Prijatelj knjige

Izdavač, knjižar i distributer knjiga, Đorđe se brinuo o svojim izdanjima, a još više o knjigama mnogih drugih malih i velikih izdavača. O svakoj s punom pažnjom i respektom. Kroz njegovu knjižaru, a zatim distributersku kuću prošle su stotine hiljada knjiga i časopisa, putujući prema čitaocima, bibliotekama i knjižarama u Srbiji i u inostranstvu. Đorđa nisu interesovale promocije, književne večeri i razne druge marketinške akcije. Poslednjih godina nije se pojavljivao ni na Sajmu knjiga u Beogradu. Nekim piscima i izdavačima to se nije dopadalo, nisu to razumeli, jer ovde važi pogrešno mišljenje da knjige mogu da nađu čitaoce samo ako se bučno reklamiraju i nameću. A to važi samo za neke od njih, uglavnom ne i za najbolje.

Pravim knjigama – znao je to njihov prijatelj Đorđe – potrebna je druga vrsta brige i nege, neupadljiv, neumoran i nimalo atraktivan trud da se nijedna u gomili knjiga ne izgubi, da svaka dobije priliku da nađe čitaoca. A da bi se to postiglo potrebno je da se svakog dana obavi bezbroj malih, ponekad napornih, ponekad dosadnih operacija, i to bez oklevanja, na vreme. Posebno se Đorđe trudio da njegove finansije budu besprekorne. U vreme kad se trošenje tuđih para zove „nelikvidnost“, njegova izdavačko-distributerka kuća, kao retko koja firma, nikad nikome nije dugovala. Đorđe je bio ponosan zbog toga, zbog toga što njegova mala ekipa – ćerka Sonja, Bilja, Branka i Duško – sama zarađuje za život, radeći teško, ne praveći dugove i ne očekujući da ih neko drugi izdržava. I imao je razloga da bude ponosan što se na taj način brine o knjigama, mnogo više od nekih „poslenika knjige“, koji vole da se hvale svojom kulturnom i nacionalnom misijom, ali je ostvaruju tuđim novcem. Meni je u početku smetalo što je Đorđe svoju izdavačko-distributersku kuću nazvao Krug Komerc, kako bi se mogla zvati i bilo koja druga trgovinska firma. Sad mislim da je to odlično ime, ime koje kazuje da se ova kuća bavi neobično važnim poslom – trgovinom knjigama i da od toga pošteno živi.

Od kada Đorđa znam, a ima tome više od dvadeset godina, možda sam ga samo dva ili tri puta sreo na ulici. Svaki put mi je bilo neobično što ga zatičem izvan njegove kancelarije pretrpane knjigama, izvan njegovog takoreći prirodnog ambijenta. U mom sećanju on će ostati takav, okružen knjigama, uokviren njima, nezamisliv bez njih.