Žil Feragi: Terorizam je pogrešan odgovor na prava pitanja

Ovog naučnika koji predaje na Univerzitetu Zapad u Parizu i tamošnjem Fakultetu političkih nauka sreli smo u ponedeljak u Beogradu, gde je bio gost Francuskog instituta, kao govornik u sklopu ciklusa „Razmišljanja o ratu“, koji je započet proletos uz medijsko pokroviteljstvo našeg lista. Naslov Feragijevog predavanja bio je „Rat i terorizam – Stara priča, stalni izazov“. A priča je stara koliko i revolucionarna istorija Francuske, tvrdi on, jer je terorizam od 1789. postao sredstvo za obračun s neistomišljenicima. Kada su koalicione snage porazile Napoleona i okupirale Pariz 1814, tada je terorizam bio francuska izvozna roba koja se proširila, najpre po Evropi, a kasnije i svetu.

– Teror je emocija, veoma stara. Terorizam je način delovanja koji koristi tu emociju s ciljem da se izazove strah u javnosti. A kada u igri imamo javnost, onda za terorizam možemo reći da je on političko nasilje. Naravno, može biti manjinski, kada ga čine pripadnici ugroženih grupa ili državni, kada iza njega stoji država. Druga karakteristika je pitanje (ne)legitimnosti protivnika. I teroristi, i oni koji se bore protiv njih jedni drugima negiraju legitimitet i tako ih stavljaju izvan dijaloga. Mnogo je primera. Uzmite nekadašnju Jugoslaviju ili Francusku za vreme Drugog svetskog rata. Nemački okupatori su pokrete otpora, koji su odricali legitimitet zavojevačima, zvali banditima ili teroristima – objašnjava Feragi.

Terorizam se razvija i efikasan je na „granicama“. Onim pravim i onim imaginarnim, kaže naš sagovornik. Zato je terorizam koristio Hladni rat jer je Gvozdena zavesa bila plodno tle za njegovo postojanje. S padom Berlinskog zida, velike terorističke grupe u Evropi su postepeno nestale. Ali, nije se dogodio „kraj istorije“: pojavljuje se novi terorizam koji se razvio na drugim „zidovima“, recimo između Zapada, koji ne razume islam, i radikalnog islamizma koji krivi Zapad za sve nedaće. Dakle, ista priča, kao u vreme bujanja levičarskog terorizma po Zapadnoj Evropi pre nekoliko decenija, samo sada je pozornica postala ceo svet. Uz to, na vidiku je nešto što je potencijalno još opasnije.

– Razvoj nekih aktivnih grupa pokazuje da nema više ideologa u terorističkim organizacijama. To je omladina koja traži avanturu. Govorim o grupama koje ja poznajem, onima u Baskiji, na Korzici, kao i nekim organizacijama među mladim Ircima ili u Siriji. To je omladina koja nema ni političko obrazovanje i koja nije u mogućnosti da shvati evolutivni put u postizanju ciljeva. Znači, korišćenje sile je prečica, a politički način je jako spor. Gavrilo Princip je imao ideal pre 100 godina. Sadašnji mladi teroristi imaju nostalgija za „starim vremenima“, za avanturom, za osvetom. Oni nemaju ideologe među sobom, oni se hrane ideologijom svojih očeva i dedova – kaže Feragi.

A u središtu ideologije predaka je svetinja: nacija, rasa, vera. Kada postoji nešto što je proklamovano za svetinju, lako će se naći ljudi koji će reći da je nasilje legitimno, legitiman metod da bi se ona zaštitila. Ako se može govoriti o nekakvoj utehi, onda bismo mogli da je nađemo u „prirodi“ nekih današnjih terorista koji su željni avanture. Avanturisti se mnogo brže zasite, zamore. Oni žive svoj rat dok se ne smire, a nekadašnji teroristi-idealisti su imali potrebu da izigravaju, odnosno da podnesu žrtve. Tuđe i sopstvene. A ako se prisetimo ekstremista iz 18. veka, neki među njima su se čak i deklarisali kao teroristi. Danas tim određenjem niko ne želi da se „okiti“ jer ima negativnu konotaciju.

Feragi kaže da se može desiti da teroristički pokreti napuste nasilničke metode, i to onda kada čitava generacija aktivista shvati da nasilje ne donosi rešenje. S druge strane, i društvo kao šira zajednica može da stupi u delotvornu akciju. Jedan od načina je i proces obrazovanja, mada mora da prođe vreme da se vide rezultati. Trenutno, to radi švedska vlada sa mladim muslimanima u toj zemlji, to su radili i Egipćani sa nekima od svojih džihadista, u zatvoru su ih obrazovali. Ali, ne misle svi tako. Zapadne države su spremne da potroše enormna sredstva, da i podnesu vojne žrtve u cilju onoga što se danas naziva „ratom protiv terorizma“.

– U Francuskoj smo imali ministra koji je govorio „Treba terorisati teroriste“. To objašnjava i situacija sa američkim zatvorom u bazi Gvantanamo na Kubi. Kada je u pitanju međunarodno pravo njihov status je status kidnapovanih, a u suštini oni su taoci. I tako, dok su demokratije najpoželjnija meta terorista jer teroristi se svojim činovima obraćaju javnosti, demokratije istovremeno koriste terorizam da bi se obračunali s terorizmom. „Rat protiv terorizma“ je koncept SAD koji se pojavio u vreme plana „Kondor“ sedamdesetih u Latinskoj Americi. I sve metode korišćene tada su viđene u takozvanom „drugom ratu protiv terorizma“ od 2001. godine naovamo – kaže naš sagovornik.

I tu dolazimo do paradoksa: terorizmom na terorizam. Pogrešno, smatra Feragi jer u terorističkim aktima, bez obzira da li mu pribegavaju manjinske grupe ili države, vidi političko nasilje te stoga insistira da je pravo rešenje za sve što ima predznak političkog – dijalog. Zato je dobro kada se govori o političkom izlazu. U situaciji kada postoji političko krilo s jedne strane, a s druge je leva ruka koja koristi političko nasilje, procedura izlaska iz terorizma prolazi preko priznavanja tog političkog krila i kroz pacifikaciju onog radikalnog. Nedavno smo to videli sa Baskijom, ili sa Hezbolahom, koji je od terorističke organizacije postao politički pokret. „Dakle, moguće je“, zaključuje Feragi.

Britanski model

Engleski, odnosno britanski kolonijalni model je bio zasnovan na „indirektnoj vladavini“. Oni su priznavali lokalne elite. Taj način vladavine je koristio nasilje, ali je i stvarao lokalnu elitu koja je u trenutku dekolonizacije spremna na miroljubivo rešenje. Zato je taj model dekolonizacije bio mirniji od francuskog, jer Francuzi nisu dozvoljavali da se u njihovim kolonijama stvore lokalne elite – kaže Feragi.

Geto naspram svetlosti

Žil Feragi kaže da u njegovoj zemlji deo omladine, a to su deca imigranata, ne prepoznaje u Francuskoj jer u njoj nema svoje korene, ali stoga ima osećaj građana drugog reda. Kao društvo Francuzi su svesni toga, ali ima se utisak da nema pravog rešenja da se izađe iz krize. Jedan deo te omladine vidi političko nasilje kao odgovor na putu traženja sopstvene budućnosti i identiteta koji u Francuskoj ne nalaze. Sličan fenomen postoji i na evropskom nivou.

– Istorija Pariza u 19. veku je istorija neprestane revolucije. Kada govorimo o Parizu kao o gradu svetlosti, to su svetlosti električne energije, ali i svetlosti razuma koji su imali republikanci. Pariske revolucije prekinuli su republika i glasački listić. Zato poslednja revolucija, ona studentska 1968. više je bila slavlje nego li revolucija u pravom smislu. Pariz je zato danas definitivno grad svetlosti, kaže Feragi.