Zuckerwasser

 Čitavi je skup, zapravo, bio pod igom stote godišnjice Velikog rata, kojem je kancelarka na konferenciji za novinare dodala još nekoliko njih – sedamdeset i petu od početka Drugog svetskog, i dvadeset i pet od okončanja hladnog, kojih se, verovala je ona, takođe valjalo setiti. Ako iko, Nemci to rade pošteno i iskreno, i tu nema problema, čak i ako vam se učini da je pomalo cinična ideja sakupljati šefove vlada nekoliko zaostalih zemalja da se trgnu iz mrtvila, i podsećati ih na ratove koje one nisu povele, i čije su – uglavnom – bile žrtve. Možda je, zapravo, bilo umesnije setiti se nesrećnoga Stevana Sinđelića. Ali, to niko nije učinio, ni kao simboličan gest. Čak ni premijer njegove zemlje, koji pred Brandenburškom kapijom jeste govorio o neophodnosti mira u regionu, ali nije stisnuo petlju da toj aluziji doda jedno tako obično, i tako simbolično ime.

To je, međutim, što je. S jedne šire političke tačke gledišta bila je – još kad se pojavila pre nekoliko nedelja – intrigantna najava Nemačke da ona uzima inicijativu da okupi lidere Zapadnog Balkana, da im dadne nove impulse za evrointegracijske procese i za koliko-toliko življi sopstveni razvoj. Da li je, išlo se dalje, to imalo da znači da su doživeli krah onoliki multilateralni mehanizmi obrazovani proteklih deceniju-dve da povežu iskidano tkivo ovoga područja? Proces saradnje zemalja Jugoistočne Evrope (SEECP), Sporazum o slobodnoj trgovini (CEFTA), Savet za regionalnu saradnju (RCC) – da li je sve ovo (oko čega ja sad demonstriram štrebersku upućenost) doista mrtvo pa da mora da se stvara neki novi oblik saradnje?

Nešto, izgleda, jeste, nešto nije (bilo mrtvo). Nemačka strana ističe da im je ideju o skupu prodao albanski premijer, a on je predsedavajući one prve formacije, SEECP. U Berlin je, međutim, taj SEECP stigao krnj, budući da su izostavljene Turska, Grčka i Rumunija, a napravljen format „Jugoslavija plus dve albanske države“, što su Albanija i Kosovo. I Savet, kojim sad u Sarajevu upravlja naš Svilanović, izgledao je u jednom trenutku sasvim izbačen iz igre, ali se oporavio tokom Konferencije, i na dva mesta ušao u osamnaest tačaka zaključaka, kao važan činilac budućeg rada. Cefta nije dirana, osim što je premijer Srbije u punom naletu svoje neobuzdane mašte – opet ispred Brandenburške kapije – izneo da će umesto nje za region predložiti osnivanje carinske unije. Sic!

Svi spomenuti mehanizmi pravljeni su u duhu političkog idealizma: da region svoje stvari uzme u svoje ruke. Nije išlo, ili ide sporo. Kancelarka Merkel rekla je u najavi skupa da se zemlje regiona puževom brzinom kreću ka reformama i Evropi, i Nemačka je onda preuzela upravu. Da pitam, koga je za to pitala, nesumnjivo bi bilo glupo pitanje. U današnjoj Evropi dovoljno je da za takve stvari pita samu sebe. U regionu za nju takođe nema većih prepreka. Ona je libling, veći danas u Vučićevoj Srbiji nego u Milanovićevoj Hrvatskoj. Tamo, opet, gde nije voljena, ona je poštovana. Zato su gosti stigli u četvrtak u Berlin (neki i dan ranije) sa poverenjem, i sa očekivanjima da se iz Berlina neće vratiti isti. Zapravo, da će se vratiti bolji. Jači. Veći. Tamo su, naime, otišle zemlje sa viškom bede i manjkom dostojanstva, upuštene a arogantne, umišljene a izgubljene. Ove su reči ružne, ja to znam, ali zašto bismo se lagali? U Srbiji su tabloidi na ovaj dan osvanuli sa pričom da je Vučić Dačića jedva primio u avion za Berlin! U Hrvatskoj samo što nije nastala politička kriza zbog pripremnog sastanka o jadransko-jonskoj cesti, na kojem je bilo reči o tome da bi se ona mogla dosta kretati po BiH (tačnije rečeno: po Republici Srpskoj). Šta još?

Nemačka je pokazala da ima dobru nameru. Možemo pretpostavljati da je Ukrajina ta koja je ubrzala tu dobrotu, ali to ne menja mnogo suštinu njenog napora. Sklanjanje regiona ispred šapa ruskog medveda nije, naime, nešto što je zamišljeno kao neka šteta za region i njegove države. Naprotiv. Iako non-paper konferencije (ili ako Vučić više voli: ed-memoar, pardon demarš) deluje kao šećerna vodica, zuckerwasser iz našeg naslova, ipak u pola svog teksta on govori o ekonomiji. Zato će Budva već krajem septembra biti prvi korak ovog novog oblika delovanja, sa poslovnom konferencijom. Traži se i nova politička dinamika, pa albanski premijer dolazi u Beograd, pošto u Tirani ugosti papu Franju, na njegovoj prvoj evropskoj turneji.

I kao da se sve ovo radi prvi put, puna su usta entuzijazma. Više nego na sebe same računa se na Nemce, i na njihovu tradicionalnu sistematičnost i upornost. Zaboravljen je, međutim, onaj Pakt stabilnosti, koji su pre više godina isto bili poveli oni, sa Bodom Hombahom, i koji je izgubio snagu kad je prepušten Austrijancima i Erhardu Buseku, a potom samom regionu. Sada se, začudo, postupak na određeni način ponavlja – Austrijancima se namenjuje nastavak ove priče, premda Nemci ipak ostavljaju utisak da su nešto naučili iz prethodnog iskustva, i da su rešeni da deluju na duži rok kao stvarni sponzori. Na više tačaka onog završnog papira koji bi trebao važiti četiri godine, naime, oni su se kandidovali kao garanti izvesnih obaveza i poslova. Nešto se tiče ekonomije, ali nešto i političkog inženjeringa, u kojem su pluralističke slobode za opoziciju i za medije na prvom mestu. Bundestag bi, u tome smislu, mogao biti neprijatniji Vučiću – na kojeg se ovo najviše odnosi – od Oebsa i Dunje Mijatović. Samo kad se tamo podele zadaci! Naši lideri nisu mogli da ne vide nemačkog ministra poljoprivrede u kampanji protiv Rusije kako klopa jabuke pred kamerama: One apple per day keeps Putin away.

Hrvatska sa svojom agilnom ministarkom Pusić imala je ne tako davno ambiciju da nastupa kao evropski učitelj regiona, preotimajući tu ambiciju od Slovenije, ali sad od toga nema ništa, jer se i jedni i drugi nalaze sa ostalima u klupama, kao đaci. Bosni je dat grejs period dok ne prođu izbori, ali je Makedonija opomenuta da brže rešava pitanje svog imena. Kao uostalom i svi drugi koji među sobom imaju neka nerašćišćena, tzv. otvorena pitanja. Gde je tu Srbija? Pustimo ovoga puta ono što je govorio briselski nameštenik Etinger, o tome da „Putin mora dobiti iste poruke i u Rimu, i u Beču, i u Berlinu, i u Beogradu“. Srbija i Kosovo sedeli su u Berlinu kao dve države u punom kapacitetu, i tretirane su tako, s tim da se tražio vrlo aktivan pristup u onome što se ovde zove dijalog Beograda sa Prištinom, a u završnom papiru Konferencije „Proces normalizacije odnosa“. Vučić ove pilule guta bez protesta, i pravi se nevešt. Nekako se usto pogodilo da je kancelarka tokom celoga dana spominjala projekte koji ne poznaju granice, naročito one infrastrukturne, a dopala joj se, kao, i ideja o omladinskoj uniji zemalja regiona, dakle sve nešto što je pričao i propovedao i premijer Srbije, pa nije bio neprimećen. Da li je ona govorila ono što je govorio on, ili je on govorio ono što je govorila ona? Smešno je nagađati. Podsećao je na dete koje dobija pohvale da bi se i dalje ubijalo sa podvizima. (Zar zbilja misli da nam je najpreča pruga do Sarajeva?) Pritom, jednu je realnu priču – kao stvorenu za marketing – za divno čudo negde zaturio: devedeset i tri posto od onih nemačkih investitora koji su došli u Srbiju, nije se naime pokajalo, i došli bi ponovo. Pokazalo je to nemačko istraživanje urađeno specijalno za ovu konferenciju. Nalaz je toliko nestvaran, da se učinio neverovatnim i čoveku koji od takvih neverovatnih stvari inače politički živi. A to je prećutano saznanje, možda, najveći srpski dobitak od ovoga događaja u Berlinu.