Socijaldemokratska skretanja

 Dakle, ne kao puku marketinšku potragu za glasačima i iz toga sledujuće pretendovanje na poziciju u vladi Aleksandra Vučića, nego kao vođenje nekakve politike.

Jer, nedostatak poverenja u iskrenost preimenovanja Nove demokratske u Socijaldemokratsku stranku, uprkos referendumskom karakteru unutarstranačkog izjašnjavanja, jednodušno se vezuje pre svega za Tadićevu političku biografiju. To odsustvo je sveopšte u javnom diskursu, uprkos tome što bi pažljivi hroničari javne scene ukazali da je recimo odnos Socijalističke partije Srbije i Demokratske stranke uvek bio kompleksan. I u vreme Đinđića i Slobodana Miloševića, ali i u vreme tadićevsko-dačićevske deklaracije o pomirenju iz 2008. Uostalom, deo građanske javnosti upravo u tom činu i toj i takvoj koaliciji vidi uzrok gotovo svih sadašnjih problema u srpskom društvu, o čemu se posebno može diskutovati.

Zato je mladu Tadićevu stranku, nastalu od delova DS, ali pre svega od Tadićevih najbližih saradnika iz dva predsednička mandata, uprkos ili baš zbog preimenovanja, odmah „susrela“ hipoteka i bliže i dalje prošlosti. Bliže, koja se ogleda recimo kroz ranije tekstove filozofa Ištvana Kaića u kojima on savetuje strategiju Zvezdanih staza – Demokratsku stranku uništiti fotonskim snopovima „pošto je samu sebe već ionako potopila“.

Tom bliskom političkom vremenu pripadaju i priča o konkurenciji Dačićevih socijalista i bivših Tadićevih demokrata za članstvo u Socijalističkoj internacionali. Nema svežih informacija da li je SPS u međuvremenu ostvario nameru da pristupi evropskom udruženju progresivnih partija, kao i kakav će biti internacionalni status Tadićevih socijaldemokrata, osim što ćemo svakako gledati nastavak te međunarodne odiseje.

A na tragu dalje prošlosti, međutim, iskrsava ono što marketinški stručnjaci zovu nesaglasjem imidža i sadržine. Jer, o staroj Đinđićevoj demokratskoj partiji i Miloševićevim socijalistima moglo bi se reći štošta – počev od toga da su DS osnovali prevashodno levi disidenti, dočim su desno orijentisani otišli prvo sa Kostom Čavoškim, pa potom sa Vojislavom Koštunicom. Zatim i da i sada popularna memoarska saznanja navode da su, kako tadašnji ideolozi, u liku recimo čak i jednog Desimira Tošića, tako i tadašnji insajderi vlasti, vagali opciju da DS kao levi centar „umekša“ Miloševića. Te da je Đinđićeva procena bila i ostala da je Miloševićeva autoritarnost nesavladiva prepreka, ali da to nije smetalo vlasti u Đinđićevo vreme da odmah posle Vidovdanskog isporučivanja Miloševića u Hag finansijski indirektno pomogne SPS.

Sa druge strane, i to je oksimoronska razlika, Boris Tadić je slovio kao desno krilo DS. I zato je, prilikom preuzimanja stranke nakon atentata na Đinđića, imao tihu ali svakako podršku Koštuničinog DSS, da bi prvi „tvist“, odnosno zaokret u radnji, filmskim jezikom rečeno, napravio tek nakon 2006. i cementiranja predsedničke pozicije „mitrovdanskim“ Ustavom. To je drugi deo teze o nesaglasju forme i suštine i ne odnosi se samo na stavove i političke saveze ili neprijateljstva. Jer, pojam socijaldemokratskog političara, ukoliko se držimo izvornog nastanka socijaldemokratije, neuklopljiv je sa spoljašnjim obeležjima moći. To je dakle, Goran Svilanović, koji sopstvenim automobilom ide na granicu sa Rumunijom kao savezni ministar spoljnih poslova, na međudržavni skup. Ali, to svakako nije bivši predsednik koji godinu dana nakon odlaska s vlasti, prema dostupnim podacima, ima vojno obezbeđenje i ličnu pratnju elitnih „Kobri“. Osim ako ne postoje naravno nove socijaldemokratske teorije bazirane na latinoameričkim, a ne evropskim iskustvima.

Tačno je i da slika i imidž nisu svemogući – jedan Rasim Ljajić ostavlja utisak umerenog i proevropskog političara bez spoljnih obeležja moći, ali se ipak njegova Socijaldemokratska partija Srbije ne prepoznaje kao predstavnik određenog sloja birača. Kao što to svojevremeno nije ni Socijaldemokratska unija Žarka Koraća, ali ni sadašnja Liga socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka.

Uostalom, zato i Dačićeva uzdanica Dijana Vukomanović kaže da su socijalna prava i radni narod „Tadiću potrebni samo kao dekor na skupovima“. U dubljoj analizi zašto nijedan projekat stvaranja socijaldemokratske opcije nije uspeo, uprkos svim istraživanjima da takva orijentacija u dubini društva postoji, najuputnije je možda koristiti dobre stare osnove marksizma. Tim više što je neuspešni niz socijaldemokratskih projekata, sem pobrojanih, još veći – od zaboravljenog Zorana Lilića, koji je Miloševićev brod napustio tik pre tonjenja, pa do i dalje aktivnog Milorada Vučelića, koji je koliko oktobra 2000. najavio novu „evrolevicu centar“.

Začuđujuće ili ne, tek te marksističke osnove, možemo naći kod, prema marksizmu potpuno nesklonom, Slobodana Antonića u tezi da u Srbiji jednostavno nema antiglobalističkog odgovora. Jer, kako ovaj sociolog to opisuje u radu „Loša beskonačnost“, srpska elita, odnosno stranački vrhovi, privrednici i ljudi koji utiču na javno mnjenje, osećaju se punopravnim delom transnacionalne globalne elite. Pojednostavljeno, vide svoju poziciju bliže centru svetskog globalnog sistema, opisanom kroz rusku sociologiju gotovo kroz matematički precizne koncentrične krugove. Doduše, Antonićev zaključak je potpuno nemarksistički – slojeve na marginama krugova – obespravljene tranzicione gubitnike, većinski osiromašen deo naroda Srbije, čije su socijalne šanse da popravi svoj položaj ravne nepostojećim, može i treba da predvodi nacionalno odgovorna desnica.

Na tragu antonićevske analize, ali u smeru „kontradesno“ (parodija na kultnu parolu „kontralevo“ iz građanskih demonstracija 96/97. protiv izborne krađe) da li Tadićeva socijaldemokratska opcija može hrabro da predvodi civilizacijski otpor protiv MMF i Svetske banke? Protiv restriktivnih mera Vlade Srbije na račun ljudi koji žive od onog što zarade? Ili će se prava radnja vratiti na kaićevske „zvezdane staze“ samo u obrnutom ogledalu – kao socijaldemokratski rezervni brod za razočarane Vučićevim naprednjacima. Ukoliko su naravno oni budu u stanju da tako dožive SDS sa Tadićem na komandnom mostu.