Povratak Sartru?

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Sartr je stoga prirodno obojio moju prvu polemiku, koja nije prošla sasvim mirno: gotovo da sam žigosao sam sebe kada sam se, kao student teologije, u časopisu Perspektiva Heninga Fonsmarka 1960. godine, bacio u svoju prvu polemiku – u obračun s Etičkim izazovom K. E. Logstrupa. To je bilo delo kojem su prilazili s najdubljim poštovanjem, i najmanja primedba smatrala se manjkom poštovanja prema tom, po mnogima, najdubljem misliocu koga je Danska odnegovala od Kjerkegora naovamo.

Sartr je neosporno pričao drugačiju priču od Logstrupa, čija je poruka da 1) život jeste dar, i 2) da treba da se pobrinemo za sledeći, ali da je etički izazov ćutnja. Ne, mi smo bačeni u svet, tako da kažemo naglavce iz Ništavila, to je Sartrovo viđenje. Osuđeni smo na to da budemo slobodni i stoga nemamo nikakav izgovor da ne biramo, a ako biramo, to je teško, jer tako biramo u ime svih, iz angažmana koji, naravno, može da se ostvari samo ako se formuliše.

Sartrova uspaljena, animalna filozofija je upravo obrnuta Logstrupovoj uglađenoj meditirajućoj teologiji stvaranja, koja se tako dobro slaže s mrtvopuvalskim danskim karakterom zato što izbegava svaku dramatiku. Kod Sartra je reč o egzistencijalističkom humanizmu na nihilističkoj osnovi. Egzistencija ide pre esencije, bila je najčuvenija Sartrova formulacija – život ovde i sada pre žudnje za nekim hajdegerovskim „autentičnim bitkom“. Sartr je bio pod uticajem Hajdegera, ali ga je ovom formulacijom okrenuo naglavce, kako je to Marks učinio sa Hegelom. Ono što je Sartr napisao „samo“ kao filozof takvog je obima da bi trebalo da postidi većinu univerzitetskih filozofa zbog toga što su tako malo u stanju da proizvedu – šta uistinu drugo rade osim što podižu platu i ćeretaju sa šačicom studenata? Kada su se obratili drugima, onako kako su filozofi oduvek radili, od Sokrata preko Kjerkegora, pa do Sartra?

Sartrovo glavno filozofsko delo ostaje Biće i ništavilo (L'Etre et le neant, 1943), koje je napisao za stolom u uglu u Kafe de Flore za vreme nemačke okupacije: ima stranica koja jednostavno odišu tim duhom zatočeništva u kafeu s pećima na drveni ugalj. Čoveku prosto dolazi na oči, taj „Bitak za druge“, dok je Pariz na ulicama potonuo u apatiju, u Ništavilo. Sartr koji piše. Ništa ga ne uznemirava. U Parizu je kafić sveto mesto za onoga ko želi da piše. Svi čekaju samo taj dan kada će knjiga biti objavljena. Onda možda neki mali prijem, i Sartrove misli svima hrle u susret.

U Kritici dijalektičkog razuma (Critique de la raison dialectique, 1960) mnogo godina kasnije Marks uzima duh i delo iz Sartra. Više nije stvaralac novog, glas svoje generacije za stolom u uglu u Kafe de Flore. Zatočenik je novog duha vremena, ne njegov stvaralac. Ali koliko sve mračnih, besmislenih godina ima između ta dva dela! Četvrta republika, možda najtužnija Francuska koju je poznavao, bez ikakve vizije, stalno u ratu za očuvanje kolonija koje su odavno izgubljene. Indokina, Alžir. Da li je čovek mogao da bude išta drugo osim levičar? Degolisti su se i dalje nadali u povratak De Gola, ali kao što je Malro uzdahnuo, „Doveo nas je do Rubikona, a onda je seo i počeo da peca.“

Da, Sartr je rekao mnoge gluposti. Previše. Kao što Lars Gustafson – taj neosporno redak spoj jasnog mislećeg nordijskog intelektualca i velikog liričara – kaže u svojoj izvanrednoj knjizi sećanja Palata uspomena (Ett minnespalats) da je Sartr „sasvim jednostavno isticao da postoji jaz između Istoka i Zapada koji se ne može premostiti na drugi način osim paskalovskim skokom koji je nazivao angažman. To osebujno jansenističko gledište (onaj ko ume da traži naći će mnogo jansenizma u Sartrovim zapisima): volja je na višem stupnju od razuma, bio je njegov suptilni način da brani staljinizam. Od samih izraza angažman, angažovana književnost i tako dalje, uspelo je kasnije manjim umovima da naprave pravu zbrku. Ali to je neka druga priča“.

Ali hladno proračunat kao Bertolt Breht, Sartr nikada nije bio, i premda je izlazio u noćne provode kao lud, činio je to kao žrtva sopstvenih političko-dijalektičkih maštarija. Nikada nije mogao da ugasi motor. Biološki možda jedan od najčudnijih mozgova koji je upravljao nekim piscem. Kako je to neko rekao o njemu: „on živi od metafora, vina i amfetamina“.

Kada je Kastro došao na vlast, Sartr je sanjao (ako je uopšte sanjao – možda je bolji izraz zamišljao) da je na Kubi reč o nečem do tada nečuvenom: o libertinskoj, egzistencijalističkoj revoluciji – od sada pa nadalje Pakao nisu drugi! Sartr je napisao čitav niz članaka s Kube, naivnih, ulizičkih, nikada objavljenih u obliku knjige na francuskom, ali ipak u jeftinom izdanju na engleskom, koje jednog leta u Parizu nisam vadio iz zadnjeg džepa mojih kaubojskih pantalona, sanjajući da otputujem u Havanu da uputim revolucionardne gardiste u Kjerkegora – onog Kjerkegora koji je bio Sartrov duhovni predak, onog Kjerkegora koji je napisao da više voli patos „revolucionarnih vremena“ od apatije i uravnilovke „sadašnjice“. Strah i čamotinja, pomešani rum i pepsi-kola.

Sartr i najteži ekcesi levičara posle maja 1968 – poznajemo istoriju. Sartr nije bio u stanju da kaže „tu sam pogrešio“ (to Sartr ne radi), već je dosledno odbijao da učestvuje u bilo kakvom obliku kritike Izraela i cionizma. Kada je u novembru 1967. godine bio u Roskildu na tribunalu o Vijetnamu, intervjuisao sam ga u hotelu „Prindsen“. Nadao sam se velikom sartrovskom intervjuu, ali on je želeo da priča samo o Vijetnamu i o tome da se nalazi u „neprijateljskoj zemlji“ zato što je Danska članica NATO pakta. Hans Bendiks je crtao Sartra dok je on gutao sirovi losos. „Zar Vam se ne čini da vode nerazumnu hajku na Izrael?“, upitao je Hans Bendiks, dok je pravio jednu za drugom skicu Slavnog. „Nikada nisam rekao nijednu lošu reč o Izraelu“, odgovorio je Sartr, „tako nešto prepuštam De Golu!“ I doručak je bio gotov, moj intervju je stigao u Politiken, a Hans Bendiks je napravio svoje najbolje portrete.

Nasuprot našim sopstvenim provincijalnim levičarskim intelektualcima (onima koji su vazda u lovu na Izrael) Sartr je bio među prvima koji je imao sluha za Solženjicina – i za Andrea Gliksmana. Novi filozofi nikada nisu osećali da je nužno da se obračunaju sa Sartrom. On je ipak bio njihov otac. Bez njega i njegove elektrificirajuće energije bili bi samo salata, zgnječena u francuskom građanskom društvu. A ono ume da gnječi.

Samo od onog što je izdato posle Sartrove smrti čovek gotovo da može da padne u nesvest. Učitelj morala, Cahiers pour une morale, sa blizu 600 gusto kucanih strana; ratni dnevnici, Carnet de la drole de guerre, iz doba kada su Sartra pozvali u „neobični rat“ pre munjevite nemačke pobede; izvanredni scenario za film Frojd, koji je oduzimao dah inače robustnom DŽonu Hjustonu, tako da je ovaj počeo da zapisuje to što je gledao. Još se očekuje, između ostalog, nezavršeni esej o pozno renesansnom slikaru Tintoretu. Od jutra do večeri, i čitave noći mora da je Sartr pisao, a pisao je, štaviše, rukom, u malim sveskama sa kvadratićima, dok je pušio jednu cigaretu za drugom, te sada nestale debele bojar cigarete bez filtera, gutao pilule za koncentraciju i „energiju“ a između njih pio tako mnogo da mu je, na užas Simon de Bovoar, ispadala čaša iz ruke tako da je prljao njen prekrivač na trosedu.

Mnogi su u Parizu govorili kako se Sartr uništio vodeći nezdrav život, a ipak je doživeo skoro osamdesetu, umro je samo dve godine pre starog druga iz gimnazije i kasnije „plemenitog protivnika“ Rejmona Arona, koji je živeo zdravo. Ali na kraju je oslepeo. Morao je da ima pomoć.

„Niste li pomisli da počinite samoubistvo kada ste izgubili vid?“, upitala ga je Fransoaz Sagan za vreme doručka. „Da“, odgovorio je Sartr, „ali uvek sam zaista bio srećan čovek. To nameravam i dalje da budem – iz navike“.

Ali vratimo se mladom i mlađem Sartru. Pre svega, on će trajati sve dok bude imalo smisla da se čita, piše, misli. Između 1938. godine, kada je roman Mučnina izašao prvi put, pa do lepih knjiga iz pedesetih godina postoji gomila komada, romana, priča i hronika (čuvenih deset tomova Situacija) koje je Sartr otposlao u svet.

Sartr nikada nije gubio vreme na psihologiziranje, nikada nije opravdavao svoje likove ili ih vadio iz problema. Sartr nije bio ni protiv čega tako kao protiv toga da izgleda kao simpatičan autor – nema sigurno nijedne fotografije na kojoj nam se sa razumevanjem smeši. Sartr kao komšija? Sartr u kupovini? Deca? Da ih gaji i da čeka da mogu da misle!“ Oslobođenje žene? Naravno, jednake zarade, jednaka vrednost, za to se pobrinula Simon. Priroda? Čudno! Kasnije je, kao što je rečeno, marksizam postao prava stvar za Sartra, kao i nada u novi humanizam, koji treba da dođe iz Afrike i sa Kube, ali za „pravog“ Sartra, egzistencijalistu, život će uvek biti gorka rabota, podvrgnut sudu drugih, bez nade u razrešenje.

Osuđeni smo na slobodu i nijedna psihoanaliza tu ne pomaže. Sartr nije verovao u podsvest, otuda je tako zabavan u scenariju o Frojdu, koga je poštovao – naravno. Ali danas bi se zasigurno zakikotao nad svom tom terapijom u koju svi hrle, i naročito nad džepnim filozofskim delima koja idu kao alva. Kod Sartra ne postoji „ja“ koje je pametnije od „mene“, nema tu ničeg sentimentalnog. „Opazi svet, pa će svet da primeti tebe.“ Degradacija inteligencije! Mauvaise foi! Pitajte sve njih sa bajonetima u trbuhu ili izgladnele šta žele da kažu – ako uopšte mogu nešto da kažu – o nekom takvom popovanju. Etički izazov i ostala Logstrupova dela Sartr je uprkos svemu trebalo da uzme daleko ozbiljnije. Bilo bi to vredno rasprave!

Na globalnom nivou više nemamo filozofa Sartrovog formata i značaja, isto kao što je on poslednji u nizu plemenite loze od Augustina i Aristotela, koji su i život i čast (reč koju Sartr zasigurno nikada nije izgovorio) uložili u stvaranje velikog, koherentnog dela sa svim ćorsokacima i padovima koji neizbežno idu uz to. Bilo da ste ateista kao Sartr, bilo vernik kao Augustin, nema čarobne pilule koja pomaže protiv mučnine i egzistencijalne zebnje; to je njihova jasna poruka. Ali postoji misao. I kroz nju – hrabrost da se ide dalje bez samosažaljenja.

Sada se, svakako, više ne može zahtevati od svih mislećih pisaca da dostignu dela kao što su Sartrova (pripovetke Horhea Luisa Borhesa sadrže sav uvid o kojem se može sanjati), ali pitanje je da li usred „Kraja istorije“ uopšte imamo intelektualce od bilo kakvog značaja, i u Danskoj i u svetu. Koliko smo beskrajno mnogo američkih gurua morali da slušamo poslednjih decenija! Možda imaju pravo te poslednje mudre glave u Francuskoj kada podrugljivo pominju nove intelektualce kao les mediatiques: one što sa jednim ili dva pamfleta iza sebe, i koji jedva da su proveli dve nedelje u Hrvatskoj ili Bosni, pre nego što su se brže-bolje vratili kući u Pariz da izveštavaju kao „iskusni ratni dopisnici“ u tok-šou programima – da izveštavaju kao Malro. Ali Malro, koji neosporno nije bio nimalo egzbicionista, nikada nije pominjao u svojim Antimemoarima (Antimemoirer) velikog ratnika kakav je on uistinu bio za vreme španskog građanskog rata i kasnije na čelu Alzaško-lorenske brigade. Do toga su kasnije došli drugi. Heroji se ne hvale.

Da nastupimo i na sceni – na to smo povremeno prinuđeni, ako ne želimo da završimo kao autisti daleko od ovog sveta, mi koji mislimo da smo možda makar malčice mudri. Nekada smo imali Elzu Gres, danas imamo Suzanu Broger, koja je podrugljivo izjavila da Kjerkegor ne bi umeo da pleše sa njom, i koja je na televiziji upozoravala na „budućnost“ u kojoj ćemo svi „imati Boga, Sina i Duha svetog“ kao i „ministra“ u nama samima, ali pre nego što se to desi moraju da se „žrtvuju nekolike generacije“. Reče gospođa i ostade živa. Uistinu, kako misao ustupa, na njeno mesto dolaze vizije na popust i moralizam na kamare. Sve se može reći (prodati), samo ako se to uradi s osmehom i uz koketno namigivanje. Kao da je sve postalo uspavljujuće ravnodušna kozerija, sada kada više nemamo Sartrov bes da nas prodrma i pokrene.

Dobili smo novu tiraniju koju bih nazvao sentimentalizacija cele kulture. Svi drže predavanje o svemu, kao da je život postao večita viša škola, uz dodatak totalno idiotske televizije uz koju se „opuštamo“ posle „predavanja“. Priljubljeni plešemo u nekoj vrsti kolektivne obuzetosti „kulturom“, kao da odatle treba da pribavimo svu našu novu energiju. Ono što dobijamo jeste šećerna vuna umesto vitamina i minerala. Dobro je podsetiti se da Sartr nije voleo pojam kultura. To je nešto u čemu se les salauds kupaju, rekao bi on: životna laž dupeglavaca.

Per Stig Meler, koji je izjavio da mrzi Sartra, objavio je izvanrednu knjigu, Prirodni red (Den naturlige orden), po mom mišljenju, jednu od najboljih političkih kulturnih istorija koja se može naći na danskom. Melerov heroj je Edmund Berk, koji je nosio revolucionarni žar u sebi, ali je politički bio konzervativan, čuvar svega postojećeg. Nasuprot Sartru, Berk nije „pogrešio“. Ali mislim da na kraju ova dvojica mogu da se ujedine. Mislim da je krajnje vreme da se ponovo otkrije „pravi“ Sartr, onaj koji nije lagao samog sebe lakim rešenjima. Poznajem mladog čoveka koji je poludeo za Mučninom, zato što taj mračni roman oslobađa od straha bolje nego ljubazno dotirana „kulturna ponuda“. Uteha kod neutešnih velikana! Posle još jednog skandinavskog „velikog filma“, u kom su svi bezbojni i tužni, „čista“ lica, da stavimo Bunjuelovu Veridijanu ili Anđela ubistva u video-rikorder!

Iznenada se čovek budi iz kulturnog dremeža i suočava s onim što je Berk zvao: Sublimno: Uzvišeno, Crkva, Dvor. Ali prema Berku i: prava pobuna, nužni raskid! Među uzvišenima, Sartr se ubraja u red najvećih.