Zapis o preživljenoj smrti

Kao da sam bio ovde. Situacija je slična onoj od prošle godine. Bio je to napad. Školska definicija. I sada kao i onda naslućujem neku unutrašnju tenziju. Pritiska me odsutnost sagledavanja, ali znam da je tamo napred obala. Ne vidim je, ali znam.

Urgentni transport. Bolnica nije daleko. Već su obavešteni. Pacijent je izuzetno teškog stanja, nekontaktibilan, sa znacima teškog hipovolemijskog šoka. Nakon reanimacije, postavljena je dijagnoza masivnog intraabdomenalnog krvarenja, te je indukovano hitno operativno lečenje.

Drugog dana kao posledica respiratorne insuficijencije primenjena su mehanička pluća. Trećeg dana je urađena torokalna drenaža i traheostomija.

Ravno. Pusto. Velika reka, Ogromna masa ljudi. Dokle god može da se vidi. Svi su uspravni u sopstvenom miru i spokoju, ali kao da nisu na zemlji, kao da lebde. Kao ukočena drvena stabla kojima su odsečene sve grane. Kao u pozorištu, u poslednjoj predstavi svog Života, oni glume spomenik sopstvenog trajanja. Mladi, stari, muško, žensko. Svako je sam ali svi gledaju napred. Kolotečina ljudi se polako preliva prema vodi. Kao da su uspavani. Svi su nezainteresovani. Niko ne govori. Svako je sebi dovoljan. Kao da je svima jasno da će doći na red, koji zapravo i ne postoji. Postoji samo tišina i saznanje da je svuda unaokolo samo nekakav konačni mir. Beskonačnost ovoga trenutka ne remete ni oni koji hoće da budu brži. Oni traže prostor za svoju užurbanost. Da stignu što pre. Do ove obale, a onda preko. Do one obale. Čemu žurba. Svi ćemo… Jednog dana.

Ne mogu da govorim. Ne mogu da otvorim oči. – Tvoji dolaze svaki dan. I žena i deca. Svi. Autobusom. Bili su još neki. Oni tebe vide kroz staklo. Rekao sam im da možeš da podigneš ruku. Desnu. Dali smo im kesu sa tvojim stvarima. Tvoj najmlađi je odmah uzeo sat. I tu pred nama, stavio ga na ruku. Ako me čuješ, otvori oči.

Muškarci i žene. Mladi i stari. Obučeni na najrazličitije načine. Letnji mantili, zimski kaputi, jeftine haljine, pocepane pantalone, svečane odore, vojne uniforme. Svega i svačega. Svi zajedno izgledamo kao kostimografska vežba u kojoj se prikazuje neverovatan registar svega onoga što čovek može da obuče u pozorišnoj predstavi koja se zove Život, ali koja je prekinuta. Iznenada.

Gde će ti duša? Anestezija, brzo. Daj čoveku još jednu. Vidiš šta mu radim. Treba da izdrži to. – Prepoznajem taj glas. To je čovek koji me je pre dva dana sekao i krpio. Evo ga ponovo. Izgleda da nije uspelo iz prvog. Postoperativni proces se komplikuje razvojem paralitičkog ileusa, kao znacima absedirajućeg biloma u predelu ledirane jetre. Rekonstrukcija karlice i levog kuka ostavljena je za nekakve bolje dane. Izvadili smo ti žuč, možeš ti bez toga.

Svi koji su ovde, došli su sa one strane na ovu stranu. dok smo bili tamo, na onoj strani, ovo ovde što se vidi, nazivali smo ona strana. to znači da je to jedna ista stvar koja ima dva imena. A kako će se zvati zavisi od toga gde stoji onaj koji posmatra, odnosno sa koje pozicije govori. Može se reći da je svejedno, ali je bolje da se to posmatra kao SVE JEDNO.

Ponovo sam u boksu. Podižu mi krevet. Po glasu to su neki mlađi ljudi. Jedan od njih kaže, da je pročitao u novinama, da Smrt ne postoji. Vrlo preciznim aparatima izmereno je da se u trenutku biološke Smrti, iz čovekovog mozga oslobađa energija od 20 vati. Naučnici misle da je to zapravo Duša. A ako je tačno da je energija neuništiva, već da prelazi iz jednog oblika u drugi, onda je jasno da se sva energija svih ljudi negde sakuplja, i da je to neki novi svet. Koji nam se još nije javio. A kad će Ne znamo.

Dušo moja, meni za dušu, otvori i reci, šta ti je na duši. Ja sam oduševljen. On je mek ko duša. Prostorušan. On nije Dušmanin. Duševni bolesnik. On je Dušebrižnik. Malodušan. On je Duša od čoveka. Duško i Dušica. Zdušno smo ih podržali. To je odušak? Izdušio se. A onda Zadušnice. Za pokoj Duše

Koliko ste ovde, ni reč nismo čuli od vas. budite mirni, sad ću da vam uguram kateter. Ne mlatarajte rukama, moram ponovo da vam postavim braunilu. I jednu i drugu. Jeste, debela je igla. Znam da boli, ali mora se. Ako ne možete da budete mirni, vezaćemo vas.

Reka je široka i zloslutno mirna. Obala je blatnjava i neuređena. Preko pobacanog kamenja, postavljene su nekakve daske preko kojih se može doći do tog čamca, broda, splava, šta li je to. To je nešto što pliva. Sklepano, od polutrulih dasaka. Deluje neuredno i nesigurno. Na onu stranu prevozi samo jedan mali brodić. Svaki put kada se čamac odvoji od obale, vidi se da je prepun, da je na njemu gužva. Izgleda da je pretovaren, i da će se svakog časa prevrnuti. Veličina dereglije nije u skladu sa ovolikim brojem ljudi koji mora da prešu na onu stranu reke. Zato ovaj brod prevozi samo ono najvažnije što čovek ima. Ono što je u čoveku. Dušu. Na tom mestu, na toj obali, ona se rastaje od tela koje nestaje i pretvara se u prah. To jeste duhovni trenutak Smrti. U toj tišini samo se čuje udar vesla o mirnu vodenu površinu. Na kormilu je On. Visok, krupan, snažan. Za glavu je viši od svih ostalih. Lako upravlja brodom, kroz maticu velike reke.

Šta si se stisao? Moram da te povijem i da te previjem. to mora sa one strane. Dugo si ovde i znaš kojim redom sve to ide. I nemoj to da diraš.

Preko, na onoj strani, kao da nema ničega. Ili mi odavde to ne vidimo. Sve izgleda beskrajno ravno i pusto. Kao i sa ove strane. Ako je i tamo isto kao ovde, zašto onda tolika gužva da se pređe tamo. I taj silni svet koji pređe tamo, gde ide dalje? Da li to, dalje, uopšte postoji. Jer sa one strane niko se ne vraća. Tamo se odlazi za uvek. Ovo plovilo, brodić, čamac, šta li je, uvek je prazno kada prilazi ovoj obali. Već dugo čekam da se nešto desi. Neki prolaze pored mene, ali svi ćute, niko ne govori. Neko ode i na njegovo mesto se pojavi neko drugi. Dani, sati… možda godine. Ovde kao da je Sve Jedno. I onda iznenada, u toj tišini, koja traje već čitavu večnost, čujem glas. Oštar. Onaj sa krme kao da zapoveda. Naređuje. Gledam u njega, da vidim da li gleda u mene. Okrećem se. Nisam siguran da li meni govori. – Ajde skloni se odavde. Prošao te je red. Već četiri nedelje samo ležiš i spavaš.

Budim se. Ležim u krevetu. Bolnica. Mali ograđeni prostor. Sa one strane stakla eje užurbanost. Bela i zelena. Pored mene neko sedi. Vidim da me gleda. Pita me – da li ti znaš ko sam ja? Ne znam da li znam da govorim. Tamo gde sam bio svi su ćutali. Ali ja znam ko je to. To je moja žena. Ona sedi pored kreveta i drži me za ruku. Kažem joj da znam ko je ona. Znam i njeno ime, ali ne znam zašto plače. – Jedan stalak. Drugi stalak, Iz okačenih plastičnih flaša koje su okrenute naopako idu tanke cevčice do flastera na mojim rukama. Pokazuju mi i jedno veće crevo koje je ugurano u moj stomak. Drugo je negde u vratu. Za disanje. Ne mogu da verujem. Nisam sposoban da se hranim kao ostali ljudi. Moraju da me kljukaju. Kao gusku.

Opet sam imao napad. Mislim da nije bilo dramatično, ali video sam da su primetili moju odsutnost. Bilo mi je potrebno da pogledam niz obalu. Znam da sam vraćen, ali ja sada znam da je sve to privremeno. Najveći deo ljudi misli da su oni besmrtni, i da se nesreće dešavaju nekom drugom. Sede bezbedno u svojoj fotelji i gledaju svakakve strahote na TV. Njima ništa. A oni tamo stradaju. – Uključili su mi u terapiju one braon pilule.

Šta je? Nisu te primili. Znao sam. Dolazim, raspitujem se za tebe, evo već 27 dana. Jutros mi kažu, idi kod čoveka. Probudio se. Da vidim i to čudo. Još malo da produžimo nogu i karlicu da ti ušrafimo, pa ćemo da te pustimo. Da vežbaš. Možeš ti to. Ne plaši se. Još ćemo ti i ja da idemo na pivo, na onom tvom keju. – Podizanje morala. Verbalna infuzija. Terapija lakog optimizma. – Pitam, ko je to? – Imao si sreće. On je pravi. To je onaj što je bio dežuran one noći kada su te doveli. Jedva te je skrpio. Ali pošto si bio pod uzbunom, kroz tri dana morao je ponovo da te otvara. Nešto nije bilo dobro, pa je morao da to popravi. Gušio si se… Ne pomeraj se, nisi još nizašta. Čoveče, ne rade ti noge.

Ja sam u istom prostoru, samo su tapete drugačije. Na njima su fotografije pisoara i klozetskih šolja. Kao u reklamnim katalozima. Dobro kadrirano i u prirodnoj veličini. Verovatno su ih noćas promenili, jer sam juče protestovao kod glavne sestre. Rekao sam joj da već tri meseca nisam bio u klozetu. Ja hoću kada god hoću da kao svaki slobodan čovek odem do tih prostorija. Mada je bilo trenutaka kada sam zavideo i psu koji to lako uradi pored bandere koju odabere.

Popodne je došao moj kum. Saopštavam mu kao najveću zavereničku tajnu da je čovek, lekar, koji me je dva puta operativno spašavao, bio jutros da me obiđe, i da je rekao – ti ćeš preživeti. Nije baš tim rečima, ali je rekao da ćemo jednog dana, on i ja, da pijemo pivo. Tamo kod nas na keju. – Počeo sam da prepoznajem ljude oko sebe. Jedni se bave higijenom i hranom a drugi servisiraju terapiju. Ja im kažem da oni mene teraju da pijem. Lekove i sve ostalo. – Nema više gutanja. Sada se sve to razmuti i kroz cevčice ide direktno u krvotok. tvoje je samo da veruješ da će sve to za tebe da bude bolje. – Neko me zove imenom. Otvaram oči. Moji drugari sa posla. – Bato, kako je sa one strane? Šta kažu? Ne primaju oni svakoga. Tamo je velika konkurencija. Ima ti još da radiš sa nama.

U trenutku udesa, pored mene na desnom sedištu, bila je sekretarica koja je radila kod mene. Davno. Čudno me je gledala kada sam joj govorio o mojoj porodičnoj situaciji. Stariji sin se oženio sa nekom ruskom princezom. Ćerka nastupa u cirkusu kao dreser papagaja. A ovaj najmlađi našao je neku koja gaji miševe za eksperimente. Ipak najviše me je pogodilo kada su mi rekli da je moja žena pobegla sa uzgajivačem maslina. Tamo na nekom ostrvu.

Konzilijum smatra da su halucinacije razumljive za taj nivo povreda. Najgore je prošlo i sposoban sam za transport. Vraćaju me kući, odnosno upućuju na Ortopediju. Mojoj ženi su stručno objasnili. Šta će i kako će. Onda ona doše kod mene i prepriča mi sve to. Kao za decu. Ništa se ti ne boj. Neće oni tebi ništa. Zna čika doktor šta treba. Verovatno su me uspavali, jer se ničega ne sećam. Probudio sam se u bolnici na brdu. Velika soba, dvadesetak kreveta. Dok sam shvatio gde sam ponovo su me uspavali. Kada sam se probudio vidim da je leva noga u nekakvom sklopu od gvozdenih cevi koje prolaze kroz kosti. Radila je bušilica. Ponovo uzbuna. Disanje je otežano. Operaciona sala. Gutanje sonda i sve što ide uz to. Budim se. – Kažu mi da neko mora i da umre. Evo otišao je onaj, što je bio predsednik. – Pripremaju me za ozbiljniji zahvat. Objašnjavaju šta će da mi rade. Karlica je u pitanju. Moraju da se spreme da bi u nju jednog dana mogao da se postavi kuk. Ako mislim da se jednog dana uspravim, i da napravim korak, dva uz pomoć štaka, štapa ili kolica. Privremeno. Ali to mora da se uradi. Tražim da mi to nacrtaju. Hoću da mi bude jasno. I dok gledam tu sliku, shvatam da mi se spava. Žurili im se. Kažu mi da je sve dobro prošlo. Šrafovi su postavljeni. Propisno sam umotan u zavoje. Ne bi bilo dobro da se okrećem. Ali ja ne mogu da se pokrećem. – Opet neko mora i da umre. Onaj lepuškasti pevač sa Juga. Saobraćajka.

Od jutros sam u problemu. Legao sam sa ove strane, a kada sam otvorio oči shvatio sam da sam na onoj strani. To mi se već jednom desilo. Pre nekoliko dana. Otvorim oči. Vidim da vidim. Ali ne znam gde sam. Da li sam sa ove ili sa one strane?

Popodne dolaze svi. Moja žena i sva deca. Izgledaju drugačije. Već sam dugo odsutan. Nemam predstavu šta bi to moglo da znači. Pokazuju mi odštampan časopis. To je broj 27. Znam ga napamet. Od korice do korice. Svaki list. Poslednji tabak sam nosio u štampariju… to je bilo onog dana kada sam nastradao. Već tri meseca sam u bolnici i nisam plakao. Ali ovo je … nešto drugo. Znam da je to kraj. Nema više. To je poslednji korak jedne velike avanture koja traje petnaest godina. Poslednje odbrojavanje. Od kuće su mi doneli naočare. Da bih mogao nešto da pročitam. Negde pored uvodne reči, vidim da je dodat mali tekst. Prepoznajem. Viva Zapata To je porodična himna posvećena neuništivosti. Svi je znamo napamet. Oni su se setili.

Nije umro izrešetan na vratima hacijende tog aprilskog dana kada su vojnici, dok je odzvanjao poslednji zvuk trube ispraznili dva puta naboje pušaka. Kažu oni koji su ga videli, da je na svom lakom riđanu otpornom na metke, na ljude i na vreme, ispružen u galopu ušao u smrt ceo.

Gledam oko sebe. Svi su nepokretni. Neki, kao što sam ja, imaju slobodne ruke. Mogu da osete neke druge ruke. Koliko sam puta operisan? Ne znam. Jedanput su rekli – sinoć smo morali da intervenišemo. Drugi put kažu – to je rutinska stvar. U svim slučajevima, ja sam bio sa one strane spoznaje. Narkoza, anestezija, uspavljivanje, kako god da se zove. Nisam znao za sebe, ni oko sebe. Nisam osetio nikakav bol. A onda shvatam da su svi moji, morali sve to da prođu, ali bez narkoze. Morali su da misle, da se tresu, da ćute, da se gledaju. Da čekaju, da li će telefon? Ili ne. Onda autobus, pa gledaj kroz staklo. Nama sa ove strane ništa, a oni sa one strane… Samo ih gledam.

Da li je ovo stvarnost, ili sam ja u snu koji mi se drugačije pokazuje. Pokušavam da to rešim. Preko puta mog kreveta sinoć je ležao čovek. Kao svaki drugi. Sada ga ne vidim. To znači da je ovo san. Pojavljuje se neko dežurno dete i kaže da je taj preko puta, noćas otišao. Na onu stranu. To znači da je ovo stvarnost.

Doneta je odluka da napustim bolnicu. Kućno lečenje. Kažu da sam izgubio na težini. Oslabio sam, ne ličim na sebe. Neće da mi donesu ogledalo. Kažu, ima vremena. Dramatično sam horizontalan. Tri meseca nisam upotrebljavao noge. Ustajanje, prvi pokušaj. Svi su tu. Zabeležno je. Stajao sam petnaest sekundi bez pomoći štapa, i sedeo na krevetu trideset sekundi. Optimistička prognoza je, da bih za godinu dana mogao da savladam tehniku hodanja. Uz obaveznu operaciju – ugradnju kuka. Onaj Čovek je poslao čoveka koji će me učiti da koračam, kako bih iz sveta nepokretnih, prešao na ovu stranu. Među slobodne hodače i razdragane trkače. Opet mi je zadato vreme da pređem iz odande u odavde. Sa one na ovu stranu. Pokušavam da kažem – da sam ja ovde već bio. I da sam znao, i da hodam, i da gledam, i da… To znači da moram ponovo. Odakle da počnem. Sa ove ili sa one strane. Da li to znači da svaka strana ima svoja pravila? A bio sam ubeđen da je to SVEJEDNO. Da li me oni odavde puštaju tamo, ili oni odande misle da je mogu i ovde i tamo.

Šta ću da radim sa sobom i sa ovom sobom narednih godinu dana? Naravno, vežbanje. Zglob, koleno, karlični pojas, polako, mišićna masa, dovde, rekao sam dovde, korak, samo jedan, ja te držim, ne vuci nogu, digni stopalo, vidim da ne možeš, samo pet puta, šta je to za takvog čoveka, ovo je kao stepenik, noga je u vazduhu, dobro drugi put, moraš i ovu nogu, sa dve noge se ide, sa štakama, štap na kraju, kao gospodin… digni glavu, gledaj pravo. Dobro, dobro, neću više – ali neću ni manje.

Ležim u krevetu. Nisam ranije mislio, da li može da se upravlja mislima. Šta je to misao? Usmeren tok vizuelnih predstava podržane tekstom koji se govori u sebi. U situaciji u kojoj sam, meni ova preventiva definicija u potpunosti odgovara. Uostalom, i nemam mnogo izbora. U vremenu koje mi predstoji mogu beskonačno i beskrajno da puštam sam za sebe sve slike iz svog Života. One važne i one druge, naizgled nikakve. U mračnoj sali puštam dokumentarni film koji se zove – Moj Život. Ja sam jedini gledalac. Mogu da zaustavim sliku. Mogu da usporim i pretražujem detalje. Mogu da gledam i ono što je moglo da se desi. Ili ono što sam oduvek želeo da se desi. Mogu da pređem sa ove strane na onu stranu. Mogu da budem i gledalac i glumac. Mogu sve. Ali samo u mislima.

Pre neki dan sreo sam na ulici koleginicu. Znaš šta se sve desilo sa mnom. Kaže da dobro izgledam. Kao nov sam, ali da joj iskreno kažem, da li sam video vrata? – Kako koja? Pa znaš, ona na koja je kucao Bob Dilan.

* * *

Parcela 71?

To vam je na onoj strani.

Objavljeno u knjizi „S one strane“, Izdanje FOSDI, Beograd 2014.

O AUTORU

Radomir Vuković rodio se u Beogradu krajem Onoga rata. Završio Arhitektonski fakultet. Na vreme. Svirao po ostrvima, igrankama i priredbama. Radio u Zavodu i u Muzeju. Pravio izložbe i pokazivao svoje izmišljotine. Radio za Olimpijadu, Državu, Republiku, Grad, Opštinu, Partiju, Organizaciju, Preduzeće. Crtao znakove za ribolovce, novinare, lekare, trgovce, baštovane, filmove, sajmove… Dobijao nagrade i pohvale i sa One i sa Ove strane. Na pozivnim konkursima i na anonimnim selekcijama. Bio predsednik i Sekcije i Udruženja. Uspeo da napravi 27 brojeva jednog lepog kvadratnog časopisa. Po novinama i časopisima objavljivao stručne i one druge tekstove. Napisao jedan pravi pravcati roman. Ima troje dece sa jednom ženom. Ima nacionalnu penziju. Ima i šrafove u karlici.