Da li smo zaslužili više?

Kada sam imala dvanaest, trinaest godina, prvi put sam se, sa usvajanjem razvojno novog načina razmišljanja, susrela sa pitanjem da li je to pravda ili nepravda da je nekome dovoljno samo da se rodi da bi bio neko i nešto, da bi imao blagostanje, titulu. To je bilo početkom devedesetih, rafovi u prodavnicama su bili prazni, a u vreme kada tinejdžer treba da uživa u ukusu koka kole i izlazi sa društvom u bioskop, mi smo jednostavno prihvatali činjenicu da toga nema. Nešto što bi trebalo da bude uobičajeno izgleda ipak to nije. Ali, nismo se pitali tada da li smo to zaslužili. Svako je pronalazio svoj način zabave u datim okolnostima. Iako su rafovi u prodavnicama bili prazni, rafovi sa hranom za dušu su na svu sreću i dalje bili puni. Biblioteka, sada kada se setim istina je bila mala, ali stotine strana je trebalo pročitati, a mogao si da biraš baš kao što kažu „šta ti duša ište“… Tako je između ostalih i priča o životuAnri de Tuluz Lotreka,osim prozora u život Pariza u to vreme, jedno viđenje izgradnje Ajfelovog tornja i života Van Goga ,pokrenula razmišljanje o ovoj temi, značaju samog rođenja i lični doprinos toku života. Šta nam je dato de facto, a šta moramo sami da „zaslužimo“.Danas se,nakon nekih dvadesetak godina, susrećem sa klijentima koji se sasvojih dvadeset, pedeset ili sedamdeset godina, bave ovim pitanjem. Ustvari, više se ono bavi njima.Golica ih, ne da im mira, nekima ne da san, nekima ne da da se bore za svoj život, da vrednuju sebe. Neki misle da problem koji ih je zadesio nisu zaslužili i ne žele njime da se bave. Čekaju da pređe kod nekog drugog, onog ko je zaslužio. Neki se trude da im život bude lepši, kvalitetniji, pitaju za savet, dolaze, ali ipak imaju uverenje da oni bolje nisu ni zaslužili. Ne mogu zaista da zamisle sebe kao zdrave, uspešne, srećne, zadovoljen, vitke, bogate… Postoji samo ideja i želja. Vizija sebe kao takvog i dalje je daleka. Teško možemo bilo šta da uradimo dok ne preispitamouverenje da li smatramo da smo zaista to zaslužili.

Kako seješ tako ćeš i žnjeti

Kada se dogode neželjene situacije ljudi se zapitaju zapitaju čime su to zaslužili. Odgovor može biti samookrivljujući : „Da,zaista se u prošlosti nisam baš ponašao kako je trebalo, grešio sam,sada ispaštam zbog toga“. Kod drugih se kao odgovor javlja ljutnja i revolt : „Zašto meni da se dogodi tako nešto, kada ima drugih koji su to zalužili mnogo više od mene? “.

Kaže se :„Kako seješ tako ćeš i da žanješ“ ili „Sam si kovač svoje sreće“, od tebe sve zavisi. Veliki je teret na čoveku. Da li baš sve od njega zavisi i šta je sa srećom kao faktorom uspeha, koja bi trebala da dođe kao usput, kao pomagač onima koji se trude, koji su hrabri…

Umemo mi i da kritikujemo sebe kada nam se nađemo u nevolji. Ne samo da smo na individualnom nivou samookrivljujući, već smo i kao društvo ogorčeni na sve nas (jer svi smo isti), tako da veoma čestočujemo opaske u stilu: „Ma kakvi smo, bolje nismo ni zaslužili“. Doduše, ponekad zaboravimo na ovu lošu sliku i vidimo sebe kao nebeski narod, sa specijalnim moćima i kvalitetima.Da li je istina negde između ili u određenim oblastima važi jedno,a u drugim drugo? U jednom trenutku, jednom danu, ponosni smo, opčinjeni svojim sposobnostima, a u sledećem se gadimo sami sebi. Najbolji smo kada postignemo svetski priznat uspeh, uzmemo medalju, podignemo pehar zajedno sa njim/a.

Međutim, nije ni svaki uspeh isti. Nije jednako zaslužen, samim tim i vrednovan. Lako postignut uspeh se ne vrednuje kao onaj postignut mukom. Mora da je nešto u njemu trulo, loše…Javlja se prezir prema takvoj vrsti uspeha. Nema težinu. Nema vrednost koju bi imao da smo videli kako se osoba muči, znoji, odriče…Isto tako,važi uverenje „ mučim se znači zaslužujem“. Jednoga danaće me stići nagrada, uteha koju sam zaslužio. Ali, ako život za nas ima druge planove, onda nastaje logički problem. Jednoga dana će se takođe dogoditi da se meni ili meni bliskoj osobi dogodi nešto loše, jednoga dana život počinje da se ponaša suprotno našim očekivanjima, ide po svom…pokazuje da su neki bili u pravu čekajući nagradu za svoj trud, a drugi nisu… U čemu je stvar i gde je logika ?Da li je moguće da smo se uzalud trudili?

Uverenja

Uverenja su pretpostavke koje imamo o sebi, drugima i svetu oko nas. Usvajamo ih u toku života, zaključujemo, prihvatamo. Nekih smo veoma svesni, dok druga ne prepoznajemo na prvu loptu, ali su prisutna i učestvjuju u našem tumačenju događaja i sveta oko sebe. Ona usmeravaju,dozvoljavaju, objašnjavaju, uslovljavaju, brane…Stičemo ih vaspitanjem, tumačenjem sveta oko sebe, zaključivanjem. Samo neka od njih su tačna i potvrđuju se u toku života. Druga se ne potrvđuju, realnost ih svakodnevno opovrgava. To nas obično izvodi iz takta, nervira nas, dovodi nas u „kako može tako“frustirajuće stanje,a da ne zastanemo i ne zapitamo se šta nam to realnost poručuje. Da li se naša očekivanja zasnivaju na racionalnom uverenju, da li je naša logika tačna. Ako se događa suprotno našoj logici znači da je moguće, jer realnost pokazuje da se to zaista dešava. Ako postoji nesklad činjenica i naše logike, vreme je da prispitamo logiku. Racionalno uverenje nas nikada neće dovesti u zabludu, potvrđivaće se od jednog primera do drugog, davaće nam sigurnost, olakšanje, utehu. Netačna uverenja nas dovode do situacije da se nerviramo, ulazimo u konflikt sa sobom, sa drugima, sa životom. Crpe našu energiju u borbi i beskonačnom vrtlogu dokazivanja da „to ne može i ne treba tako da bude“.

Neka uverenja se potvrđuju u praksi, u svakodnevnici i ona su racionalna. Dok su mnoga uverenja koja posedujemo iracionalna. Da li je uverenje iracionalno možemo da proverimo tako što ćemo se zapitati i odgovoriti :

Da li je logično? Da li je u pitanju samo želja ili iz želje nužno prozilazi da se nešto mora dogoditi?

Da li realnosrt potvrđuje naše uverenje. Da li se pokazuje da se pokazuje kao tačno uvek i svuda?

Da li postoji neki zakon u univerzumu koji bi dokazao da to što želimo mora i da se obistini?

Da li je ono za nas dobro, poželjno, pragmatično, da li nas vodi ispunjenju ciljeva?

Kako objašnjavamo da se neko ne pridržava „pravila“ dobrog ponašanja, živi ne poštujući društvene norme i živi sasvim lepo? Kako dobri studenti završe neostvareni?Kako to da neko samim svojim rođenjem zasluži sve blagodeti koje ga okružuju? Ne mora ništa da radi, dovoljno je da se rodi. Dolazimo i do pitanja da li smo svi isti? Da li svi podjednako podležemo opštoj zakonitosti davanja i primanja? Da li neko među nama ipak zaslužuje više?

Šta moramo da zaslužimo, a šta nam de facto pripada?

U radu sa klijentima često dolazimo do teme ličnih prava. Prava drugih i svojih prava. Kažemo da svi , bez obzira na status, uzrast, titulu, obrazovanje…imamo neka ista prava, zato što smo svi ljudi. Kad osoba poriče svoja prava, ona sebi uskraćuje ono što joj pripada kao ljudskom biću. Tada najčešće dolazi do konflikta sa drugima, unutrašnjih konflikata, do situacija u kojima se osoba oseća povređeno, oseća da je drugi ne poštuju, ne vrednuju dovoljno i slično.

Prava, odgovornost i krivica

Činjenica je da naše delanje u sadašnjem trenutku ima uticaj na budućnost. Činjenica je da smo za to gde se sada nalazimo odgovori mi sami. Odgovorni smo u smislu da smo donosili nekakve izbore, odluke, pratili nekakav svoj način razmišljanja, stav. Odgovorni smo za sva svoja ponašanja, koja su doprinela da smo sada tu gde jesmo. Postoji razlika između odgovornosti i krivice. Preuzimanje odgovornosti doprinosi mentalnom zdravlju, dok osećanje krivice vodi u tegobu, nemir , bolest.

Ko ima veći uticaj, mi ili okolnosti?

Postoje dve grupe ljudi prema tome čemu daju veći uticaj u tumačenju uzroka događaja. Jedni uvek vide uzrok u sebi, a drugi u okolnostima. Osobe sa unutrašnjim lokusom kontrole smatraju da sve zavisi od njih samih. Veruju da su lično odgovorni za ono što im se u životu događa. Dok oni sa spoljašnjim lokusom kontrole uzroke događaja vide u spoljašnjoj sredini, spoljašnjim faktorima, koje ne mogu da kontrolišu. To ih može dovesti do osećaja bespomoćnosti, kao i do pojave anksioznosti i depresije. Prvi su generalno u boljoj pozici, bolje reaguju u problematičnim situacijama i uspešniji su u rešavanju problema.

Jednoga dana…

Utehu daje fantazija da će jednoga dana ipak sve biti uredu, da nećemo biti u konfliktu i tegobi koju daje spoznaja realnosti. Jednog dana će sve doći na svoje mesto, šta god to značilo. Kada malo detaljnije probamo da opišemo šta će se tačno desiti i kako će izgledati ta realnost u kojoj će sve biti uredu, dolazimo do neodređenih i nerealnih očekivanja. Dobro je što su ta očekivanja ipak pozitivna, optimistična, daju utehu u sadašnjem trenutku. Nevolja je što nikada neće doći i spoznaja toga opet vodi u razočaranje i nezadovoljstvo.

Tako će jednoga dana pravda biti zadovoljena i svako će imati tačno onoliko koliko zaslužuje. Ni manje ni više. Određenu količinu novca prema tome koliko je radio i koliko se pritom mučio, određenu količinu zdravlja i bolesti u skladu sa tim šta je jeo i da li je i koliko pušio, određenu količinu ličnog zadovoljstva, u skladu sa tim koliko pruža drugima, i tako bismo mogli dugo nabrajati. Zamislite taj skup i diskusiju ljudi koji bi trebali da se dogovore oko kriterijuma i konačno dodele tačno koliko kome pripada. Bilo bi jako komplikovano, ali zato ne bismo imali, na primer, decu obolelu od teških bolesti, jer ona nisu stigla još tako nešto da zasluže. Imamo ih, nažalost, a ideja o ovakvoj vrsti pravde pada u vodu. Ne preostaje nam ništa drugo nego da se pozabavimo i procenimo svoju odgovornost.

Autor teksta:

Marijana Vilimonović

Life coach master OLI Integrativnog Psihodinamskog metoda,

autor i voditelj radionica i predavanja iz oblasti partnerstva i roditeljstva

email: [email protected]

060/369-55-09