Emocionalne reakcije

­­­­­­­­­­­­­­Iracionalna uverenja, zdrave i nezdrave emocije

Često događaje na koje reagujemo povlačenjem, tugom, strahom ili ljutnjom, krivimo za svoje loše raspoloženje, nesanicu, visok krvni pritisak, emotivnu bol. Međutim nisu događaji sami u nama proizveli emocionalnu reakciju. „ Iznervirala me je komšinica!“ ne oslikava istinu u potpunosti, ali : „ Ja sam pobesnela kada mi se komšinica obratila onakvim tonom…“ bilo bi bliže realnosti. Odgovornost za naše emocionalno stanje je u nama samima. Događaj aktivira naša uverenja, i u zavisnosti od njih proživljavamo zdrave ili nezdrave emocije. Svi, naravno, želimo da nam bude bolje, da nam život ne predstavlja preveliki teret, ali se često osećamo kao da smo zarobljeni u živom pesku. Što se više opiremo, on nas sve dublje vuče. Cilj nam, naravno, nije dno, već napredak. Neke savete oko boljeg snalaženja u procenjivanju sitaucija, možemo da poslušamo iz psiholoških knjiga, a one nam kažu:

Ako su naša uverenja sva u zahtevima i „moranjima“, ako u sebi sadrže užasavanje, nepodnošenje, neprihvatanje sebe, drugih, uslova života, globalno vrednovanje i etiketiranje, onda su ona iracionalna. U neskladu su sa realnošću, nelogična i nepragmatična.Ako mislimo da mi uvek moramo da budemo savršeni, da drugi ljudi moraju uvek biti dobri prema nama, da nam uslovi života moraju uvek biti na zavidnom nivou, stvaraćemo sebi veći problem u životu i blokirati mogućnosti za akcije. U nama će se buditi nezdrave emocije: bes, povređenost, krivica, stid, zavist, ljubomora, depresija, anksioznost. Ako se oslobodimo ovakvih uverenja osporavajući ih i transformišići ih u racionalna uverenja koja sadrže želje umesto zahteva, kao rezultat ćemo imati privilegiju da osećamo zdrave emocije: ljutnju umesto besa, zabrinutost umesto anksioznosti, tugu umesto depresije, kajanje umesto krivice, žaljenje umesto povređenosti, razočaranje umesto stida, zdravu ljubomoru umesto nezdrave i zdravu zavist umesto nezdrave zavisti. Zamena iracionalnih uverenja racionalnim postiže se najpre tako što se svako „mora“ pretvara u želju, svako „užasno“ u loše, „nepodnošljivo“ u teško, a globalno obezvređivanje u kritiku konkretne misli, dela ili ponašanja neke osobe. Možete da imate želju da u radu date sve od sebe, želju da budete na visini zadatka, želju da vas okolina ili značajni drugi cene i poštuju, i želju da vam uslovi života budu bolji. Sa ovakvim željama ne blokirate sebe, idete ka kontaktu, ka osobi, i otvarate sebi mogućnost za akciju, ne potiskujući i ne doživljavajući nezdrava osećanja.

Odgovornost za sopstvene emocije

Što pre prihvatimo da je najveća odgovornost za naše psiho – fizičko tj. emocionalno stanje na nama samima, brže ćemo se naći na putu razvoja i zrelosti. Ostaje nam još da pravilno procenjujemo da li se vredi uzbuđivati, sekirati oko nekih situacija. Teorija kaže da mi sami biramo da li ćemo neku situaciju proceniti kao aktiviraćuju tj. stimulusnu, ili ne. Odnosno da li će neki događaj u nama buditi bilo kakve emocionalne reakcije, kao i da li će one biti pozitivne ili negativne. Nakon što sama odabere da li će odreagovati u datom mementu, tj. nakon što osoba proceni da li je situacija ikako dotiče, ona prelazi na procenjivanje da li je ta situacija uznemirujuća ili ne. U slučaju da proceni situaciju kao ugrožavajuću, dalje će procenjivati da li je ta situacija promenljiva ili ne. Ako se čini podložna promeni, osoba se tada ljuti ili napada. Ljutimo se, na primer, kada nas neko izneveri, kada nas drugi lažu, kada deca ne ispune naša očekivanja jer imamo zahtev da se uvek lepo ponašaju i postižu uspehe. Ljutimo se na partnera kada ne zadovoljava naše potrebe. Ljutimo se na ostarele roditelje kada prekomernim radom ugrožavaju svoje zdravlje. Sve ovo radimo kada procenjujemo da situacija može da se promeni ako se neko tu samo malo potrudi ili promeni svoje ponašanje. Promenu ponašanja vidimo kao moguću i imamo racionalno uverenje koje sardrži u sebi želju za promenom! Međutim, može da se desi da u uznemirućim situacijama koje vidimo kao promenljive osećamo i bes i mržnju! Zašto se javljaju ova dva osećanja? Iza njih stoji neko iracionalno uverenje, jak zahtev prema sebi, drugima ili uslovima života. Možemo osećati mržnju prema nekome a da ustvari projektujemo osećaj samomržnje! Možemo delovati kao da se ljutimo na druge, a da ustvari projektujemo samoljutnju. Kada nas iznerviraju najbliži za koje smo verovali da će biti odgovorni bar pedeset procenata u odnosu na to koliko smo mi sami odgovorni, tada naglas možemo pokazivati ljutnju prema njima, a da se podsvesno ili u sebi , ustvari više ljutimo na sebe same, zato što smo im ukazali naše poverenje, zato što im se dajemo, a oni nam tako malo vraćaju …

Adekvatne emocije na promenjive situacije

Ako pak procenimo stimilusnu situaciju kao ugrožavajuću po nas i da uz to još i ne postoji način da je mi sami promenimo, tada naš um kreće u promišljanje: da li je moguće izbeći je. Tako loša i nepromenljiva situacija u nama budi strah i najadaptivnije se čini izbegavanje. Ako vidimo to kao realnu mogućnost, mi se povlačimo. „ Ako se pravim da sam mrtav, medved me neće primetiti, zaobićiće me i neće me pojesti“, poznata je „šumska“ priča iz našeg detinjstva. Ovaj šablon ponavlja se i kada je situacija opasna samo u glavi posmatrača kao, na primer, kada momak razgovara sa osobom suprotnog pola, a njegova devojka to doživljava kao preteću situaciju. Ako proceni situaciju kao ugrožavajuću i nepromenljivu, i povuče se i pritom se ponaša kao da ništa ne primećuje, da se ništa ne dešava, u sebi će potiskivati strah, ruke će joj biti hladne, sve više će se povlačiti u sebe… Ovakva reakcija ima za cilj da njen voljeni primeti da je pogrešio, da se u njemu javi osećaj krivice, i da brže bolje to popravi, prekidajući kontakt sa drugim ženskim osobama, izvinjavajući se ili čineći ustupke. Kod nje se aktivira separacioni strah: devojka se tada plaši da će joj druga i bolja preoteti momka! Da će je dečko ostaviti zbog druge koja je lepša, bogatija, uspešnija, zgodnija, ženstvenija, nežnija, bezobraznija, šta god bilo okidač osećaja inferiornosti koji je duboko potisnut. Dok razmišlja u smislu „šta bi bilo kad bi bilo“, razrađuje strategije u kojima bi do prevare došlo, iracionalne misli se kumulativno uvećavaju. Ponašanje ide u smeru „od kontakta“ umesto „ ka kontaktu“ , povlači se, duri se u sebi. Dobit koju ima od ovakvog načina ponašanja je kažnjavanje momka za loše ponašanje. Druga dobit, koju retko ko priznaje, je što ne mora da odraste, ne suočava se sa razvojnim zadatkom tolerisanja frustracija, razgovaranja sa partnerom o mogućim nezadovoljenim potrebama, ne neguje optimalnu distancu jer teži ka simbiozi sa partnerom… Ovako ostaje mala devojčica čija stabilnost zavisi od ponašanja druge osobe, koja neće čak ni da se pozabavi svojim osećajem inferiornosti, već svu krivicu projektuje na partnera. On je kriv, ona je žrtva, emocije su loše, a razvoja nema… Zdravije bi bilo ne procenjivati pogrešno uobičajene komunikacije partnera sa osobama suprotnog pola i ne videti pretnje vezi tamo gde realno ne postoje. Ne zamišljati prevaru, a mogućnost da se partneru neko drugi dopada ne videti kao ugrožavajuću. Trebalo bi dozvoliti partneru da pokaže prirodni interes za osobe suprotnog pola, dozvoliti mu slobodu kao i to da se izrazi bez otpora. Kada ostajemo u kontaktu, tada se i realne pretnje vezi mogu analizirati i eliminisati. Sa partnerom se trenutne krize mogu i popravljati kroz razgovor, zadovoljavanje nezadovoljenih potreba i to samo kroz kontakt, razumevanje, odgovornost, poštovanje i prihvatanje.

Raspoznavanje promenjivih i nepromenjivih situacija

Ako ugrožavajuću situaciju procenimo kao nepromenljivu i uz to vidimo da nemamo način da se iz nje izvučemo, onda će nas ona odvesti u apatiju i pasivnost. Tada nemamo energije da se pokrenemo jer osećamo da je uzaludno boriti se. Ljudi, međutim, često nisu u stanju da razlikuju promenjive od nepromenjivih situacija. Nekada se grčevito upinju da promene nešto što objektivno nije u njihovoj moći (na primer da promene druge ljude), a nekada kao nepromenjivo doživljavaju ono što, zapravo, jeste u njihovoj moći (na primer, da promene sopstveno ponašanje i doživljavanje).

Ako su nam, recimo, roditelji u detinjstvu delovali nepristupačni i omalovažavali nas, a mi bili zavisni od njih i nismo mogli da promenimo takvo stanje, pa smo prihvatili negativnu sliku o sebi, možemo se, nesvesno, držati istog obrasca i u kasnijim sutuacijama sa nekim autoritetom, jer smo naučili da se ta situacija ne može promeniti. Zaboravljamo da smo sada odrasli, veći, imamo više znanja i iskustva, da možemo razvijanjem sopstvenih sposobnosti drugačije procenjivati kritične situacije. Ono što neki autoritet koji o nama nešto loše misli ne mora biti doživljeno kao „objektivna stvarnost“, možemo se suprotstaviti, ne prihvatiti takvo mišljenje o sebi…nismo zavisna deca i mišljenja i ponašanja autoriteta nisu naša „sudbina“, nepromenjive situacije u kojima nemamo mogućnost izbora.

Ako nam neki autoritet šalje, prema našem doživljaju, degradirajuće poruke, i procenimo situaciju kao nepromenljivu, možemo reagovati kao u detinjstvu: pokušamo najpre da se pravimo da ne čujemo šta nam rade, ignorišemo pokušaje povređivanja, u nadi da će prestati, indiferentnost poziva još jače ismevanje! Kako jača prezir, jača i agresija ili pasivna agresivnost. Osoba koja trpi pita se u sebi zašto je odbacuju kada ih ničim namerno ne izaziva , ne daje im nikakve povode, ništa im nažao nije uradila… Kada proceni sebe kao bezgrešnu, ona njih počinje da vidi kao zle. Čini joj se da su nepravedni prema njoj i počinje da ih pasivno mrzi zbog toga. Povećava se osećaj odbačenosti, uvređenosti, javlja se usamljenost, tuga, ona se još više povlači u sebe. Drugi joj deluju kao agresivni džinovi, a ona kao potuljeni patuljak. Ako je ova situacija okidač za postojeći potisnuti osećaj inferiornosti ili bezvrednosti, tuga se pojačava i sledi potpuno povlačenje u sebe i udaljavanje iz odnosa.

Emotivno zrela osoba je, međutim, sposobna da se nosi i sa negativnim porukama autoriteta bez disfunkcionalnih emocija. Ona drugačije procenjuje tu situaciju. Autoriteti nisu mama ili tata, a ona nezrelo dete potpuno zavisno od njih. Ne moramo svaki prezir ili neuspeh proceniti kao ugrožavajući po našu ličnost. Niko nije bogomdani sudija niti kriterijum naše vrednosti. Kritika se može uzeti kao povratna informacija, prosuditi šta je u njoj, možda tačno, korigovati ono u vezi sa čim je onaj koji nas kritikuje u pravu…Ali ni jedna kritika na neko konkretno naše ponašanje se ne pruhvata kao globalna procena naše ličnosti. Sa takvim stavom iz konflikta ili neuspeha nešto naučimo, posmatramo sve kao iskustvo na osnovu kojega menjamo ono što je u našoj moći, ne uznemiravamo se previše oko onoga na šta ne možemo da utičemo, i naučimo da razlikujemo jedno od drugog.

Dobro je da osvestimo svoje šablone reagovanja. Ako situaciju procenimo kao afirmativnu, reagovaćemo zadovoljstvom i prilaženjem. Lako je situaciju koja nam pričinjava zadovoljstvo proceniti kao afirmativnu, kao što je slučaj kod pohvale, nagrade, lepog iznenađenja, primanja poklona, osmeha, pružanja zagrljaja. Ono što često predstavlja „umetnost“ je odvojiti se iz situacije koja nije prijatna. Ne poistovećivati sebe samo sa mišljenjem drugih. Jačanjem samoljubavi, samopoštovanja i samoprihvatanja povećavaju se i naše kompetencije za procenjivanje situacija i naše mentalno zdravlje.

Autorka je Life Coach OLI Psihodinamskog Integrativnog Metoda