Praviti festival

Subota 21. mart.

Iako želim da sam bar sat vremena sam i da ne moram da komuniciram sa ljudima, gostujem po TV emisijama i dajem intervjue za novine i radio. Naš šef pres službe Aca Pavlić je nemilosrdan kada su obaveze prema medijima u pitanju, i potpuno je u pravu. Osnovni problem našeg festivala je to što je on odavno prestao da bude važan i što suštinski nikoga ne zanima. Mi koji smo se prilično hrabro i nepromišljeno, odlučili da ga potpuno promenimo, shvatamo da to ide teško. Jasno nam je da će utisak o festivalu u mnogome zavisiti od broja ljudi koji će doći. Iako imamo odličan program kakav u Beogradu nije viđen u poslednjih 20 godina hvata me panika da će nam sale biti prazne.

Nedelja 22. mart

Dan prolazi u pokušaju da se svi odmorimo, i naravno ne uspevamo. Telefoni neprekidno zvone i svako svakom ima da kaže milion stvari koje su važne. U sedam uveče čitava ekipa festivala dolazi na sastanak u Dom sindikata. Gledam kako naš scenograf Nata Martinović sa svojom ekipom unosi poslednje elemente i nameštaj u hol. Po prvi put posle dvadeset pet godina, Dom sindikata deluje pristojno, gotovo lepo. To me raduje.

Ponedeljak 23. mart

Pola osam uveče. Stojim u holu u kome i dalje nema ljudi. Večeras je otvaranje i ponovo se suočavam sa najvećim strahom koji imam i kao reditelj… da li će neko doći… U trenutku kada počinjem da očajavam, gledaoci počinju da ulaze i ispred velike sale se stvara ogromna gužva. Ulazim u salu koja je puna i shvatam da borba koju vodimo poslednjih meseci možda nije uzaludna. Festival počinje fantastičnim filmom GOLI Tihe Gudac,koji svojom snagom i lepotom melje publiku. Tiha i njen tim dobijaju ogroman aplauz.

Utorak 24. mart

Popodne je, a hol se puni ljudima iz sveta filma. On se tu druže, piju kafu i upoznaju sa autorima. Atmosfera je vesela i sve počinje da liči na festival. Ima mnogo dobrih filmova. Veče obeležavaju Tatjana Božić i njen fenomenalni film Ljubavna odiseja. Ponovo suze i smeh u sali. Divna atmosfera i mnogo ljudi.

Sreda 25. mart

Festivalom tutnje odlični filmovi. Ređaju se majstori srpskog dokumentarnog filma. Vlada Perović, Želimir Gvardiol, Dejan Petrović. Publika koja godinama nije imala priliku da na jednom mestu gleda sve ove umetnike i njihove filmove je oduševljena. Svako malo, neko mi priđe i u poverenju kaže kako je oduševljen nekim od filmova. Ja se trudim da ne pokažem svoje oduševljenje. Nije pristojno da se umetnički direktor javno raduje festivalu koji ide odlično. U sebi likujem.

Četvrtak 26. mart

Sala je u osam sati uveče dupke puna, 1.200, 1.300 ljudi. Svi su došli da vide film o Koči Popoviću velikog Gorana Markovića. Na bini, u razgovoru posle filma Goran priča o tome kako na festivalu učestvuje po drugi put i kako je prvi put, posle projekcije svog diplomskog filma, bio tako strašno izviždan da je hteo da napusti bavljenje režijom. Ovoga puta Goran doživljava ovacije. Sedam u kola i vozim ka kući. U retrovizoru vidim sopstveni osmeh. Uspeli smo da oživimo festival. Uspeli smo da vratimo ljude u salu. Uspeli smo. Tačka.

Autor je umetnički direktor Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma