Plivao sam u hladnoj vodi

***

Bilo bi pametno da i ja učinim poput nekog budističkog učitelja koji na predavanju svojim učenicima kaže samo jednu rečenicu: Ja nemam šta da vam kažem. I nakon toga učitelji i učenici utonu u sebe i ćute i traže u sebi ono što nigde drugde ne mogu da nađu. Ali, niti sam ja budista, niti učitelj, niti imam učenike, i ne verujem da bi u sebi nešto našao. Ne umem ni da ćutim.

***

Prvog krštenja se ne sećam ali drugo pamtim kao da je juče bilo. Već na polasku u školu svi su primetili da nisam kakav bi trebalo da budem. Baba je tvrdila da je pop na krštenju bio malo više popio i da je neku od važnih radnji preskočio jer drugo nema šta biti, govorila je. Zamolila je popa da mene, krstoloma, kako me zvala, ponovo krsti ali da krene sve iz početka kao da nikad nisam kršten. Pop me je pod babinom kontrolom majstorski uradio. Jeste dugo trajalo ali, srećom, nije me nimalo bolelo. Bogami, držalo je to dobro nekolike godine, tako da nisam bio toliko loš. Više me nisu krstili, digli su ruke.

***

Rado se sećam svog odrastanja pored reke Uvac, koje skoro da više nema, jer je cela pretvorena u jezera, a jedno od jezera je potopilo i moju rodnu kuću i sve njive, livade i šume, zapravo potopilo je sav moj tadašnji svet. Imao sam tada dvanaest godina. Srećom, te predele sam sačuvao u sebi pa ne moram da ih tražim tamo gde ih više nema. Na Uvcu sam naučio da plivam u hladnoj vodi i kako tada – tako i danas. Nisam osetio toplinu južnih mora, koliko studen ledenih gora.

***

Prvu jedinicu sam dobio u prvom razredu osnovne škole. Učiteljica je tražila da ispričam priču o Crvenkapi. Pošto je nisam dobro zapamtio počeo sam da improvizujem. Ovako sam pričao: Ponela Crvenkapa baki kolače i sretne je vuk u šumi. Stane pred nju i onako besan kaže: đe si pošla neđelju ti j….m; poješće te nešto pa će svi reći da sam te ja pojeo. Tu me je učiteljica prekinula i nekoliko pruta polomila na meni. Do dana današnjeg nisam izgovorio ružnu reč, a dlanovi mi još bride. Nije tada bilo psihologa da stanu na moju stranu.

***

To vreme pamtim i po tome što su tih davnih godina roditelji i deca išli zajedno u školu, deca danju a roditelju uveče kad namire stoku, pa se događalo da dete ide u treći razred, a otac i majka u prvi razred. To je bilo vreme opismenjavanja odraslih. Ne mogu da se setim da li su deca išla roditeljima na roditeljske sastanke i da li su tukla roditelje kad su donosili slabe ocene.

***

Uoči demonstracija 1968. i nekoliko godina kasnije na Filozofskom fakultetu bilo je burno. Tražili smo više pravde, više jednakosti, punu zaposlenost…. Sećam se da nas je jedna baba sa prozora u Vasinoj ulici molila da je ne vodimo ponovo u komunizam. Akademik Aleksandar Fira, poznati pravnik, rekao je jednom prilikom na nekom skupu da su studentske demonstracije vratile zemlju unazad, da se tadašnje rukovodstvo uplašilo pa je aktiviralo stare proverene kadrove iz rata i tako zaustavilo vidljivi napredak. Do danas se o tim demonstracijama nismo jasno odredili.

***

Mnogo je tada na Filozofskom fakultetu bilo dobrih, hrabrih i pametnih profesora i studenata. Posebno bih istakao meni dragog i bliskog Vladimira Mijanovića, sociologa, vođu studentskog pokreta koji je na kraju dopao zatvora, a kasnije je morao da napusti zemlju. Osuđivan je zbog verbalnog delikta. Toga člana više nema u zakonu (sa kažnjavanja prešlo se na ubijanje), ali ljudi koji su po tom zloglasnom članu krivičnog zakona osuđivani nisu rehabilitovani. Mnogi naši zajednički prijatelji iz tog vremena su poslednjih decenija bili na visokim funkcijama, ali se niko nikad nije setio da predloži da se ovaj čovek rehabilituje i da mu se nekako nadoknadi šteta.

***

Ne volim mnogo da se sećam škole i fakulteta. Ponekad mislim da me je škola omela u razvoju. Bio bih odličan zemljoradnik, stočar i drvoseča kao i svi moji preci da nisam krenuo u školu. Posedujem odličan genetski materijal za ta zanimanja. Neko vreme sam želeo da budem obućar. Valjda zato što su mnogi obućari bili filozofi. Nemački filozof Jakob Beme, autor knjige Aurora, bio je obućar. Mnogi teoretičari su objašnjavali da miris kože podstiče rad moždanih ćelija pa su zato mnogi obućari bili i filozofi. Sad vidim da mi želja nije bila loša. Obućarski posao je posao sadašnjosti i budućnosti u ovoj zemlji. Moramo sve više popravljati staru obuću. Isto kao što je i krojački zanat posao sadašnjosti i budućnosti pogotovo za one krojače koji krpe, skraćuju i produžavaju pocepanu odeću.

***

U ranoj mladosti počeo sam da se bavim pisanjem. Najpre u STUDENTU i MLADOSTI, a posle sam objavljivao tekstove u skoro svim novinama, dnevnim i nedeljnim. Profesionalnim bavljenjem novinarstvom završio sam u Borbi 1991. godine. Ta novina je bila jedina opoziciona novina tadašnjem režimu. Radio sam sa sjajnim novinarima koji su poslednje dve decenije, a i danas na najvažnijim mestima u našim medijima. U BORBI sam imao kolumnu koja je objavljivana petkom. Tada su se kolumnisti u celoj Jugoslaviji mogli na prste nabrojati. Dakle, bio sam privilegovan.

***

Sa Stanislavom Marinkovićem, glavnim i odgovornim urednikom koji je prvi okrenuo leđa tadašnjem režimu, odlično sam sarađivao. Imao je neograničeno poverenje u mene i nikad mi nijedan tekst nije pročitao pre objavljivanja. Umeo je da kaže da ja mogu da pišem što god hoći i da kritikujem svakoga jer u mojim tekstovima, kakvi god da su, nema ni grama zla i da se iz svakog teksta vidi dobra namera.

***

Na prvi tekst u mojoj kolumni reagovala je Televizija Beograd i to u dnevniku u 19.30. Bilo je više pažnje posvećeno mom tekstu nego aktivnostima lidera koji se tada tek „rađao“. Tekst su potpisali tadašnji direktor, glavini urednik i urednik informativnog programa, tri čoveka koji su učestvovali u stvaranju novog lidera (dvojica nisu živi pa ih ne bih uznemiravao). Pošto je moj tekst sa mojom slikom prikazan na ekranu, moji roditelji i svi iz mog kraja su pomislili da se prevrnuo autobus i da sam ja stradao jer su se imena običnih ljudi samo u tim situacijama pominjala u medijima. Celu noć sam objašnjavao da sam živ. Ljubazna sekretarica RTB-a mi je u poverenju dala štampan tekst koji su potpisala tri važna čoveka, a u tom njihovom napadu nema ništa iz mog teksta već su sve teze koje su napali izmislili da bi se svom vođi boljim predstavili. Napisao sam odgovor i dao Staši da pročita. On nije hteo ni da ga pogleda već ga je bacio u korpu rekavši da bolje ništa nije moglo da nam se desi nego da nas takva televizija napadne. Zapravo, to uopšte nije bio napada na mene već način da se skrene pažnja na to da BORBA nije naklonjena vođi, a istovremeno da vrhuška televizije pokaže svoju ljubav prema voljenom lideru.

Tih godina, ti ljudi i njima slični u nekim drugim redakcijama, stvarali su jedno novo novinarstvo, do tada nepoznato u civilizovanom svetu, gde su događaji i autori tekstova izmišljani, i gde je laž bila osnovni princip uređivačke politike. Takvog novinarstva i danas ponegde ima jer to rđavo seme ne može lako da se iskoreni.

***

Za rad u BORBI dobio sam godišnju nagradu za doprinos novinarstvu. A uz plaketu koju mi je uručio Stipe Šuvar, tadašnji visoki funkcioner SFRJ, trebalo je da dobijem i neke pare utvrđene pravilnikom. Pošto tadašnji direktor BORBE, koji je bio veliki pristalica aktuelne vlasti, nije mogao da spreči žiri da dodeli meni nagradu, zabranio je da mi se novac, koji nije bio baš mali, isplati.

***

Kad mi je bilo najlepše i najbolje u novinarstvu (bio sam prilično slobodan i dobro plaćen), napustio sam profesiju. Kao da mi je smetalo to što mi je bilo mnogo lepo. A možda i to što sam shvatio da što više kritikujem tadašnji režim on je bivao sve jači, a ja sve slabiji. (Ko nije sa njima taj je protiv njih, bila je osnovna teza njihove naopake filozofije). Napuštanje profesionalnog bavljenja pisanjem smatram svojom najvećom greškom. Ko me kleo – nije dangubio(!)

***

Četrnaest godina nisam ni slova napisao. A onda su mi Rade Cvetićanin i Grujica Spasović predložili da za novogodišnji broj Danasa napišem tekst. Kad sam počeo da pišem, video sam da nisam sva slova zaboravio. Pet godina sam svake sedmice redovno pisao kolumnu u DANAS-u. Opet sam prekinuo da pišem kad mi je bilo lepo i počeo da radim neke poslove van delatnosti moje profesije i delatnosti moje firme u koje se nisam baš najbolje razumeo, ali sam ih nekako savladao. (Davno sam pročitao studiju nekih američkih psihologa da čovek za života treba da promeni sedam firmi i sedam različitih poslova da bi bio firmama koristan i lično zadovoljan. Ja sam promenio i više firmi i više poslova ali se ne bih mogao pohvaliti da je neko video neke veće koristi od mene i da sam srećan i zadovoljan.)

***

Privatnim poslom počeo sam da se bavim 1990. godine. Tada, kao i danas, u privatnom biznisu, kao i mnogim javnim poslovima, najčešće su uspevali oni koji su se u sve bolje razumeli nego u posao koji rade. Bilo je to vreme kad su mnogi krenuli u privatne poslove. Nevešt velikim poslovima i velikim parama nisam se zaletao niti jagmio za novcem. Moja firma nikada, a ni danas, nije ništa radila sa državnim firmama (nije bilo prelivanja iz državnog u privatno), niti je ikada uzela dinar kredita. Plate, porezi i druge obaveze uredno su plaćani. Išao sam polako korak po korak. Većina onih koji su od prvih para primili sekretaricu, vozača, telohranitelja, kupili mercedes i kožne fotelje u kancelariji uglavnom su izgubili ono što su imali pre osnivanja firme, a najčešće brak i kuću.

***

Pošto ništa nisam znao iz savremene (političke) ekonomije morao sam da se oslonim na ono što sam video u mladosti. Na Uvcu i njegovim pritokama bilo je dosta vodenica, dakle, bila je velika konkurencija , mnogo vodenica a malo žita. Najbolje su radile one vodenice koje su bile pored dobrog puta, one koje su imale dobar dotok vode i gde je dobro zaštićen jaz od bujica, one gde je vodeničar redovno oštrio (posjecao) kamen, gde se sitno mlelo, gde se nije kralo na ujmu, gde je vodeničar pomagao da se istovari žito a utovari brašno, gde je svako mogao popiti po čašu rakije i pojesti po parče vruće pogače iz furune i gde se danonoćno radilo.

***

Za poslednje dve godine ostao sam bez mnogo prijatelja. Ostao sam bez Save Dautovića, istaknutog publiciste i urednika, bez profesora Radovana Bigovića, bez sociologa Marka Vukovića, bez pisca Dragana Karanovića, bez Špire Galovića, istaknutog političara i intelektualca, Save Petrovića, vlasnika pekara PETROVIĆ iz Zemuna. Pre bih rekao da su izginuli nego da su umrli. Ti ljudi mnogo mi nedostaju.

***

Sava Dautović, dugogodišnji urednik NIN-a, bukvalno me je otrgao od svakodnevnih poslova, uhvatio me za ruku i „odveo u pisce“, što se kaže. Uzalud sam se tome opirao. On je moje tekstove skupio, priredio i objavio u tri knjige zajedno sa svojom i još dve izdavačke kuće. Posle tih knjiga našao sam se u Udruženju književnika, u Nacionalnoj enciklopediji koju je izdala Srpska akademija nauka i Matica srpska, u Leksikonu srpskih pisaca, koji uskoro treba da izađe u izdanju Matice srpske.

***

Na promociji jedne moje knjige Milan Vlajčić, književni kritičar, rekao je posle priče o meni na kraju da on uopšte ne zna ko sam ja. Rekao sam mu da ja još manje znam ko sam, ako uopšte jesam.

***

Mnogo sam predgovora, pogovora i recenzija napisao pa ću to jednog dana skupiti u knjigu. A mnogo je istaknutih stvaralaca pisalo i o meni odnosno o mojim knjigama. Pomenuću samo neke: akademici Momo Zečević i Miro Vuksanović, prof. dr Mirjana Stefanović, prof. dr Ilija Vujačić, prof. dr Gojko Tešić… Filozofi i književnici: Desimir Tošić, Goran Babić, Slobodan Gavrilović, Dobrilo Aranitović, Milivoje Stafanović, Dragan Mojović, Srećko Mihailović, Velimir Ćurguz Kazimir, Vlaho Bogišić, Milan Vlajčić, Sava Dautović, Zoran Panović …

***

Imam dve kćerke i tri unuka. U mom kraju bi rekli da nemam dece već samo kćeri. (Samo muška deca se zovu decom). Mnogi su mi govorili da se unučad vole više od svoje dece. Ne znam da li se više vole, ali vole se mnogo. Razmišljao sam kako je to moguće i čini mi se da sam našao odgovor bar kad sam ja u pitanju. Kad se uđe u neke godine i kad nikom svom, ni bližem ni daljnjem, više ne trebaš, jer si uradio to što si uradio, onda ti dođu neka mala stvorenja koja ništa ne znaju i koja jedina hoće da ti priđu, da se druže sa tobom. Tada vidiš da si ponovo nekom potreban i onda te već potonulog ojačaju i prilično nabolje promene.

O Sagovornku

Milinko Bujišić je rođen 21. juna 1947. godine u Kokinom Brodu kod Nove Varoši. Objavio je tri knjige: BUDUĆNOST PROŠLOSTI, SEĆANJE NA SADAŠNJOST i ISTRAGA SE NASTAVLJA. Uskoro će objaviti još tri knjige. Živi i radi u Zemunu. Bavi se svojim poslom.