Da li se uspeh planira, ili se slučajno desi?

Stid, strah i krivica kao prepreke

Postoji više faktora koji otežavaju našu uspešnost, a nabrojaćemo i objasniti samo neke od njih. Osećanje stida povodom uspeha javlja se prilično često, a glavna ideja koju odražava jeste naš lični stav, da mi taj uspeh zapravo ne zaslužujemo. Strah od konkurencije je takođe čest, strah od zavisti drugih. Nije nam strana ona narodna – „Ko visoko leti, nisko pada.“ Iako je ovaj strah većim delom nesvestan, dovoljnog je intenziteta da sprečava pojedinca da testira i unapređuje svoje mogućnosti. Upravo je to jedan od razloga, zašto se za te ljude kaže da „puno pričaju, a malo rade“. Ukoliko sliku o sebi gradimo na bezgraničnim potencijalima, u koje ni sami istinski ne verujemo, ne smemo rizikovati kroz izazove, jer nam je jasno da nećemo postići zadovoljavajući rezultat. Lažno samopouzdanje prepoznajemo po uverenosti osobe da može uraditi šta god poželi, uz potpunu eliminaciju mogućnosti neuspeha. Ovaj stav je povezan sa nešto širim doživljajem sebe, odnosno nedovoljnim ličnim samopoštovanjem.

Neretko srećemo ljude kojiosećaju krivicu zbog uspeha. Ona je uglavnom povezana sa osećajem odvajanja od njima značajnih osoba. Uspeh se, u tom slučaju, vidi kao „ostavljanje iza sebe“ roditelja, prijatelja, partnera. Ideja da smo mi uspeli (u nečemu, ili životno), a da oni nisu, može dovesti do ličnog osećaja sebičnosti i bezobzirnosti, koji nam potom stvara krivicu zbog sopstvenog uspeha. To je ujedno i jedan od razloga zbog kojeg ne preduzimamo rizike, i ne pokušavamo izazvati sebe u nekim, ne sasvim svakidašnjim, situacijama koje bi od nas mogle stvoriti “nešto više”.

Morate poznavati suparnika da biste ga pobedili.

Svako čovekovo ponašanje, pa i ona koja vode neuspehu, podrazumeva neku emotivnu korist. Psihologija to naziva sekundarnom dobiti. Ukoliko nas nešto sprečava da uspemo, moramo znati šta je to, ne smemo ga potcenjivati, a još manje negirati njegovo postojanje. Ono što ne primećujemo, ne možemo menjati. Samo ono što prethodno prihvatimo kao deo naše ličnosti, naših sposobnosti i ponašanja, možemo kontrolisati i menjati. Zato je važno da poznajemo sebe, svoje kompetencije, moći, ali i nedostatke. Postavite sebi pitanja kao što su: „Koju dobit imam od ovog ponašanja?“ ili „Šta izbegavam ovim ponašanjem?“. U zavisnosti od vaših odgovora, pravićete dalje pretpostavke, i testirati ih. Ako, naprimer, odlaganjem i neispunjavanjem obaveza pokušavate prikriti neku vašu manje razvijenu osobinu ili sposobnost, bilo bi korisno da porazmislite da li vam dobit od izbegavanje obaveza više znači u odnosu na ono što biste mogli ostvariti njihovim ispunjenjem.

Stvari koje ne znamo o sebi uglavnom nam ne idu nam u korist.

Slike koje mi formiramo o sebi, svetu i drugima, pružaju nam izvestan osećaj sigurnosti i predvidivosti, i uglavnom nam je zbog toga teško da se menjamo (ako se osećamo ušuškano i zaštićeno, ne vidimo pravi razlog za promenu, te se neretko dešava da čekamo neke skoro ugrožavajuće situacije da bismo se upustili u proces promene). Evo jedne smernice za dalje razmišljanje – Ljudi se bave ličnim razvojem ne samo kada imaju neku goruću situaciju, niti neki konkretan problem sa kojim je neophodno hitno izaći na kraj, već i kada smatraju da nešto mogu mnogo bolje, ali im je potrebna dodatna motivacija, i jača volja.

Umesto iluzija savršenstva birajmo realnost, prihvatanje sebe, rad na sebi i testiranje svojih sposobnosti u realnim situacijama.

Nekoliko je čestih razloga zbog kojih ne postajemo uspešni. Jedan od njih je i nedostatak jasne predstave o tome šta očekujemo i šta želimo od života. Koje su naše želje, naši ciljevi, i da li zaista težimo njihovom ostvarenju.

Važno je znati šta hoćemo

Mnogima nije problem da definišu ono što ne žele. Ipak, često se zapinje kod odgovora na pitanje „Šta je ono što zapravo želim?“

Mora postojati tačno definisan cilj kojem se teži. Taj cilj ima neke važne karakteristike, kao što su jasnoća u formulaciji (nekad se preporučuje da svoje ciljeve zapisujete, i povremeno se na iste podsećate), autentičnost (da je zaista vaš cilj, a ne nametnut, ili cilj nekog drugog), realnost (da postoje mogućnosti za njegovo ostvarenje). Ako cilj nije odraz autentično naše želje, ako sumnjamo da bismo njegovim ostvarenjem došli do posebnog osećaja zadovoljstva i ostvarenosti, nedostajaće nam i ambicije i volje da se zaista založimo za njegovo ispunjenje.Dešava se da ljudi sebi postave lako ostvarive ciljeve i zadatke, i onda i kada ih ostvare, ne osećaju zadovoljstvo. Isto, sreće se i postavljenje nerealnih ciljeva i previsokih očekivanja, koji ne mogu biti dostignuti, pa smo ponovo lišeni zadovoljstva. Nekada se desi da se tokom ostvarenja cilja on zameni nekim drugim, ali je važno znati razlog te promene. Ako je novi cilj objektivniji i konkretniji, onda je njegova zamena bila nužna, i korisna. Međutim, ako je novi cilj jednostavno lakši za postizanje, odnosno zahteva od nas manje napora, bilo bi korisno porazmisliti da li je zamenjen jer nam naše nesvesno poručuje da ipak nismo dovoljno sposobni za prvobitni cilj, a onda analizirati da li je motiv te zamene zapravo strah, stid, ili nešto drugo.

Takođe, treba budno pratiti da li se krećemo ka cilju, ili smo usput skrenuli i zalutali. Da bismo znali koji nam je cilj, odnosno gde želimo stići, moramo prethodno biti sposobni odgovoriti na pitanje – gde smo sada (šta je ono u čemu smo uspešni, neuspešni, i zbog čega, šta je ono što se lakše ili teže “popravlja”). Ono nije nimalo jednostavno, i zahteva dosta energije uložene u sopstveni razvoj. Ipak, neophodan je za napredovanje.

Razmišljajte i preispitujte da li upotrebljavate adekvatnu strategiju, ili je potreban dodatni korak. Ako uvidite da prvobitna strategija ne daje željene rezultate (iako moramo imati u vidu da uspeh nije nešto što se postiže preko noći), promenite taktiku.

Promišljanje i volja

Često srećemo, tzv. “muva bez glave” pristup.Taj pristup karakteriše velika želja za dostizanjem nekog cilja, ali nedostatak volje tokom istog. Takođe, delanje bez dovoljno informacija i bavljenje perifernim aspektima cilja. Ako se ne potrudimo da prikupimo dovoljno informacija o tome šta je potrebno za ostvarenje cilja, ako jasno ne definišemo ciljeve i zadatke, ako nemamo dobar menadžment vremena, može nam se desiti da uložimo puno truda i energije u ostvarivanje nekog zadatka, a da efekti toga budu nikakvi.

Zapamtite, količina rada nije garancija za uspeh – važno je pametno raditi.

Čak i kada sebi postavimo neki cilj, teško nam je da ga se pridržavamo. Jedan od razloga je nedostatak volje i istrajnosti, lenjost, a prisutna je i želja za brzom i lakom dobiti. Uglavnom se uporedo primećuju i gubljenje vremena na nebitne stvari, neodlučnost, odlaganje obaveza ili pretrpavanje obavezama, i perfekcionizam, kao težnja ka savršenosti. Gubljene vremena nekada predstavlja potisnuto osećanje krivice zbog neodgovornosti prema sebi, odnosno prema ciljevima koje smo postavili. U tom slučaju, potisnuta krivica ne dozvoljava ni da se stvarno odmaramo, ni da se zabavljamo, a ni da radimo.

Postavljanje granica

Ono što nas nekada prilično ograničava jeste nesposobnost da se kaže “Ne” tuđim zahtevima. Nekim ljudima je stvarno teško da postave neke lične granice, odbijajući druge, plašeći se da ne pokvare sliku o sebi, da ne povrede druge ljude. U našem kontekstu, oni koji imaju problema sa odbijanjem tuđih zahteva uvek će sebi na vrat nadenuti i tuđe obaveze i odgovornosti, i time znatno umanjiti prostor za lično delovanje, odnosno bavljenje onim što im je istinski značajno.

Ljudi veoma često veliki deo vremena troše na stvari koje im nisu posebno bitne, umesto na ono što je značajno za njihov život. Svaki naš korak, naša misao, osećanje ili ponašanje, rezultat je našeg manje ili više svesnog izbora. Shodno tome, boljim upoznavanjem sa samim sobom, moći ćemo da predvidimo i kontrolišemo i naše uspehe, i neuspehe. U današnjem okruženju, gde se stvari brzo menjaju, važno je da se prilagođavamo, učimo i razvijamo i na taj način unapređujemo lične kapacitete i potencijale.

Ono što se takođe neretko sreće jesu pogrešne predstave o tome šta je uspeh i kako se postiže. Društvo nam je pretežno tržišno orijentisano, pa se materijalan uspeh smatra primarnim, ako ne čak jedino značajnim. Povezano sa ovakvim društvenim stavom, javlja se i strah od usamljenosti i izolacije, koji potiče iz iracionalnog uverenja da kao uspešan pojedinac ne možeš imati prave prijatelje, i da ako imaš (naprimer) novac, ne možeš imati ništa drugo.

Obrazovni sistem uprosečuje.

Učitelji i nastavnici po školama moraju se baviti svom decom podjednako, a da bi se to postiglo, moraju naći neku srednju, prosečnu, težinu zadatka i očekivanja koja će postavljati deci, kako bi većina napredovala. Ipak, taj prosečan zadatak, neće svima odgovarati, i neće svima biti izazov. Tako, neka deca ostaju neostvarenih maksimalnih kapaciteta, a što je, verujem, još značajnije, bez ideje o neophodnom dodatnom ličnom angažmanu i neophodnosti kontinuiranog napredovanja.

Negativna percepcija budućnosti, pesimizam kao stil života, takođe doprinose neuspehu, vodeći se idejom da je „u ovom svetu iovako nemoguće postići nešto značajno, što bi nam moglo izmeniti živote, na bolje“.

Vi ste osoba koja može da ostvari svoje ciljeve.

Prethodna rečenica zasigurno poziva na “odgovornost”, i to onu u najširem smislu – odgovornost za sopstveni život. Samo ste vi vlasnik sopstvenih problema, samo vi treba njima da se bavite i da ih rešavate, i samo ste vi odgovorni za vaš uspeh.

Psihoterapija i sposobnost za uspeh

Psihoterapija podrazumeva postepen i kontinuiran rad na sebi, prepoznavanje svojih sposobnosti i potencijala, ali i poseban lični stav prema njima, koji podrazumeva mogućnost dodatnog samoistraživanja i eventualne kritike. Važno je upoznati se sa sobom, i raditi na ličnom poboljšanju kapaciteta. A i kada se postigne neko novo saznanje o sebi – uvid, on sam po sebi nije dovoljan za promenu. Promena zahteva preuzimanje odgovornosti za dalje akcije, voljnu participaciju osobe. Za promenu je potrebna hrabrost, ali i prethodna želja za promenom. Već smo pominjali odnos želje i volje. Želja daje toplinu, životnost, kvalitet dečije igre, punoću volji. Volja daje usmerenost i zrelost želji. Zahteva separaciju, odvajanje od potrebe da drugi učini nešto umesto nas.

Psihoterapijski rad zahteva od nas veliko ulaganje i izlazak iz stanja udobnosti, zbog čega je ponekad i bolan. U procesu lične promene, nagrađujte sebe, i pokušajte uživati u takmičenju sa samim sobom. Važna terapeutska funkcija jeste stvaranje prostora za promenu ponašanja, i “zaštitu” promenjenog. Pojam “zaštite” u ovom kontekstu srodan je pojmovima podrške i empatije.

Autor teksta:

Nikolić Sandra,

diplomirani defektolog i O.L.I. psihoterapeut u edukaciji.

https://lekariduse.wordpress.com/ .

kontakt telefon: 0644048098.