Ugrožena ljudskost

Poslednjih godina nauka o pažnji je u velikoj meri prevazišla proučavanje budnosti. Ta nauka nam govori da takve sposobnosti određuju koliko uspešno obavljamo bilo kakav zadatak. Ako su zakržljale, loše; ako su razvijene, možda i izvanredno. I sama naša životna pronicljivost zavisi od te prefinjene veštine. Premda ostaje uglavnom skrivena, povezanost pažnje i izuzetnost prožima gotovo sve što nameravamo da postignemo.

To prilagodljivo sredstvo deo je bezbrojnih mentalnih operacija. Kratak spisak pojedinih osnova obuhvata: razumevanje, pamćenje, učenje, poimanje vlastitih osećanja i razloga za njih, čitanje emocija drugih ljudi, te nesmetano međusobno delovanje. Ispoljavanje tog nevidljivog činioca na delu omogućava nam da bolje vidimo prednost unapređivanja te mentalne sposobnosti i da bolje razumemo kako to da učinimo.

Optičkom iluzijom uma najčešće uočavamo krajnje proizvode pažnje – svoje dobre i loše ideje, značajno namigivanje ili privlačan osmeh, miris jutarnje kafe – a ne primećujemo noseći stub same svesti.

Iako je neizmerno važno kako se probijamo kroz život, pažnja u svim izdanjima predstavlja potcenjeno mentalno sredstvo koje retko primećujemo. Kognitivna nauka proučava širok dijapazon koji obuhvata koncentraciju, selektivnu pažnju i otvorenu svest, kao i način na koji um usmerava pažnju unutra da bi nadzirao mentalne operacije.

Ključne sposobnosti razvijaju se na tim bazičnim mehanizmima mentalnog života. Pre svega, postoji samosvest, koja podstiče razvoj sopstvene ličnosti. Tu je zatim empatija, osnova zasnivanja i održavanja veza. To su suštinska svojstva emocionalne inteligencije. Kao što ćemo videti, slabost te vrste može narušiti život ili karijeru dok njihova razvijenost pojačava osećaj ispunjenosti i uspeha.

Izvan tih domena, nauka o sistemima nas vodi ka širim opsezima fokusirane pažnje dok posmatramo svet oko sebe i prilagođava nas kompleksnim sistemima koji određuju i ograničavaju naš svet. Ta spoljašnja fokusiranost predstavlja skriven izazov u prilagođavanju tim vitalnim sistemima – naš mozak nije stvoren za taj zadatak i zato posrćemo. No, svest o sistemima nam pomaže da pojmimo funkcionisanje neke organizacije, ili ekonomije, ili globalnih procesa koji održavaju život na ovoj planeti.

Sve se to može svesti na trojstvo: unutrašnja, druga i spoljašnja fokusiranost. Lepo proživljen život iziskuje da budemo vični svim tim vrstama usredsređenosti. Dobre vesti o pažnji stižu iz laboratorija za neuronauku i školskih učionica, gde nalazi ukazuju kako možemo ojačati taj ključni mišić uma. Pažnja umnogome funkcioniše kao mišić – ako je slabo koristimo, zakržljaće; ako je upotrebljavamo valjano, razvijaće se. Videćemo kako pametno vežbanje može dodatno da razvije i oplemeni mišić naše pažnje, čak i mozgove gladne fokusirane pažnje u centrima za odvikavanje od zavisnosti.

Da bi vođe bile uspešne, potrebne su im sve tri vrste fokusiranosti. Unutrašnja nas približava intuiciji, odredbenim vrednostima i boljim odlukama. Druga izglađuje odnose s ljudima u našim životima. A spoljašnja fokusiranost nam omogućava da se snalazimo u širem svetu. Vođa bez dodira sa svojim unutrašnjim svetom neće imati načela; vođa slep za svet drugih biće nesposoban; vođe ravnodušne prema većim sistemima u okviru kojih deluju biće zatečene.

I nemaju samo vođe blagodeti od uravnoteženosti tog trostrukog fokusa. Svi mi živimo u zastrašujućim okruženjima, krcatim napetostima, takmičarskim ciljevima i čarima savremenog života. Svaka od tri vrste pažnje može da nam pomogne da nađemo ravnotežu u kojoj ćemo biti i srećni i produktivni.

Pažnja nas povezuje sa svetom, oblikuje i određuje naše iskustvo. Majkl Pozner i Meri Rotbart, koji se bave kognitivnom neuronaukom, pišu da pažnja obezbeđuje mehanizme „koji prožimaju našu svest o svetu i voljno sređivanje vlastitih misli i osećanja“.

Em Trisman, predvodnica u toj oblasti istraživanja, primećuje da način na koji angažujemo pažnju određuje šta vidimo. Ili, da parafraziramo Jodu, stvarnost je ono na šta se usredsrediš.

Devojčicina glava dopirala je tek do majčinog struka dok je grlila mamu i snažno je držala na putovanju trajektom do turističkog centra na ostrvu. Majka pak nije reagovala na nju, niti ju je uopšte primećivala: bila je obuzeta svojim tabletom sve vreme.

Repriza je usledila nekoliko minuta kasnije dok sam ulazio u kombi zajedničkog taksija sa devet studentkinja iz jednog sestrinstva što su te noći putovale do mesta gde će provesti vikend. Minut pošto su zauzele mesta u tamnom kombiju, prigušena svetla su se popalila kad je svaka od njih proverila ajfon ili tablet. Sporadično i nerazumljivo su razgovarale dok su slale poruke i gledale šta se dešava na Fejsbuku. Ali uglavnom je vladala tišina.

Ravnodušnost one majke i tišina među sestrama predočavaju kako nam tehnologija zaokuplja pažnju i remeti odnose. Godine 2006. reč pizzle ušla je u leksikon engleskog jezika, kao složenica od reči puzzled (zbunjenost) i pissed (popizdeo). Ona je dočaravala kako su se ljudi osećali kad bi osoba u njihovom društvu izvukla mobilni telefon i počela da razgovara s nekim drugim. Tada su se ljudi još vređali i ljutili u takvim trenucima. Danas je to uobičajena pojava.

Kao prethodnica naše budućnosti, tinejdžeri su epicentar. U prvim godinama ove decenije, broj poruka koje su mesečno slali skočio je na 3.417, što je dvostruko više u odnosu na količinu poruka svega nekoliko godina ranije. Vreme koje provode na telefonu u međuvremenu je palo. Prosečan američki tinejdžer prima i šalje više od stotinu poruka dnevno, otprilike deset svakog sata, ne računajući vreme spavanja. Ja sam video klinca koji piše poruku dok vozi bicikl.

Izvesni prijatelj me je obavestio: „Nedavno sam bio u poseti kod rođaka u Nju Džerziju. Njihova deca su imala sve moguće elektronske sprave. Samo sam teme mogao da im vidim. Neprestano su proveravali poruke na telefonima, ko je šta novo stavio na Fejsbuk ili su bili izgubljeni u nekoj video-igri. Potpuno su nesvesni šta se događa oko njih i nesposobni da komuniciraju s nekim duže vreme.“

Današnja deca odrastaju u novoj stvarnosti, takvoj da se više prilagođavaju mašinama a manje ljudima, kao nikad pre u istoriji ljudskog roda. Nekoliko je razloga za brigu. Pre svega, socijalne i emocionalne strukture dečjeg mozga uče iz kontakta i razgovora sa svima koje dete sreće tokom dana. Ta uzajamna delovanja oblikuju moždane strukture; manje sati provedenih s ljudima – a više provedenih zureći u digitalizovani ekran – nagoveštava nedostatke.

Digitalna angažovanost odvija se na uštrb vremena provedenog oči u oči s pravim ljudima, medijima u kojem učimo kako da „čitamo“ neverbalne znake. Novi naraštaj starosedelaca u tom digitalnom svetu možda jeste vičan za tastaturom, ali ume potpuno da se izgubi kad treba da pročita nečije ponašanje u neposrednom kontaktu i realnom vremenu. Njegovi pripadnici naročito nemaju izgleda kad bi trebalo da osete preneraženost sagovornika kad se usred razgovora isključe da pročitaju poruku.

Jedan student primećuje usamljenost i izolovanost koje idu ruku pod ruku sa životom i virtuelnom svetu tvitova, ažuriranja statusa i „stavljanja slika moje večere“. Uočava da njegove kolege gube sposobnost vođenja razgovora, a kamoli dubokoumnih rasprava koje umeju da oplemene studentske godine. I, kaže on, „nemoguće je da uživaš i u jednom rođendanu, koncertu, druženju ili žurki, a da ne izdvoji malo vremena da se isključiš iz toga što radiš“ kako bi osobe u tvom digitalnom svetu smesta saznale koliko se dobro provodiš.

Tu su zatim i osnove pažnje, tog spoznajnog mišića koji nam omogućava da pratimo priču, privedemo zadatak kraju, učimo, ili stvaramo. Na neki način, kao što ćemo videti, beskrajni sati koje mladi provedu zureći u elektronske uređaje mogu da im pomognu da steknu specifične kognitivne sposobnosti. Ali tu se brige i pitanja o tome kako isti ti sati mogu da prouzrokuju nedostatke u pogledu suštinskih umnih sposobnosti.

Nastavnica koja predaje osmom razredu kaže mi da je godinama davala učenicima da čitaju istu knjigu – Mitologiju Idit Hamilton. Đaci su je obožavali – sve do pre nekih pet godina. „Primetila sam da deca više nisu oduševljena što je čitaju. Nije bila zanimljiva čak ni grupama veoma dobrih učenika“, rekla mi je. „Kažu mi da je čitanje preteško; rečenice su im suviše složene; potrebno im je dugo da pročitaju jednu stranicu.“

Ona razmišlja da li su možda sposobnosti čitanja njenih učenika narušile kratke, isprekidane poruke koje razmenjuju. Jedan učenik je priznao da je proveo dve hiljade sati prošle godine igrajući video-igre. Nastavnica dodaje; „Teško je predavati pravila o pisanju zareza kad vam je konkurencija Vorld of vorkraft.“

Tajvan, Koreja i druge azijske zemlje otišle su u krajnost. Tamo se zavisnost mladih od Interneta – od video-igara, društvenih medija, virtuelne realnosti – posmatra kao zdravstvena kriza na nacionalnom nivo, koja izoluje omladinu. Otprilike osam posto američkih igrača video-igara u uzrastu od osam do osamnaest godina ispunjavaju psihijatrijske kriterije za dijagnostifikovanje zavisnosti; istraživanja mozga kod mladih dok igraju video-igre otkrivaju promene u nervnom sistemu nagrađivanja slične promenama kod alkoholičara i narkomana. Povremene stravične priče govore o zavisnosti koji spavaju ceo dan i igraju video-igre celu noć, retko prave pauzu da jedu ili da se okupaju, a postaju čak i nasilni kad član ovi porodice pokušaju da ih prekinu u igranju.

Bliskost zahteva udruženu pažnju – uzajamni fokus jednih na druge. Nikad nismo imali veću potrebu da preduzmemo napore i stvorimo takve ljudske trenutke budući da se svakodnevno probijamo kroz obilje svega što nam odvlači pažnju.

Postoji i cena koja se plaća zbog opadanja pažnje kod odraslih. Predstavnik marketinga jedne velike mreže radio-stanica u Meksiku požalio se: „Pre nekoliko godina mogli ste da napravite petominutni video-prilog za svoju prezentaciju u nekoj marketinškoj agenciji. Danas mora da bude kraći od minut i po. Ako im dotad ne privučete pažnju, svi počnu da proveravaju poruke.“

Univerzitetski profesor koji predaje kinematografiju kaže mi da čita biografiju jednog od svojih heroja, legendarnog francuskog režisera Fransoa Trifoa. Ali, smatra on: „Ne mogu da pročitam više od dve strane odjednom. Spopadne me opsesivna potreba da odem na Internet i proverim da li mi je stigla nova pošta. Mislim da gubim sposobnost koncentrisanja na bilo ša ozbiljno.“

Nemogućnost da se odupremo proveravanju elektronske pošte ili Fejsbuka i ostanemo usredsređeni na osobu koja s nama razgovara, dovodi, prema definiciji sociologa Ervina Giofmana, vrhunskog proučavaoca socijalne interakcije, do „otklona“, gesta koji drugoj osobi govori „ne zanima me“ šta se događa ovde i sad.

Na trećoj konferenciji Sve digitalno 2005. godine, domaćini su isključili bežični internet u glavnoj sali zbog bleska ekrana na prenosivim računarima, što je ukazivalo da njihovi vlasnici u publici nisu bili udubljeni u dešavanja za govornicom. Bili su odsutni, u stanju, kako je jedan učesnik rekao, „neprekidno podeljene pažnje“, mentalne rasplinutosti izazvane opterećenošću informacijama koje su pristizale od govornika, drugih ljudi u prostoriji i od onog što su radili na računarima. Da bi se danas izborili s tako podeljenim fokusom, u nekim firmama iz Silicijumske doline zabranili su upotrebu prenosivih računara, mobilnih telefona i drugih digitalnih uređaja tokom sastanka.

Kad neko vreme ne proveri mobilni telefon, jedna žena zaposlena u izdavaštvu priznaje da je „uhvati nervoza. Nedostaje vam ono uzbuđenje koje vas obuzme kad imate poruku. Znate da nije lepo da proveravate telefon kad ste s nekim, ali ne možete da odolite“. Zato su ona i muž napravili dogovor. „Kad se vratimo kući s posla, ostavljamo telefone u fioku. Ako je preda mnom, uhvati me nervoza; jednostavno moram da ga proverim. Ali sad pokušavamo da budemo prisutniji. Razgovaramo.“

Naše fokusiranje se neprestano bori s nečim što nam odvlači pažnju, i iznutra i spolja. Pitanje glasi: koja je cena odvlačenja pažnje? Službenik izvesne finansijske firme mi kaže: „Kad primetim da su mi misli odlutale tokom sastanka, zapitam se kakve prilike propuštam u tom trenutku.“

Pacijenti se poveravaju lekaru kog poznajem da se „sami leče“ lekovima za poremećaj pažnje ili narkolepsiju kako bi mogli da rade. Jedan advokat mu kaže: „Ako ih ne uzmem, ne mogu da iščitam ugovore“. Nekad je pacijentima bila potrebna dijagnoza za takve recepte; danas su ti lekovi postali uobičajena pomoć za mnoge. Sve je veći broj tinejdžera koji glume simptome poremećaja pažnje da bi dobili recepte za stimulante, hemijske prečice ka poboljšanju pažnje.

A Toni Švarc, konsultant koji obučava lidere kako da najbolje upravljaju svojom energijom, kaže: „Učimo ljude da budu svesniji kako da koriste pažnju – a koriste je uvek slabo. Pažnja je sad najvažnije pitanje koje je na pameti našim klijentima.“

Navala nadolazećih podataka vodi ka aljkavim prečicama, poput određivanja važnosti imejlova na osnovu njihovih naslova, zanemarivanja velikog dela govorne pošte, letimičnog pregledanja poruka i napomena. Nije reč samo o tome da smo razvili navike u vezi s pažnjom koje nas čine manje efikasnim, već nam i puka masa tih prouka ostavlja premalo vremena da jednostavno razmislimo o njihovom značenju.

Sve je to još 1977. predvideo Herbert Sajmon, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju. Kad je pisao o budućem svetu bremenitom informacijama, upozorio je da informacija izjeda „pažnju svojih primalaca. Stoga obilje inforamacija stvara nedostatak pažnje“.

Izdavač Geopoetika

Izdavačka kuća „Geopoetika“ iz Beograda izdala je novu knjigu „Fokusiranost – neprimetni pokretač izuzetnosti“ autora Danijela Golema čija je knjiga „Emocionalna inteligencija“, poznata našim čitaocima zahvaljujući istom izdavaču, devedesetih godina bila je svetski bestseler što se ponovilo i sa knjigom „Socijalna inteligencija“, „Ekološka inteligencija“ i drugim delima ovog autora. Knjiga „Fokusiranost“ poziva čitaoce ne samo da obrate pažnju na njima lično važne stvari, već i da je usmere na goruće probleme šireg sveta. U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.