Crna smrt

Možemo samo spekulisati o tome na šta bi Evropa ličila da crna smrt u nju nije došla. Ova bolest nije birala – ljudi su masovno umirali, populacije su bile desetkovane, neke čak i zbrisane sa lica zemlje. Bolest je stigla iz Azije, mahom preko današnje Turske, na brodovima koji su se, zajedno sa zaraženim pacovima, a ubrzo i ljudima, ukotvljavali u južne luke Evrope, od Gibraltara do Apeninskog poluostrva. Već za godinu dana stigla je i do Pariza, pa i ostalih gradova Srednje i Zapadne Evrope. Put smrti ubrzo su krenuli da slede i London, Beč i Kijev, dok se kuga na kraju proširila i na Skandinaviju.

Zanimljivo je kako je kuga uticala na razvoj jezika (da!) u Skandinaviji, tačnije, u današnjoj Norveškoj. Ova bolest je tamošnje stanovništvo mahom zbrisala. Može se bez mnogo zadrške tvrditi da stanovništva u Skandinaviji više, praktično, nije ni bilo. Visoka klasa je doslovce pomrla; skoro nikoga nije ostalo. Preživeli su samo oni ljudi koji su živeli daleko od ostatka sveta, izolovani u planinama i fjordovima skandinavskog planinskog venca, jer nisu imali kontakta sa bolesnim svetom. Zato su se kod njih i zadržali staronorveški govori, dok se na jugu i istoku Norveške razvio tzv. bokmål, jezik koji je u suštini ništa drugo do loše prenesenog danskog, jer je ubrzo posle velike kuge započeo pojačani danski uticaj na norveške zemlje – prosto, taj pojas je postao „slobodan“ za useljenje i kulturni uticaj. Zbog svega ovoga je došlo i do razvoja dva „varijeteta“ norveškog jezika, te različite pisane kulture i književnosti u današnjoj Norveškoj. Razlika o kojoj govorimo je razlika između staronorveških dijalekata (grupisanih pod imenom nynorsk, što se, paradoksalno, prevodi kao novonorveški) i danskog, knjiškog jezika, (bokmål) koji se govori u Oslu. Lingvistički, govorimo i o jeziku koji je često kategorizovan kao dansko-norveški (Dano-Norwegian). Ukratko, jedna opaka bolest imala je uticaj koji se i dan danas vidi u toj zemlji.

U ostatku Evrope došlo je do kratkotrajnog intelektualnog kolapsa. Smrt je bila svuda, te je bilo praktično nemoguće razmišljati o bilo čemu drugom. Dolazilo je i do ponovnih progona Jevreja – koga, uostalom, optužiti za masovni pomor ako ne Jevreje, vekovne dežurne krivce. Februara 1349. došlo je do masakra dve hiljade Jevreja u Strazburu, dok su u Kelnu bili pobijeni svi do jednog. Učenjaci i vlastelini nisu stigli ni da se osvrnu oko sebe, a kamoli da krenu da razmišljaju o uzrocima bolesti, dok je na nekim mestima i veća polovina populacije već bila mrtva. Iz nedostatka znanja, u kombinaciji sa religijom i praznoverjem, došlo je do mističnih objašnjenja poput astroloških; čak su se nalazili načini i da se okrive zemljotresi, ako nije bilo dovoljno Jevreja (za koje se smatralo da su „potrovali izvore vode“).

Došlo je i do opadanja moći Crkve, koja nikako nije uspela da pomogne narodu koji je umirao, iako se to od nje očekivalo. Razvili su se redovi „flagelanata“, koji su sami sebe javno bičevali, „preuzimajući“ kaznu za tuđe grehe kao „metod borbe“. Ne treba ni naglašavati koliko jalovo je to bilo.

Suma summarum, oko stotinu miliona ljudi za kratko vreme je pomrlo. Evropa se promenila i sociološki, i demografski, i intelektualno, a na nama ostaje da spekulišemo o tome šta bi se desilo da kuga Evropu nije posetila, i koliko bistrih umova je pobila.