Želja za decom postala biznis

Luiza Braun, rođena 1978. godine, prva je osoba koja je začeta izvan majčine materice, što je predstavljalo medicinsku senzaciju. Da li je time učinjen napredak ili svetogrđe vodila se javna i žučna debata u medijima, politici, nauci.

Samo nekoliko decenija docnije veštačko osemenjenje (in vitro fertilization) postalo je normalno. Dalji razvoj reproduktivne medicine omogućuje i ovakve naslove u medijima: „Sedamdesetogodišnja Indijka će postati majka blizanaca“, „Začet embrion sa dvema majkama i jednim ocem“ ili „Homoseksualni par poručio bebu kod iznajmljene majke u Rusiji“. Kakve ponore ovakva abnormalna praksa može imati svedoči nedavni primer jednog australijskog bračnog para koji je u Tajlandu od blizanaca „iznajmljene majke“ uzeo samo jedno dete, dok je drugo, obolelog srca, ostavio u Tajlandu.

U spoju medicine, biologije i genetike otvaraju se sasvim nove forme intervencije u ljudski život, transformacija reprodukcije i pojma roditeljstva, koje su pre tri decenije bile nezamislive. Veštačko osemenjenje je isprva trebalo da nađe primenu samo u jasno definisanoj oblasti medicine – bračnim parovima koji iz striktnih medicinskih indispozicija nisu mogli dobiti dete. Nasuprot tome, ono se, van svake kontrole, logike i etike razvilo u biološku fragmentarizaciju, odnosno odvajanje začeća, trudnoće i porođaja.

Istovremeno su se proširile i opcije klijenata. Ne samo bračni parovi bez dece, već i druge „grupe“ nadiru na „tržište“. Muškarci i žene koji nisu besplodni u biološkom smislu – lezbejski parovi ili parovi koji bi da odrede pol deteta, žene u poodmaklim godinama koje bi, nakon godina karijere, da i sreću majčinstva oprobaju ili mlade žene koje svoje jajne ćelije zamrzavaju, kako bi se biološki časovnik zaustavio.

Različite opcije u reproduktivnoj medicini su, zavisno od zemlje, na različite načine regulisane. Nemačka nastoji da suzi pravne granice tehničkim mogućnostima ovog sve razvijenijeg biznisa.

Tako je za lezbejske parove ili žene bez partnera Kopenhagen atraktivna opcija. Belgija spada u zemlje sa najmanjim restrikcijama u zakonima, a Indija je Eldorado za „iznajmljene majke“. Već shodno medicinskim indikacijama i finansijskim mogućnostima putuju Nemci u Tursku, Egipat ili Liban, a Amerikanci najradije u Rumuniju. Nemice se vrlo rado podvrgavaju inseminaciji kod ginekologa u Španiji, a Amerikanke u Italiji i Grčkoj. Deca tako postaju joint-venture-produkt, u kome se spajaju jajne ćelije iz Španije, sperma iz Danske i „iznajmljena majka“ iz Indije. Tako nastaju novi i do sada nepoznati transnacionalni odnosi i srodstva i to ne na makronivou privrede i politike, već u samom jezgru familija.

Da li homoseksualni par iz Osla čija se sperma meša sa jajnim ćelijama anonimne Ukrajinke i embrion koji će zaneti „iznajmljena majka“ Indijka, ili šezdesetogodišnja bankarka iz Njujorka koja je nakon uspešne karijere otkrila da bi rado postala srećna majka i u katalozima kalifornijskih „banaka sperme“ pronašla „donatora jajnih ćelija“ u Rusiji uz pomoć globalizovane reproduktivne medicine, začinju nove građane sveta u sasvim novom smislu te reči?

Da li će se mali građani sveta začeti negde između Bombaja i Barcelone docnije ikada upitati za svoje transnacionalno poreklo? Da li će oni biti nosioci miroljubivog poretka u svetu kao svetski građani ne samo u biološkom smislu, već i svojom svešću?

Dete je postalo racionalno planirani projekt.

Najveći deo klijenata reproduktivne medicine dolazi iz regiona privrednog blagostanja čija je boja kože svetla, sa željom da i dete izgleda slično. Time je položen prvi kriterijum izbora: kao „donator semena“, odnosno „donatorka jajnih ćelija“, dolaze u obzir samo kandidati svetle boje kože. Unutar takvog radijusa posebno su pogodni regioni sa visokom stopom nezaposlenosti, što cene/tarife čini nižim. Ukoliko roditelji – naručioci žele da dete bude inteligentno, lepo i muzički obdareno, nastojaće da pronađu odgovarajući „donatori“, čime se i cena usluga posebnom tarifom reguliše.

Globalna nejednakost, hijerarhija boje kože i etničkih grupa time se produbljuje. Da li će ovako začeti novi građani sveta jednoga dana tražiti globalnu pravdu ili će pitanje svog porekla radije potiskivati? O ovome ćemo kroz nekoliko decenija znati više.

Pluralizam vrednosti maršira unapred odlučno i nekontrolisano. Kakve to konsekvence već sada ima, svedoče diskusije o „zakonu o zaštiti embriona“ i „preimplatativnoj dijagnostici“. No ta nacionalno diskutovana pitanja mogu na globalnoj ravni, gde se različite religije i kulture dotiču, postati uzroci oštrih konflikata. Ono što je u reproduktivnoj medicini u pojedinim zemljama sciencefiction, postaje u drugim normalnost. Otuda su, uvereni smo, obavezujuće regulacije neophodne, nezavisno od nacionalnih, kulturnih i religioznih granica.