Da li smo stvoreni da budemo socijalni?

Jedna od stvari koje razlikuje primate od dugih životinja i ljude od drugih primata je veličina našeg mozga – preciznije, veličina našeg prefrontalnog korteksa, koji je u prednjem delu mozga odmah iza naših očiju. Naši veliki mozgovi omogućavaju nam veliki broj intelektualnih aktivnosti, pružaju nam neograničen broj mogućnosti da nešto uradimo i bar duplo toliko načina da to uradimo. Ipak, to ne znači da je naš mozak evoluirao da bismo učestvovali baš u tim aktivnostima. Zapravo, prefrontalni korteks se posmatra kao kompjuter višestruke namene u koji možemo učitati bilo koji program (odnosno naučiti bilo koju veštinu). Stoga se smatra da se prefrontalni korteks razvio sa ciljem rešavanja novih teških problema, ma koje vrste ti problemi bili.

Jedan pogled na socijalizaciju

Posmatrajući iz ove perspektive, naša sposobnost i sklonost da razmišljamo o socijalnom okruženju ne deluje kao neka posebna ili nespecifična sposobnost ili osobina. Na druge ljude se može gledati kao na serije novih i teških problema za rešavanje zato što oni (i njihova volje, njihove želje i težnje, potrebe) stoje izmešu nas i ispunjenja naših instinktivnih potreba. Isto kao što smo u stanju da savladamo matematički problem ili da naučimo da igramo poker, u stanju smo da savladamo i igru socijalnih kontakata i da razumemo i naučimo poteze koji su dozvoljeni, poželjni i koji nam mogu doneti dobre rezultate i prednosti u socijalnom životu. Iz ove perspektive inteligencija je inteligencija, bila ona primenjena na socijalni život, matematiku ili učenje za ispit i polaganje ispita. Neki autori testova inteligencije tvrde da je socijalna inteligencija samo inteligencija primenjena na socijalne situacije. Ovakvo mišljenje ukazuje na to da socijalna inteligencija nije specifična i da je naše interesovanje za socijalnu sredinu potpuno slučajno i da dolazi kao posledica određenog problema sa kojim smo suočeni, odnosno kao posledica ometanja naše instinktivne potrebe. Međutim, da li je stvarno tako?

Jedan od sasvim sigurnih načina da proverimo da li je stvarno tako jeste da se zapitamo da li je ova (ili bilo koja druga) ljudska karakteristika slučajna ili je univerzalna. Da li zaista važi za sve? Na primer, to što stojimo i hodamo uspravno je univerzalna ljudska karakteristika i važi za sve ljude. Učenje nekog jezika je takođe gotovo univerzalno, dok, na primer, to nije u potpunosti slučaj sa plivanjem. Skoro svako može da nauči da pliva, ali ne možemo reći da svi ljudi znaju da plivaju. Takođe, većina ljudi na ovom svetu dobro vidi. Dobar vid je bio dovoljno značajna karakteristika da bi postala evolutivno bitna. A šta je sa socijalizacijom i socijalnim veštinama?

Prijateljstvo – kako i zašto nastaje?

Socijalizacija i prijateljstvo predstavljaju po malo neobičan fenomen. Svako prijateljstvo počinje kao susret dva stranca, obično onih koji nisu u srodstvu i gledano iz biološkog ugla predstavlja potencijalnu pretnju. A ipak, ta druga osoba može postati neko sa kim odlučujemo da delimo naše najdublje tajne i ranjivosti, neko od koga možemo zavisiti i na njega se oslanjati više nego na bilo koga drugog. U nekim slučajevima čak i više od naše porodice. Prijateljstvo je dokumentovano samo kod nekoliko životinjskih vrsta, ali je gotovo univerzalno kod ljudi.

Možda prijateljstvo predstavlja sredstvo do cilja, reći ćete? Ili lakši način za sticanje onoga što želimo? Da je zaista tako, vodili bismo računa koliko dajemo, a koliko dobijamo i da li je to što dobijamo dovojno, da li je jednako ili poželjno više od onoga što dajemo. Ipak, u najvećem broju slučajeva to nije tako. Teško da će neko pravo prijateljstvo označiti kao odnos u kome osoba gleda da dobije više nego što daje i iz toga izvlači isključivo takvu vrstu koristi. U životu, kada sa nekim postajemo sve više bliski, kada postajemo sve bolji i bolji prijatelji, prestajemo da vodimo računa o tome ko koliko daje ili uzima i glavna vrednost našeg prijateljstva postaje saznanje da imamo prijatelja i zadovoljstvo koje iz tog prijateljstva imamo. Uprkos direktnih načina na koje prijatelji mogu da nam budu korisni, činjenica da su naši prijatelji – naši prijatelji često postaje cilj za sebe.

Socijalna umreženost

Pogledajmo samo Fejsbuk. Više od milijardu ljudi ima profil na Fejsbuku. To je najposećeniji sajt na svetu, posećeniji i od sajtova kao što su Google i Yahoo. Internet ima dominantnu ulogu u našim životima, kao nijedna tehnologija do sada. A ipak, najčešće idemo na Fejsbuk koji nam nudi najbolje… šta?

Da je Fejsbuk religija (a neki tvrde da jeste) bila bi to treća najveća religija na svetu posle Hrišćanstva i Islama. Istraživanje sprovedeno u Americi pokazalo je da ljudi ukupno provedu 84 milijarde minuta u religijskim aktivnostima, a 56 milijardi minuta na Fejsbuku.

Mnogi će reći da Fejsbuk nije merilo socijalizacije, da većina prijatelja na Fejsbuku nisu pravi prijatelji i da između socijalizacije i socijalnih mreža ne postoji stvarna veza. Pa ipak, samo vreme koje svako od nas svaki dan provodi na socijalnim mrežama govori dovoljno. Tačno je da smo putem socijalnih mreža povezani sa ljudima koje ne poznajemo baš najbolje i koje nikako ne bismo nazvali prijateljima, pa ipak, eto ih na našem spisku prijatelja. Koji god da je razlog stvaranja te veze, ti ljudi su tu, na listi.

Ono što nam Fejsbuk i druge socijalne mreže omogućavaju jeste da ostanemo u kontaktu sa ljudima sa kojima se ne viđamo toliko često koliko bismo želeli. Sa prijateljima koji ne žive u istom gradu ili čak na istom kontinentu. Omogućava nam i da se vrlo lako povežemo sa ljudima iz naše prošlosti, da ponovo proživimo koliko nam je sinoć bilo zabavno na žurci sa našim prijateljima koji su bili tu, da razmenimo fotografije sa žurke ili putovanja (mnogo lakše nego da ih šaljemo svakom pojedinačno na email), da zajedno igramo različite igre, uz pomoć aplikacija ili bez njih i da se, istina ne uživo, ali ipak – družimo.

Da li je slučajnost to što je najuspešnija destinacija na internetu, ili bilo gde drugo, mesto koje je u potpunosti namenjeno našim socijalnim životima? Da je socijalnost ljudske vrste prosto slučajnost, i da zaista funkcionišemo samo po principu ostvarivanja svojih sebičnih ciljeva manipulacijom drugima – da li bismo altruistički pomagali drugima kojima je pomoć potrebna i pored toga što ih nikada nismo i nikada nećemo upoznati, i što oni i neće znati da smo im pomogli? Koliko je samo humanitarnih akcija postiglo uspeh zahvaljujući apelima na socijalnim mrežama? Koliko života spaseno ili pošteđeno bola?

Socijalno i ne-socijalno mišljenje

Mi dajemo drugima iz različitih razloga, ali jedan od razloga je svakako i taj da smo stvoreni da osećamo empatiju i saosećanje prema onima koji su u nevolji. Kada vidimo nekoga u nevolji, makar ponekad pomislimo – treba nešto učiniti. To je nešto što se veoma često događa, čak i češće nego što nam se čini. I u zemljama kao što je naša, gde ekonomska situacija nije sjajna za veliki broj ljudi, humanitarne akcije uspevaju, prikupi se dosta novca za pomoć bolesnim ljudima i/ili deci. Prilična slučajnost, zar ne? Kada bi socijalna inteligencija bila samo inteligencija primenjena na socijalne situacije, očekivali bismo da vidimo iste reakcije i u drugim oblastima. Ali to nije slučaj. Naučno je dokazano da se različite regije u mozgu aktiviraju kada se razmišlja o socijalnim situacijama, za razliku od logičkih i kognitivnih problema, ili pristupanja memoriji.

Još je zanimljivije da se, kada razmišljamo o socijalnim situacijama i problemima, oni delovi mozga koji su zaduženi za kognitivnu mrežu i druge ne-socijalne vrste mišljenja – isključuju. I obrnuto, kada je naša kognitivna mreža uključena, socijalna mreža se isključuje. Naravno, termine uključuje i iskjučuje treba shvatiti kolokvijalno, ovo zapravo znači da određene regije u mozgu postaju manje ili više aktivne od drugih u određenim situacijama. Ponekad čak, naša socijalna mreža u mozgu, odnosno aktivnosti one regije koja je zadužena za razmišljanje o socijalnom, nekada ometa naš učinak. Može delovati neobično da su naše socijalno i ne-socijalno mišljenje toliko različiti jer deluju prilično slično kada se uporede. Čak i nama to ne deluje mnogo različito. Imamo utisak da smo promenili temu, a ne način na koji mislimo.

To ne znači da razlike između socijalnog i ne-socijalnog mišljenja nisu stvarne. To samo znači da nam one nisu upadljive. Svi mi imamo makar jedan način da intuitivno ocenimo razlike između socijalnog i ne-socijalnog mišljenja. Većina nas to doživljava kao uobičajenu „pamet“, odnosno kao ideju da kognitivna inteligencija (za koju se često vezuje obrazovanje) i socijalna inteligencija, tj. Uklopljenost, ne idu zajedno. (Štreberi nisu dobri u druženju i socijalizaciji). Izgleda da ove dve vrste inteligencije zahtevaju različite sposobnosti i mozak ima različite mreže koje ih podržavaju. Skoro sprovedena studija koja se ticala dece sa Aspergerovim sindromom govori u prilog ovoj teoriji. Aspergerov sindrom se smatra blažim oblikom autizma, ali je u velikoj meri povezan sa deficitima u socijalnoj kogniciji i socijalnom ponašanju. Grupa dece sa Aspergerovim sindromom pokazala je bolje rezultate na testu aprstraktnog rasuđivanja nego zdrava deca istih godina. Ako zamislimo da su socijalna i ne-socijalna inteligencija dva tasa jedne vage, ima smisla da deficiti koji umanjuju snagu i sposobnosti na jednoj strani – drugoj daju veći uticaj.

Od praistorije do danas

Prijateljstvo je zaista neobičan fenomen. Može se reći da je socijalizacija nekada služila održanju vrste, i da se u čoporu lakše preživljavalo. Zajednica nam je i danas u velikoj meri potrebna da bismo preživeli. Pa ipak, zajednica nije isto što i prijateljstvo. Prijateljstvo podrazumeva određenu intimu koja ne uključuje bazične instinkte za preživljavanje i održanje vrste. U prijateljstvu najčešće nema seksualnog. Isto tako najčešće nam preživljavanje ne zavisi od toga da li imamo prijatelja. Pa se i dalje družimo, i dalje smo socijalni, i dalje učestvujemo u socijalnim aktivnostima bilo na internetu ili u realnom životu, i dalje pomažemo onima u nevolji čak i kada ih ne poznajemo. U prijateljstvu dajemo deo sebe i dobijamo deo drugog na sasvim drugačiji način od onih za koje smo biološki predodređeni. A ipak, prijateljstvo opstaje.

Autorka je dipl. psiholog i psihoterapeut O.L.I. metoda