Profesor i praktičar

Kolega Simić bio je redak primer ličnosti u kojoj su objedinjeni ozbiljan naučnik i sjajan komunikator, ozbiljan mislilac i javni poslenik sposoban da svoja saznanja i razmišljanja o međunarodnim zbivanjima i spoljnoj politici naše zemlje koncizno i relativno jednostavno medijski atraktivno prenese čitaocima ili gledaocima. Zbog toga je bio miljenik ne samo novinara, nego – naročito – ljudi koji o tim pitanjima žele nešto da saznaju, a sami nemaju dovoljno znanja za to. Spreman da se gotovo u svakom trenutku odazove molbi medija i prokomentariše najaktuelnija zbivanja, postao je široko poznat, gotovo „brend“ za pitanja iz oblasti međunarodne politike.

Ali to je samo delimična, zapravo pogrešna, slika o profesoru Simiću, mnogo više ozbiljnom naučniku, nego medijskom tzv. analitičaru svetskih zbivanja.

Rođen je u Beogradu, 1954. godine, u porodici intelektualaca. Njegov otac – jedan od 1300 kaplara, a nakon rata i tzv. francuski đak – svojim intelektualnim angažmanom, s jedne, i svojom ljubavlju za Francusku i njenu kulturu, s druge strane, uticao je na Predraga mnogo više nego što bi se očekivalo od nekoga ko je umro dok je njegov sin još bio dečak. Rana smrt oca bila je za Predraga značajan trenutak u životu – tek postavši tinejdžer bio je prisiljen da se nosi s grubljom stranom života, pa čak i da pokušava da ponešto zaradi da bi majci materijalno olakšao situaciju. No, to je bio i jedan od razloga njegovog brzog sazrevanja i zrelosti mnogo veće od njegovih vršnjaka, odnosno osobine u zrelim godinama da na život, a posebno politički, gleda što realističnije. A otac je na njega uticao i prenošenjem ljubavi za knjigu, toliko izraženom kod profesora Simića, da se njegova supruga često, šaleći se, jadala da ne žive u kući, nego biblioteci. Gotovo je neverovatno koliko i kako brzo je knjige čitao, neretko ne ispuštajući ih iz ruku dok celu ne pročita.

Bio je odličan đak i student. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka 1977. godine kao jedan od najboljih u generaciji i dosta brzo uspeo da se zaposli u Institutu za međunarodnu politiku i privredu, koji je tada bio čuven i van granica Jugoslavije. U IMPP-u je radio sve do 2001. godine, zbog čega je umeo da kaže da je to njegova druga kuća. Na početku naučne karijere bavio se tada aktuelnim temama, ali je kao glavnu oblast interesovanja izabrao Daleki istok, a posebno Kinu. Kad sam ga jednom pitao zašto baš Kinu u vreme kada su druge teme (hladni rat, nesvrstanost i sl.) bile mnogo interesantnije, pa čak i materijalno probitačnije, odgovorio je jednostavno: „Pa kako da ne razmišljaš o četvrtini čovečanstva?“ Mislim, ipak, da je presudno bilo nešto drugo – Predragova sposobnost da vrlo brzo shvati stvarni smisao nekih zbivanja i tendencija, zbog čega je dalekovido sagledao potencijalni značaj promena koje su se tada u Kini odigravale. O njima je, naučivši prethodno da se služi kineskim jezikom i boraveći u samoj Kini, izradio i doktorsku disertaciju, koju je odbranio 1988. godine i odmah objavio kao knjigu. Od tada do prerane smrti Predrag se bavio Kinom, čak i kada je istraživao i pisao o drugim temama, jer mu je ona, kako jednom reče, bila zagonetka koju treba rešiti ako želiš da shvatiš šta će da bude sa svetom.

Ubrzo nakon toga, za tadašnje običaje neuobičajno mlad, postaje direktor Instituta i vodio ga je uspešno tokom teških godina, prebrodivši i političke i materijalne neprilike na način koji su članovi tog kolektiva i te kako cenili i po dobru zapamtili.

Krajem 1980-ih godina fokus svog interesovanja pomerio je na promene koje su se završetkom hladnog rata događale u Evropi i uticaju toga na tadašnju Jugoslaviju. Odnos sa SAD i Evropskom zajednicom (kasnijom Unijom) postaju glavni predmet njegovog rada. Brzo je uvideo sve opasnosti i sve potencijalne užase raspada Jugoslavije i veoma intenzivno se uključio u aktivnosti fondacija i instituta iz inostranstva koje su se angažovale oko tzv. jugoslovenske krize, počevši da učestalo odlazi na stručne i naučne konferencije o tim pitanjima, što je činio gotovo do same smrti. Bio je jedan od najprisutnijih stručnjaka s prostora bivše Jugoslavije na međunarodnim skupovima (po nekim podacima, na gotovo stotinjak konferencija, seminara, okruglih stolova i sl.). Istovremeno, postao je i najplodniji autor članaka o raspadu države u kojoj je živeo u stranim časopisima, koji su često sami plaćali prevode njegovih tekstova s jednog jezika na drugi, cenivši ono što je u njima napisao.

Tokom 1990-ih godina pokušavao je da pomiri, za tadašnje okolnosti, nemoguće – da brani interese Srbije kao države u okviru zvanične politike i da, istovremeno, podrži one koji su tražili razumno rešenje tadašnje krize i ratova. Tada je doživeo i jedno od većih razočarenja, kada je, kako mi je kasnije pričao, shvatio da je zloupotrebljen, odnosno da je „ponuda“ koju je u ime tadašnjeg režima preneo Amerikancima (o stavljanju na raspolaganje niškog aerodroma) bila čak i manje nego „probni balon“ i da ga je samo kompromitovala kod američkih kolega. Posebno se angažovao na proučavanju i rešavanju kosovskog pitanja, na osnovu čega je bio angažovan kao ekspert pri delegaciji SRJ na konferenciji u Rambujeu, o čemu je napisao i knjigu koja je jedna od najboljih o toj temi, kao i prilikom pregovora o Kosovu 2006-2007. godine.

Od 1996. profesor Simi je počeo da (dopunski) radi i na Fakultetu političkih nauka, ali je dosta brzo bio nateran da se povuče s Fakulteta, u sklopu aktivnosti „disciplinovanja“ univerziteta. No, nakon promena u Srbiji 2000. godine, konačno ostvaruje svoju veliku želju i definitivno prelazi na Fakultet, najpre kao profesor za predmet Međunarodni odnosi, a od 2003. za predmete Balkanski odnosi i Spoljna politika. Brzo je postao i šef Katedre za međunarodne studije i vodio je u dva mandata. Postao je i spoljnopolitički savetnik predsednika SRJ. Istovremeno se angažovao i u Ministarstvu spoljnih poslova, razradivši koncept i postavši prvi direktor Diplomatske akademije. Uskoro je postavljen na mesto ambasadora DZ Srbije i Crne Gore (a od 2006. godine Srbije) u Francuskoj, jednoj od Srbiji najvažnijih država-partnera. Bio je odličan ambasador: inteligentan, politički pronicljiv, aktivan, komunikativan. No, i tu je doživeo jedno veliko razočaranje – grupa velikih francuskih investitora koju je, posle puno muka, doveo u Srbiju, videvši da je upliću u naše domaće „igre bez granica“ povukla se, a sam Predrag se osetio osramoćen, mada lično nije bio nizašta kriv, nego i sam izigran. Ta ga je epizoda učinila rezervisanim na kasnije ponude da bude ponovo diplomatski angažovan i zbog nje se stalno lomio između želje da svojim znanjem i umećem pomogne svojoj zemlji angažmanom u inostranstvu i bojazni da ne bude uvučen u nekakvu „igru“. Umesto toga, opredelio se za univerzitetsku karijeru, koju je proširio angažmanom i na FPN u Podgorici, ali i za nešto u čemu je video svoju malu „misiju“ – približavanje složenih međunarodnih zbivanja običnim ljudima, onima koji, poput čoveka kod koga je kupovao kajmak na Kalenića pijaci, mogu samo da mu kažu: „Profesore, ja nisam imao za školovanje, pa da naučim ono što Vaši studenti nauče, ali zato učim od Vas kad govorite na televiziji.“

Skroman, kakav je bio, iako svestan sopstvenih sposobnosti i ostvarenih rezultata, nalazio je veliko zadovoljstvo u tome da svoj ozbiljan istraživački i naučni rad prenese ne samo svojim studentima, nego i „malom čoveku“. Dobar i omiljen profesor, popularan i zbog običaja da i najozbiljnije teme studentima učini privlačnim uključivanjem brojnih anegdota iz istorije međunarodnih odnosa u svoja predavanja, tako je postao i čest pisac u novinama, učesnik u radijskim i TV emisijama, uvek imajući stav (slagali se drugi s njim ili ne), ponekad u prvom trenutku i neshvaćen, ali na duži rok ipak uvažen kao odličan tumač onog što se zbilo i dobar prognozer onoga što iz toga sledi. Uz sve to, profesor Simić bio je i – za naše prilike – neobično politički tolerantan i nikada nije izbegavao dijalog ni s onima čije je političke poglede prezirao, smatrajući da su razlike neminovne, a da je smisao društvenog i političkog angažmana ne u tome da pobedi tvoja opcija, nego da celoj zajednici bude bolje. Put ka tome video je u približavanju Srbije Evropskoj uniji i postanku njenog punopravnog člana onda kada za to budemo spremni, što je ostvarivao svojim angažmanom u Evropskom pokretu, a posebno kao predsednik njegovog Foruma za međunarodne odnose.

Erudita, pristojni i kulturni građanin, patriota u najpozitivnijem smislu, vrstan naučnik, sjajan diplomata i, nadasve, dobar čovek, profesor Predrag Simić je neočekivanim odlaskom ostavio veliku prazninu u srpskoj nauci i diplomatiji, dve oblasti koje je tako uspešno spajao kako retko ko može. Pamtiće ga po tome mnogi, od porodice, preko kolega i studenata, do „malih ljudi“, koje je toliko volio.