozore ili nešto slično tome – već samo, recimo, donosi reputaciju lenjosti i nevaspitanosti. Možda bi u ovom slučaju drugi učenici imali pravo da se požale na njihovo ponašanje, ali imaju li pravo da traže da ono bude zabranjeno? Iskreno se nadam da ne. Problem je u tome što reč „dostojanstvo“ nosi apsolutistički prizvuk koja potiče iz njenog povezivanja s idejom o nekoj unutrašnjoj transcendentalnoj srži čija je vrednost neotuđiva. Ako neko želi to da povredi, razume se da bi tada bila reč o ozbiljnom problemu i da država ne bi smela nezainteresovano da stoji po strani. Ali biti manje poštovan zato što se zadesilo da tu osobu drugi povezuju s ponašanjem nekoga ko se ponaša nedostojanstveno? Žao mi je, ali mislim da ljudi naprosto moraju s tim da izlaze na kraj.

Možda vi smatrate da davanje osobi prava na nedostojanstveno ponašanje nije važno pravo koje se može imati. Biti nedostojanstven, zamišljam vas kako prigovarate, jeste loše za osobu o kojoj je reč, te premda imamo dobre razloge da ljudima dozvolimo da rade stvari koje su za njih loše a koje jedino njima škode (kao što je pušenje ili jedenje nezdrave hrane), ti razlozi postoje pre svega zato što ne želimo državu koja se upliće u odluke ljudi i ophodi prema njima kao da im je dadilja. Onda kada se i drugim ljudima nanosi šteta takvim ponašanjem, tu je već izvesno reč o sasvim drugom problemu.

Ovde pak želim da postavim sledeće pitanje: da li je biti nedostojanstven uvek nešto loše? Može li odbacivanje dostojanstva da bude zapravo nešto što je (u pravim okolnostima) veoma dragoceno – i za osobu koja se ponaša nedostojanstveno i za druge ljude? Kada vas zamolim da zamislite osobu koja je „dostojanstvena“, kakvu osobu zamišljate? Slutim da pomišljate na nekog starijeg (pre nego na mlađeg), najverovatnije sedokosog, visokog (pre nego niskog), skromno odevenog – moguće u ogrtač (ali ne kao Laokoona s tkaninom obavijenom oko bedra), sporih pokreta, moćnog (pre nego žustrog) i gotovo izvesno muškog pola.

Pretpostavka je da je unapređivanje dostojanstva uvek dobro, a problemi su bili odnosi li se dostojanstvo na išta više sem na ispraznu bogobojažljivu obzirnost i, ako je tako, kakvo poštovanje bi onda ono moglo da podrazumeva. Ali da li je tačno da je unapređivanje dostojanstva baš uvek dobro? Moguće je da postoje bar neki trenuci kada je prikladno odbaciti dostojanstvo ili ga čak napasti. Imamo književni žanr u kojem se gubitak dostojanstva – bilo namerno ili nenamerno – istražuje u njegovim mnogim oblicima i značenjima: njegovo ime je „komedija“. Džordž Orvel, ni manje ni više nego baš on, smatrao je da je u komediji veza između humora i gubitka dostojanstva presudna:

Ako morate da definišete humor u jednoj jedinoj rečenici, možete ga definisati kao dostojanstvo koje sedi na čiodama. Šta god srozava dostojanstvo i spušta moćnike s njihovih postolja, poželjno uz udarac pri padu, jeste smešno. (Citat je iz eseja Džordža Orvela, „Smešno, ali ne vulgarno“. – Prim. prev.)

Svako ko je odrastao u Britaniji tokom Drugog svetskog rata ili u godinama posle njega ceniće društveni značaj koji humor može da ima. Dok su se Britanci borili, sporadično i svakako ne potpuno uspešno, da se udalje od kulture hijerarhije i poslušnog pokazivanja poštovanja, pojava važnih komedija (ITMA, Srećni Džim, The Goon Show, Beyond the Fringe, O, kakav divan rat!, That Was the Week That Was, Leteći cirkus Monti Pajtona, da navedemo samo neke) predstavljala je oslobađajuće trenutke.

Pribegavanje neuvažavanju da bi se skinula patina koju dostojanstvo pridodaje moći često je bolno i zaprepašćuje. Toliko je važna ova vrsta napada na dostojanstvo da smatram da se moramo odupreti svakom pokušaju države da dužnost da se bude dostojanstven proširi van polja ličnog osećaja mere i dobrog ukusa. Čini se sasvim razumnim reći da država treba da štiti „dostojanstvo ličnosti“ ako pod dostojanstvom ljudi podrazumevamo njihovu unutrašnju transcendentalnu srž – ono u nama, šta god da je to, što utemeljuje intrinsičnu vrednost našeg polaganja prava na dostojanstvo. Ali ovo postaje kudikamo sumnjivije kada znači davanje državi moći da nameće dužnost osobi da se prema sebi i drugima odnosi s poštovanjem – možda čak i prema tom apstraktnom entitetu, samoj državi. (Član 161 Krivičnog zakona Ukrajine, na primer, predviđa kaznu zatvorom do dve godine za delo „ponižavanja nacionalne časti i dostojanstva.“) Približavamo se – zastrašujuće smo blizu – onim zakonima protiv lčse-majesté kojima su tirani tradicionalno pribegavali kako bi odbranili sami sebe.

A opet, ako ljudi u demokratskim društvima moraju da imaju slobodu da pokažu nepoštovanje, kako se to uklapa s dužnošću da se prema drugima ophode sa dostojanstvom? Naša dužnost da poštujemo čoveštvo u drugoj osobi opstaje (na neke načine je čak i važnija) kada imamo posla s ljudima prema kojima imamo svako pravo da osećamo nepoštovanje – prema zločincima ponajpre. Poput hrišćanske zapovesti da mrzimo greh, ali da volimo grešnika, tako je i ova razlika, međutim, veoma teška, teško razlučiva, da se prema njoj upravljamo u životu. Jasno, izvesne vrste ponižavajućeg kažnjavanja uvek su neprihvatljive, ali kako uopšte možemo ljude da kažnjavamo a da ih ne ponižavamo? Kako lišavanje slobode i podvrgavanje osobe neprekidnom nadzoru može da ne bude ponižavajuće? Povrh toga, poniženje koje kazna odašilje kao poruku nije neželjena propratna pojava. Ona je deo same kazne. Država ne saopštava zločincu samo ovo: ti si napravio dug društvu, sada je došao trenutak da ga platiš. Presuđujući i kažnjavajući zločinca država javno pokazuje da njegov ili njen postupak smatra nečim što je za osudu.

Dve stvari, međutim, ne treba smetnuti s uma. Prvo, postoji važna razlika između okolnosti u kojima su oni koji poseduju moć i oni koji je ne poseduju. Tradicionalno su ti odnosi funkcionisali saobrazno načelima hijerarhije. LJudi bi bivali kažnjeni zbog nepokazivanja onoga što se smatralo poštovanjem kakvo dolikuje dostojanstvu kralja, aristokrate ili sudije – prema onima koji su na višem društvenom položaju u odnosu na njih. Ali u demokratskom društvu stvari bi trebalo da stoje upravo obrnuto: oni moćni bi trebalo da pokazuju poštovanje prema običnim građanima, a ne građani prema moćnima. Jedna je stvar kada ja ismevam šefa države, a sasvim druga kada šef države ismeva mene. Zato je očuvanje dostojanstva u smislu postupanja prema drugima s dostojanstvom posebno važno onda kada država sprovodi svoju najveću moć protiv ljudi – kada kažnjava zločince ili pribegava nasilju u ratu. Drugo, činjenica da je nešto pogrešno ne znači da je uvek ispravno da država to zabrani. Mora se priznati da mnogi napadi na dostojanstvo jesu neukusni, neprijatni i mučni, a ne oslobađajuće subverzivni. Pa ipak, možda moramo da ih prihvatimo zarad onih koji jesu oslobađajuće subverzivni.

Ova potreba za odmeravanjem suparničkih tvrdnji gubi se iz vida čim dostojanstvo biva predstavljeno kao unutrašnja transcendentalna suština, ono jezgro vrednosti koje mora biti zaštićeno pre svega ostalog. Da bih to slikovito predstavio, dozvolite mi da nagovestim raspravu koja sledi kasnije u ovom poglavlju, time što ću se pozvati na primer koji uključuje nemački Ustavni sud (Verfassungsgericht). Ovaj sud je 1987. godine doneo presudu protiv satiričnog časopisa u kojem je istaknuti političar Franc Jozef Štraus (dugogodišnji vođa Hrišćansko-socijalne unije) bio prikazan kao svinja koja se pari. U presudi suda stajalo je da je „prikazivanje seksualnog ponašanja koje čini deo odbranjive suštine njegovog intimnog života usmereno na to da omalovaži pojedinca o kojem je reč kao osobu i liši ga njegovog dostojanstva kao ljudskog bića“ (BVerfGE, 75, 36). Ali od političkih karikatura se i očekuje da dovode u pitanje dostojanstvo onih koje prikazuju, tako da time, sasvim razumljivo, „degradiraju osobu o kojoj je reč“. Nije li to naprosto ona vrsta nepristojnosti i neukusa koju bi moćni ljudi (a Štraus je to nesumnjivo tada bio) morali da podnose u demokratskim uređenjima?

Pravo na ponašanje bez poštovanja izvesno je pravo koje valja koristiti taktično i pažljivo. Možda čak postoje i granice u odnosu na ono što se može dozvoliti (ima smisla smatrati da bi takve granice mogle biti uže u Nemačkoj, s njenom sramnom istorijom govora mržnje koji je doveo do progona, nego u drugim demokratskim društvima). Ali ideja koju treba odbaciti jeste da uvredljiv i uznemiravajući govor automatski povređuje samu srž onoga što je vredno u ljudskim bićima, te da bi dopustiti takav govor značilo „lišiti Šher ŠtrausaĆ njegovog dostojanstva kao ljudskog bića“.

Smatram da je ovo ozbiljna lekcija koju valja izvesti iz slučaja M. Vakenema. Ja podozrevam sledeće: oni čiji je posao da u pravnom okviru primenjuju pojam dostojanstva, naprosto su ostavili otvorenim pitanje o tome šta se računa kao sadržaj ideje o ljudskom dostojanstvu kao fundamentalnoj osnovi moralnosti. I tako su na kraju završili time što su sadržaj te ideje prepustili sasvim drugačijem shvatanju pojma dostojanstvenog – takvom po kojem se od M. Vakenema zahteva da se ponaša dostojanstveno. A taj zahtev je istovremeno bio predstavljen kao pitanje nepovredive suštine jedne osobe. To je ogromna greška, ne samo zato što se time zapada u opasnost da se građaninu odriče pravo da se s nepoštovanjem odnosi prema onome što smatra da ne zaslužuje poštovanje već zato što osobina da se bude dostojanstven ne važi univerzalno. Zacelo niko ko prihvata ideju da je ljudsko dostojanstvo fundamentalna vrednost i da iziskuje zaštitu države ne bi poricao da dete potpada pod tu zaštitu. Ali šta je manje dostojanstveno od nekog dvogodišnjaka? Pretpostavljam da bi se moglo tvrditi da dete poseduje ljupkost. Ali dostojanstvo? Ni u kom slučaju!

U izdanju Clio

Majkl Rozen je savremeni anglosaksonski filozof obrazovan na Oksfordu, sada profesor na Harvardu. Bavi se istraživanjem evropskih političkih ideja. Izdavačka kuća CLIO (Beograd 2015) objavila je njegovu knjigu „Dostojanstvo – istorija i značenje pojma“. U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomak iz ove zanimljive studije koja donosi nova tumačenja niza ustaljenih kategorija u filozofskoj i društveno-teorijskoj misli Zapada. Izbor i oprema teksta redakcijski.