Srbija i NATO: neformalni brak

Tekstovi su usaglašeni, politička volja postoji. Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić najavio je potpisivanje IPAP još u septembru, kada se na marginama zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Njujorku sastao sa zamenikom generalnog sekretara NATO Aleksandrom Veršbouom.

Stvar se bila, u međuvremenu, malo zakomplikovala pošto je Albanija, kao članica NATO, nakon incidenata na fudbalskoj utakmici u Beogradu počela da ometa realizaciju IPAP sa Srbijom tvrdeći da Beograd za to još nije ispunio uslove. Interesantno je da je Albanija prethodno, kao i ostale članice NATO, vrlo povoljno ocenila spremnost Beograda za dalje unapređenje svojih odnosa sa Alijansom – privremena blokada bila je, dakle, samo politički manevar Tirane posle skandala sa dronom i Ramom. Ali sa ovonedeljnom vešću da je NATO „razbio“ albansku blokadu, ta smetnja je otklonjena.

A šta je, u stvari, IPAP? U Alijansi ističu da je to program „otvoren za države koje imaju političku volju i sposobnost da prodube svoje odnose sa NATO… To je oruđe partnerstva koje NATO-u dozvoljava da određenoj zemlji pruži savete u vezi sa reformama odbrane i bezbednosti i, kada je to potrebno, u vezi sa širim političkim i institucionalnim reformama. Intenzivni politički dijalog može da bude integralni deo IPAP procesa“.

Kada je o Srbiji reč, upravo unapređenje političkog dijaloga (političkih odnosa) sa njom je prioritet za NATO, kako saznajemo od predstavnika ove organizacije u Briselu. Jer, mimo tog dijaloga, saradnja Srbije i NATO je izuzetna. I to potvrđuju obe strane. U okviru programa Partnerstvo za mir Srbija godišnje, kako nam je predočeno, učestvuje u do 120 različitih aktivnosti. Dobra je i saradnja Vojske Srbije i KFOR-a, iskustvo sa srpskim zvaničnicima „izuzetno dobro“, ali politika je ono što nedostaje. Zašto je to tako, dobro je poznato. Gde je politika, tu je i javnost, a u srpskoj javnosti NATO nije popularna tema.

IPAP bi mogao da to donekle izmeni. Ovaj program uveden je na samitu NATO u Pragu 2002, a Gruzija je prva zemlja koja ga je prihvatila (2004). Usledilo je potpisivanje IPAP sa Azerbejdžanom i Jermenijom (2005), Kazahstanom i Moldavijom (2006) i Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom (2008). Crna Gora je u međuvremenu otišla korak dalje usvajajući svoj Akcioni plan za članstvo u NATO koje je, kao što je poznato, za Podgoricu veoma važno.

Iako i srpski zvaničnici i predstavnici Alijanse navode da članstvo Srbije u NATO nije na dnevnom redu, u Briselu ima i razmišljanja da bi entuzijazam Crne Gore mogao da bude podsticaj i za Srbiju. Prema samouverenim prognozama nekih NATO zvaničnika, Srbija bi mogla da se učlani za oko 15 godina. Drugi pak kažu da su takve ideje apsurdne. Bar za sada.

Pokazaće se ko je bio u pravu, ali sasvim je jasno da za NATO nije najvažnije da se formalno širi. Upravo i slučaj Crne Gore to pokazuje – Podgorica ispunjava uslove za članstvo, tražila ga je veoma uporno, ali međunarodne okolnosti nametnule su druge prioritete i obazriviji pristup NATO-a. U Alijansi se pominje i mala podrška crnogorske javnosti ulasku zemlje u NATO. U tom smislu mogu se u Briselu čuti i ocene kako „20 odsto stanovništva Crne Gore čine Srbi“. U svakom slučaju, Crna Gora još mora da sačeka do prijema u Alijansu. Očekuje se da će poziv dobiti na samitu u Varšavi 2016.

Pošto za NATO nije najvažnije da se formalno širi, šta jeste najvažnije? To da ima pouzdane partnere. Pouzdan partner je Crna Gora, ali i Srbija, kažu u NATO ostavljajući malo prostora za dileme. Vrlo slične, već pomenute ocene o izuzetnoj saradnji Srbije i NATO mogu se čuti i od naših upućenih zvaničnika. U tom smislu, govori se i kako su Srbija i NATO već sada u nekoj vrsti „neformalnog braka“, iako nema govora o tome da, prema nekim medijima, „Srbija klizi u NATO“, jer, pored ostalog, od nje to niko i ne traži.

Uostalom, ima mišljenja da neka država – poput Finske – može biti van NATO-a, a da je istovremeno „više u NATO“ nego pojedine zemlje članice. Neutralna Srbija se, u tom kontekstu, poredi i sa neutralnom Austrijom koja takođe dobro sarađuje sa Alijansom. Postoje i neka neumesna poređenja, na primer: ako je Zapadna Nemačka 1955, samo deset godina pošto je Hitler poražen, mogla da uđe u NATO, zašto na sličan način ne bi postupila i Srbija kada prođe dovoljno vremena?

Osim istorijskih i političkih argumenata, prilikom razmatranja ulaska neke zemlje u Alijansu moraju se imati na umu i neke vrlo opipljive stvari. Članstvo u NATO je skupo – članice su dužne da za odbranu godišnje izdvajaju dva odsto BDP-a, što je usvojeno na septembarskom samitu u Velsu. Crna Gora se sa 1,8 odsto približava cilju.

Bilo kako bilo, Srbija, osim što ne srlja u NATO, istovremeno se NATO-a i „ne stidi“ i „potpuno je transparentna i otvorena za saradnju“. Umesto makar trenutno neželjenog članstva, Partnerstvo za mir je sasvim dovoljno jer kroz ovaj program Srbija i Alijansa sarađuju na obostranu korist „u 1.000 stvari“. Pored ostalog u „jačanju odbrambenih sposobnosti“, obučavanju oficira, na Kosovu i Metohiji (pomenuta saradnja sa KFOR-om), razminiranju, uništavanju viška neupotrebljivog i zbog zastarelosti opasnog naoružanja (delaboracija)…

Navodi se i da je Centar za biološku, hemijsku, radiološku i nuklearnu zaštitu u Kruševcu dobio NATO sertifikat za delatnosti kojima se bavi što će mu omogućiti da postane i regionalno središte u svom poslu.

U NATO ističu kako je Alijansa, pre svega u Kragujevcu, dosad uložila milione evra što prevazilazi investicije u nekim članicama organizacije. Sa ponosom navode kako je NATO „reformisao oružane snage Srbije“.

Zbog bombardovanja 1999. i svog očajno lošeg imidža u srpskoj javnosti NATO Srbiji pristupa, kako kažu njegovi predstavnici, bez ideologije i usmeravajući se na konkretne stvari. Bez publiciteta koji je, sa srpske strane, uglavnom nepoželjan. Tako proletos, u vreme poplava, Srbija nije bila voljna da prihvati pomoć NATO-a, što govori o moći simbola. Paradoks je u tome što smo u isto vreme prihvatili pomoć svih onih zemalja koje su nas kao članice NATO-a pre 15 godina bombardovale.

U Alijansi, međutim, veruju da se stvari menjaju kako vreme prolazi. Čuli smo i poređenje Srbije sa Jermenijom gde starije generacije gaje veliki animozitet prema Turskoj, dok su mlade manje opterećene istorijom.

NATO, dakle, iako želi da dobije veći publicitet u Srbiji „jer ljudi treba da znaju i za njegove prednosti“, ima razumevanja za trenutni pristup Beograda, pa i za njegovu spoljnu politiku. „Za Beograd je savršeno logično da balansira (između Zapada i Rusije) zbog nasleđa iz Hladnog rata i iskustva iz Pokreta nesvrstanih.“ Pitanje je samo koliko takva politika može da odoleva „jer Srbija aplicira za članstvo u EU, a nije moguće biti u EU i imati savršenu ravnotežu između Zapada i Rusije“. Bez obzira na to što ponekad nije jasno šta je spoljna politika EU zbog različitih stavova njenih članica.

A što se saradnje Srbije i Rusije tiče, u Alijansi izgleda da ne brinu previše, makar o njenom vojnom segmentu. To ne treba da čudi pošto upućeni tvrde da je vojna saradnja Srbije i NATO deset puta veća od saradnje Srbije i Rusije. Kada se tome doda da pregovori sa Evropskom unijom i približavanje NATO-u (ne nužno učlanjenje) idu ruku pod ruku, u Briselu s razlogom govore da je „kristalno jasno“ u kom se pravcu Srbija kreće bez obzira na prateće manifestacije balansiranja.