U potrazi za izgubljenom Amerikom

Desilo se, naime, nešto što može da namesti samo komedija: sticao se jak utisak, prema svim raspoloživim materijalima, da su njihove glave išle u jednom pravcu – recimo, na neki splav, ili na neko još bolje mesto – a da je autobus koji ih je kolektivno vozio za Niš (dakle njihove noge) išao na tu nesrećnu sednicu gde je na određeni način trebalo odati počast Pašiću i milionima stradalih. Tipična klaunerija! Opšte mesto svakog cirkusa! Ministri su očajnički hteli da što više liče na sebe same, da se pokažu u svom običnom, svom svakodnevnom izdanju, hteli su, rekli su, da liče na normalne ljude. Ta ih je iskrenost koštala. Iskrenost ih je ismejala.

Toliko o tome. Nisu, međutim, bili jedini u tome gadnom naporu. (U tome neverovatnom poduhvatu kad u kontekstu ozbiljnog i dostojanstvenog ti praviš nešto zabavno i smešno.) Ni tzv. državna proslava, veče pre toga, nije bila bolje sreće od Pašića u Nišu. Predsednik države otišao je u Peštu u provod, na vaterpolo, predsednik vlade nikome nije položio račun šta je radio kad je trebalo dati najviši mogući rang sećanju na slavne dane Srbije od pre sto godina, i sirota priredbica bila je prepuštena surovoj kiši i jednom ministru koji srećom u toj prilici nije nosio onu svoju tako sumnjivu crnu uniformu. Jeste taj – ko bi to rekao – neverovatno uticajan u ovoj vladi, ali, svejedno, nije on ni šef države, ni šef vlade, da govori u ime naroda. A jedino bi njih možda čuli oni silni mrtvi koje je valjalo dozvati i zahvaliti im se na žrtvi, i ovi silni živi, koji bi hteli znati poruku za današnji i sutrašnji dan.

Ne treba biti brzoplet pa lako pretrčati preko ovih činjenica. Pre tačno pedeset godina, čovek koji je 1914. stajao s one strane barikada, na austrougarskoj strani, dakle, Josip Broz Tito, nije branio da se snimi sad već legendarni „Marš na Drinu“ ili da se izda i danas nezaobilazno „Sarajevo 1914.“ Vladimira Dedijera. Kad bi ovima sad čovek kazao da za srpsku stvar rade manje od Tita (čiji su grob probadali glogovim kocem), primili bi to, nema sumnje, kao uvredu. A rade (manje). Moguće je, međutim, da je u pitanju neka politika, i to je ono zbog čega sam rekao da ne brzamo sa zaključcima. Govorili su da će u Beogradu, štaviše na najboljem mestu, podići spomenik Principu. Ne verujem, naravno, da ste verovali, i bili ste u pravu. Jedan mladi reditelj poput onovremenog Žike Mitrovića snima film, ali oslonjen uglavnom na svoje snage. Itd. Politika? Pa, teško da ovo bežanje s lica mesta može biti baš slučajno. Ako bi to bila politika zasnovana na obrazloženju da je sto godina nečega dovoljno da se sve preda zaboravu, i da se ljudi okrenu budućnosti, možda to ne bi bilo lišeno svakoga smisla. Ima ljudi sa imenom i prezimenom koji govore upravo to. U Tadićevoj je epohi sahranjen srpski antifašizam, i evo odmah pitanja: da li će u ovoj, naprednjačkoj, nestati solunske časti i slave, poslednje koja je u tome smislu ostala za neki nacionalni etos?

Takva vlada koja se, dakle, tetura pod teretom sopstvene konfuzije (neću zaboraviti: i pod teretom nasleđenih problema) upravo ulazi u jedno teško razdoblje Srbije – najteže možda od pada u samostalnost. Slika potopa koja nas prati tu je samo da pojača utisak, i da dade scenografiju za jedan kataklizmički milje. (Premda je to upravo onaj u kojem se predsednik vlade oseća nekako najbolje.) Prvi put posle dugog vremena, naime, naš međunarodni položaj mogao bi biti opasniji po nas od naših unutrašnjih nedaća. Jedan prijatelj kojem sam ovu tezu dao na probu kazao mi je: možda je ipak tačnije da te dve stvari igraju nerešeno, jedan prema jedan. Kako god, nastavak zaoštravanja povodom Ukrajine mogao bi nam doneti ogromne nedaće. Najgore u svemu je to da politika ekvidistance koju smo praktikovali broji svoje poslednje dane, i crpi svoje poslednje resurse. Njen prvi zagovornik, predsednik Nikolić, deluje, međutim, uveren da nije tako, i da će moći i dalje pričati tu staru priču kojoj rok očito ističe. Mislio je tako i njegov ministar spoljnih poslova, sve dok mu ove nedelje njegova gošća iz Italije nije rekla da stvari stoje umnogome drugačije. Izgledalo je zbilja amaterski: i neki su novinari razabrali poruku koju je italijanska šefica diplomatije poslala iz Sarajeva pred dolazak u Beograd, samo njen ovdašnji domaćin – zauzet drugim ulogama, pa i onom glavnog šoumena na vladinom putu za Niš – nažalost nije. Shvatio je o čemu je reč tek kad je ona sa Surčina poletala za Rim. Od svih talenata za koje se govori da ih poseduje ovaj mu je – za spoljnu politiku – izgleda baš tanak. Ne pomaže ni Tepavac.

Ovde smo se obreli na tački koja dramatično otkriva naše bazične slabosti. Ni ljudi, ni politike! Vučićev mesijanski duh namirisao je da bi se u ovoj situaciji mogao proslaviti doktrinom „Berlin – Moskva – Beograd“ pa su se njegovi telali razmestili po gradu i državi da obznanjuju pronalazak. Iz Tadićeva četiri spoljnopolitička stuba ispali su Vašington, Brisel i Peking. Ne bih mogao govoriti o tome kako radi Vučićev izum, stvar je naprosto u probnoj vožnji, ali vidim u njemu konstrukcionu grešku: oslonci Vučićeve doktrine, naime, opasno su redukovani, i umesto na partnere svedeni su na staratelje. Pritom, najjačeg nigde nema. Nulandovu, koja je iz Vašingtona došla da obiđe teren, Vučić nije primio službeno, ali je večerao sa njom dva sata. To što njoj nije stigao da kaže, govori verovatno „osvedočenom prijatelju Srbije“, ovdašnjem američkom ambasadoru, na seansama od po sat i po, koje se – takve dužine – praktikuju samo u revolucionarnim režimima. (Ili, ako se u njima traži ta izgubljena Amerika, i, možda, neki susret sa predsednikom Obamom.)

Bilo bi neumesno biti zlurad, kad se primiču teški oblaci, i kad odgovore doista nije lako naći. Zapad ne prašta dezangažovanje u slučaju Rusije ni u svojim redovima, a nekmoli izvan njih. Pogledajte samo šta londonski Ekonomist piše o Holandiji, koja ide pipavo i obazrivo prema Moskvi. Gotovo pa anatema: propovednici i trgovci! Oplakuju mrtve i paze na svoj ruski biznis. Za američku politiku ovo je jedna vrsta novog 11. septembra, i tu – sad se već dobro vidi – neće biti šale. Liči da će se sa Rusijom ići do samog kraja. Ono što je kod nas pogrešno, to je da se tzv. politika nemešanja izjednačuje sa neaktivnom politikom. To su dve stvari. Aktivna politika potrebna nam je da bismo makar smanjili nevolje koje nas eventualno očekuju na zimu, sa strujom i gasom. Čovek kojem je Vučić ove nedelje ponudio vođenje EPS-a odbio je, i uzeo jednu drugu veliku firmu, uplašen onim što bi ga čekalo tamo gde se očekuju restrikcije i raspad sistema. Jeste on možda slabić, ali to nam je manje važno od ovog uvida koji on ima u realno stanje stvari. Nimalo veselo. Na drugoj je strani gas. Banatski dvor se grozničavo puni, i sprema za loš scenario. I ta revnost – u osnovi neophodna – izaziva zebnju: šta će se desiti na zimu?

Nama je, dakle, potrebna dobra politika ne zbog sudbinskih stvari čovečanstva, nego zbog svakodnevnog našeg života. Za aktivnu spoljnu politiku koja se danas prvenstveno tiče Ukrajine mi imamo jednu solidnu kartu u rukama. To je mesto predsedavajućeg OEBS-a. (Ako već hoćemo da se krijemo, eto nam najboljeg zaklona.) Pre dve nedelje u Beču smo rekli šta hoćemo, i iako je to kazano sa zavidnom diplomatskom rutinom, nismo ispoljili smelost koja bi nam obezbedila neku prednost. Plašimo se svoje senke, to je to. Nije doduše ni mala: pravi je ona Srbija arogantni svetski igrač kojeg su svojevremeno forsirali ovi koji sad za nju hoće štreberski status člana međunarodne zajednice. Treba, dakle, preskakati svoju senku. Teška igra, priznajem.