Svet posle 13. novembra

Na stotu godišnjicu Prvog svetskog rata prošle godine mnogi su se pitali da li je moguće ponavljanje istorije posle 100 godina i ako jeste, gde je žarište, gde je izvor krize. Zaboravljalo se, u pojednostavljivanjima, da 1914. nije postojao samo jedan izvor – odnosno da to ni u kom slučaju nije bio samo atentat na Franca Ferdinanda i da je on bio samo okidač. Da je postojao niz kriza koje su konačno dovele do katastrofe. Danas je slično, sa nametnutom predstavom da su teroristi u Parizu ti koji menjaju svetsku istoriju. Kao da su oni došli niotkuda, kao što su se teroristi u Vašingtonu 11. septembra 2001. odjednom pojavili, ili kasnije u Madridu i Londonu.

Zašto evocirati Prvi svetski rat? Papa Franja je, naime, posle napada u Parizu ponovio svoju zanimljivu tvrdnju o tome kako je treći svetski rat već počeo, o čemu je govorio i prošle godine povodom stogodišnjice prvog. Pre godinu dana je govorio o tome da se treći svetski rat vodi postepeno, kroz zločine, masakre, uništavanje. Slično tome je, posle Pariza, rekao da sada imamo „treći svetski rat na parče“. Papina poenta, u skladu sa njegovom za Vatikan ne baš uobičajenom retorikom, jeste „i da su i danas brojne žrtve interesa, geopolitičkih strategija, pohlepe za novcem i moći“. Ovo njegovo ukazivanje, naravno ne jedino s takvom argumentacijom, doprinosi otklanjanju magle jednostavnih „objašnjenja“ da je Pariz bio ništa drugo nego slika sukoba civilizacije i varvarstva. Zaista, poruke koje su usledile nakon terorističkih napada, kada se ogole do kraja, svode se na ovakav naopak zaključak.

Svakako, nema nikakve sumnje da je Islamska država zlo. Kako se na njega odgovara? Vojna sila jeste legitiman odgovor. Nije prošlo ni dva dana od pariskog masakra, a Francuska je objavila da je u svojim vazdušnim udarima na džihadiste uništila njihov komandni centar u gradu Raka u Siriji. Takva saopštenja imaju za cilj da umire uplašenu javnost ne samo Francuske. Međutim, još koliko trećeg oktobra ove godine Ministarstvo odbrane Rusije izdalo je saopštenje u kojem je takođe tvrdilo da je ruska avijacija uništila komandni centar Islamske države u Raki. Prepustimo vojnim stručnjacima da kažu ima li u ovim udarima uspeha ili nema i mogu li džihadisti u veoma kratkom roku da se oporave od odlučnog avio-napada i naprave novi komandni centar.

Ali ono što je sigurno jeste da bombe na Bliskom istoku – što je dokazano mnogo puta decenijama unazad – same po sebi ne rešavaju ništa. Šta o vojnim udarima zapadne koalicije – a što se može primeniti i na ruska bombardovanja – kaže sama Islamska država, na stranu njeni propagandni ciljevi: „Vi šaljete svoje avione čija jedna raketa pojedinačno košta oko 250.000 dolara i gađate Islamsku državu ne nanoseći joj nikakvu štetu osim što ponekad ubijete nedužne žene i djecu i muškarce pa izjavite da ste ubili na desetine džihadista i njihovih vođa, a mi sa običnim mecima od 1 dolara napravimo masakr u vašim kućama i ubijemo preko 150 vaših prljavih državljana“ (Vijesti Ummeta). Još jedna teško osporiva konstatacija, ova u vezi sa moći oružja.

Više niko ne dovodi u pitanje potrebu da se sa Islamskom državom može obračunati jedino kopnena vojska. Razilaženja njenih protivnika, međutim, nastupaju čim se postavi pitanje ko nju treba da čini. Kurdski odredi su za jedne poželjni, za druge su to teroristi, Iran je iz ruske perspektive neophodan, iz zapadne ne baš poželjan. O tome da same „velike sile“ šalju vojsku u Irak i Siriju ne može biti govora. Dakle, nova Putinova „antidžihadovska“ koalicija, koja prema njegovoj zamisli ima uzor u antihitlerovskoj, ostaje na nivou – zamisli.

Još jedna stvar koja se pogrešno ispostavlja kao manje važna jeste da su pariski teroristi bili pretežno Evropljani, bez obzira na to odakle su bili poreklom. Sedmorica od osmorice. Petorica su bili državljani Francuske, a dvojica Belgijanci. Nema razloga dovoditi u pitanje saznanje da su njihove akcije bile dirigovane iz Sirije, ali ko su bili, u najmanju ruku, izvođači nije za potcenjivanje. Bezbednosno gledano, možda su francuske službe napravile propuste, kao što, na primer, sugerišu izraelski eksperti, tako što su oklevale da sa inostranim kolegama razmenjuju informacije ili ih olako shvatale, ali takve tvrdnje se pojavljuju posle gotovo svakog terorističkog napada. I da su masakri u Parizu bili sprečeni, neminovno bi se dogodili negde drugde pre ili kasnije.

Očigledno je da je društveni aspekt koji je pogodovao ovakvom razvoju događaja ključan. Ako 13. novembar i ne menja svet, Evropu svakako menja – kako, o tome govori upravo nastupajuća sekuritizacija. Pariskim povodom isplivali navodi o nekontrolisanim predgrađima i kvartovima velikih evropskih gradova – poput briselskog Molenbeka o kome se ovih dana horski izveštava kao o rasadniku terorizma – podsećaju na ranije izjave evropskih zvaničnika o propasti koncepta multikulturalizma (najpoznatija takva tvrdnja je ona Angele Merkel iz oktobra 2010. o njegovom krahu u Nemačkoj).

Odgovor Evrope koji stiže posle Pariza je, dakle, dominantno bezbednosni: jačanje policijskih snaga, uvođenje vanrednog stanja, kontrole na granicama, provere i mere otklanjanja rizika kakva je bila otkazivanje fudbalske utakmice Nemačka-Holandija u Hanoveru. Povratak granicama, defakto suspenzija Šengena, biće najdalekosežnija promena. To je, čini se, sada nezaustavljiva stvar. Ni Merkelova više nije izbeglička „Majka Tereza“.

Šta će biti sa evropskom unutrašnjom integracijom, da li je moguća degetoizacija „rasadnika terorizma“, trenutno nije na dnevnom redu, zbog toga što šok još nije prošao i što se to ne rešava preko noći. Nesumnjivo je da Zapadom vlada strah veći nego što je bio pre Pariza. U Nemačkoj, primera radi, šef kriminalističke policije izjavljuje da opasnosti od napada nema i paralelno daje podatak da se 70 osumnjičenih islamista vratilo iz bliskoistočnih kampova za vojnu obuku. Potom se otkazuje fudbalska utakmica. Vraćaju se islamistički regruti čak i u kinesku etnički šaroliku provinciju Sinđijang, a Islamska država nedavno je, prvi put, ubila jednog državljanina Kine.

Balkan, navodno, nije interesantan Islamskoj državi, uveravaju razni stručnjaci, ali pretnje stižu. A onda se dogodi i teroristički napad u Sarajevu o kojem Bi-Bi-Si nije izvestio, kao što ni mi nismo izvestili o Bejrutu. Posebno su zanimljiva objašnjenja srpskih zvaničnika o tome kako je Srbija sigurna. Kao razlozi se navode to što Srbija godinama „suzbija svaku vrstu pretnje i terorizma“ i ima „izbalansiranu spoljnu politiku“. Uprkos stavu vlade da izbegličko pitanje ne treba povezivati s terorističkom pretnjom – što ni ovde ni u Evropi neće sprečiti zatvaranje granica – tvrdi se i da bi se opasnost od napada pojavila u slučaju zadržavanja migranata, umesto da se oni prosleđuju tamo kuda žele da idu.

U globalizovanom svetu i pretnja je globalna. Zato i Srbija teško da u ovakvoj situaciji može da bude „originalna“ – što se u istoriji uglavnom pokazivalo kao loše opredeljenje – pa joj i ne preostaje drugo do da sledi odluke onih koje inače sledi.