Ni napred ni nazad – stagnacija života

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }A:link { }

Ustajali komfor

Činjenica je da život nije lak, da svojom nepredviđenošću ume da nas baca na sve strane, konstantno ispitujući naše granice da ga podnesemo ali i živimo. Tokom tog bacanja na sve strane često dolazi do gubitka vere u sebe i svoje kapacitete da se izborimo sa svim tim olujama i zelenim pašnjacima koji se naziru tamo negde. Naša sposobnost da se izborimo sa razvojnim krizama i promenama zavisi od našeg uverenja da posedujemo te veštine, koje učimo od malih nogu ulaženjem u interakcije sa porodicom i svetom. Prezaštićujuće ponašanje roditelja neretko oblikuje prezaštićeno dete koje zapravo raste u uverenju da ono samo nije dovoljno jako da se izbori sa problemima i uspesima. Uživa u komforu porodične zaštite i ne vidi ni smisao u tome da napusti svoje toplo gnezdo. Jer napuštanje gnezda podrazumeva uskakanje u svet i razvoj nezavisnosti. Slično je i sa prevelikim veličanjem detetovih uspeha, gde se kreiraju nerealna očekivanja deteta od sebe, ali i sveta da ga prizna kao genija, gde prilikom prvog kupanja u moru gde ima i drugih riba, dete uviđa da nije tako posebno, da nije genije usled čega može doći do povlačenja na obalu i gledanja drugih kako plivaju sve dalje.

Svet predstavlja nepoznatu teritoriju gde sigurnost nije obećana i zagarantovana samim disanjem, već se mora obezbediti svojim rukama. Iz straha da to neće moći, mnogi započinju svoju stagnaciju. Uljuljkavanjem u komfor koji imaju, odbijaju da zakorače u svet i iskuse i pozitivne i negativne nalete vetra. Pored iskustva u porodici, na našu sliku o sebi utiču i interakcije sa drugim ljudima; učiteljima, prijateljima, partnerima; iz svih tih interakcija mi izvlačimo zaključak o nama samima. Ali treba imati u vidu da sve te interakcije i značaj koji imaju nisu slučajne, već da smo mi ti koji smo izabrali da učestvujemo u njima i da smo mi ti koji smo odlučili koliko će značaja imati za nas.

Stajanje u mestu zapravo izaziva prijatna osećanja, ili bar neutralnost gde negativne emocije i neprijatnosti ne postoje. Sve je poznato, predvidljivo i svako igra svoju ulogu, samim tim i mi. Na nedostatak napredovanje se ne gleda kao na neuspeh, već kao na nepoželjnu i neostvarivu ambiciju koja sa sobom donosi više nevolje nego dobiti, jer napredovanje neminovno dovodi do testiranja realnosti, do testiranja naših uverenja o sebi i svetu. Ako smo živeli ubeđeni da nije problem u nama, već u svetu, da smo mi ti koji smo zadovoljni tim gde smo i time što imamo, testiranje realnosti bi podrazumevalo da testiramo ta uverenja, da proverimo da li smo zaista zadovoljni, da li smo zaista bez krivice i odgovornosti. Rušenje naših uverenja je preveliki rizik, zbog čega ljudi izbegavaju testiranje realnosti i žive u ustajalom komforu ne dovodeći sebe do tačke gde se mogu zapitati „Da li ja ovo želim?“.

Strah od života

Kada su strahovi u pitanju, postoji beskrajni niz stvari kojih se ljudi plaše. Jedan od njih jeste i strah od života. Postoje određena očekivanja od sveta i ljudi i nas samih, predstava o tome kako naš život treba da izgleda i ideja da sve treba da teče bez ikakvih problema i prepreka. Ideja je utopijska, doboko usađena u nas od malih nogu da ćemo igranjem igre po tuđim pravilima dobiti ono što zaslužujemo, a zaslužujemo Raj. Prihvatanjem odgovornosti za svoje odluke i svoj život narušava tu idilu i zamenjuje je ili tezom „Život je samo bol i patnja“ ili „Život zahteva trud i rad“. Vođeni ovom prvom mišlju možemo prestati da živimo, jer što bi živeli kroz patnju? Samim tim nije potrebno ići napred, nije potrebno doneti odluku, jer ovde gde sam je u redu, bezbedno je, minimalna patnja. Sa druge strane, ako nismo spremni da se trudimo da bi dobili ono što želimo – ne ono što mislimo da zaslužujemo, počećemo da se plašimo života kao najtežeg kontrolnog zadatka za koji znamo da je potrebno danonoćno vežbanje da bismo ga položili, a da to nije količina truda koji smo spremni da uložimo. Često se ljudi koji stagniraju smatraju lenjima. Ali ključni problem je u nedostatku volje i inicijative. Ako nemate jasnu predstavu o tome šta želite i ideju kako da dođete do toga, nemate ni strasti ni motivacije da to i postignete. U pogledu inicijative koja predstavlja taj prvi samostalni korak ka nečemu, možemo imati nešto što Erikson naziva malignitetom ili maladaptacijom. Malignitet bi podrazumevao pogrešno usmerenu inicijativu, okrenutu ka manipulaciji, a maladaptacija bi podrazumevala nedostatak inicijative, strah od rizika i preduzimanja akcija. Osobe koje stagniraju u životu, zapravo, imaju maladaptivni oblik inicijative – iliti nedostatak iste. Jedan od razloga zašto osoba nema inicijative može biti u strahu od odrastanja, gde se zahteva da se one dečije slobode i potrebe napuste i zamene odgovornošću.

Zašto ljudi ostaju na poslu koji ne vole? Da, postoji ona egzistencijalna komponenta u vidu materijalne obezbeđenosti, ali čak i kada to nije faktor mali broj ljudi se odluči da napusti posao koji mrzi. Strahovi vladaju nama, samim tim i strah od nevidljivog i nekontrolišućeg nas vuče natrag. Napuštanje posla ili nedonošenje odluke o izboru posla govore o našim strahovima, o strahu od promene i strahu da preuzmemo odgovornost. Kada mi donesemo odluku, mi smo odgovorni, a ovako ako čekamo da se NEŠTO desi ili da NEKO odluči umesto nas, mi svlačimo sa sebe odgovornost; pri tom stajanje u mestu nam ne smeta, jer to NEŠTO i taj NEKO će doći kad tad. Taj pojam nekoga i nečega nam daje utehu i pravda naše stagniranje. Magično maštanje o nekome ko će preuzeti uzda je zapravo pokazatelj nedostatka volje. Postoje želje, maštanja, ali ne i snaga da se one realizuju, da se podnese napor i trud koji je potrebno uložiti u njihovo ostvarenje. Često se može čuti rečenica „Čekam da se nešto desi“, ali zapravo ništa ne može da se desi bez nas samih koji preduzimamo prvi korak.

Romantične veze su najbolji i najčešći primer stagniranja u životu. Veliki broj ljudi se nalazi u vezama koje stagniraju i sa kojima oni sami stagniraju. Početak bude obećavajući, postoje stimulacije sa obe strane, ali vremenom oba partnera ili jedan, se opuste u predvidivoj i ritualnoj vezi. Nisu u braku, a nisu ni nevenčani, nisu srećni, a ni nesrećni, žele da budu zajedno, ali i ne žele; negde su između i čekaju ko će povući prvi potez. Igraju se igre kukavice. Dva automobila idu jedan drugom u susret i čekaju da vidi koji će prvi skrenuti da bi izbegao sudar. Najpoznatija igra kukavice koja je ekranizovana jeste u seriji „Kako sam upoznao vašu majku“ između Barnija i Robin. Barni i Robin su ušli oduševljeni, ali sa već postojećim neslaganjima oko budućnosti, u vezu i sve je funkcionisalo, dok nisu došli do trenutka kada su oboje uvideli da to više nije ono što žele, ali su se oboje plašili da to priznaju jedno drugom – i sebi – i čekali su da vide ko će prvi pokrenuti priču o raskidu. Bili su spremni da zajedno tiho pate u nezadovoljavajućoj vezi jer su se plašili kraja i onoga što taj kraj na dalje nosi. Slično je u i subotnjem zadatom filmu „Oni koji kasne“, veza koja je godinama funkcionisala u svom ne napredovanju je pružala osećaj sigurnosti i zaštite, poprimila je simbol jednog sistema u kom je toplo i lepo, i u kojem treba biti jer je to društveno poželjno i zapravo ono što se očekuje od vas u određenim godinama. Nije bilo jedinstvene odluke da se ostane u toj vezi, već se ta odluka podrazumevala i bila je vođena drugim ljudima. Češće se zapadne u stagnaciju u ljubavi bilo u obliku samovanja ili vezi, jer jedna od osnovnih ljudskih potreba jeste da volimo i budemo voljeni. Sa tom potrebom ide i strah od napuštanja i gubitka, samoće, i na kraju smrti. I zbog toga se češće ostaje u istoj vezi, koja nije više razvojno adaptivna, jer se vodimo politikom „bolje išta nego ništa“. Maskiramo svoje nezadovoljstvo rečenicama tipa „Od sutra će biti drugačije“, „Promeniće se“ uporno tražeći razloge i odluke od drugih, a ne od nas samih.

Sam svoj krojač

Odlaganje odluka i odlaganje obaveza jesu povezani sa stagnacijom života, ali se ipak razlikuju u svojoj osnovi. Prokrastinacija može biti adaptivna, može biti predah, i ne predstavlja potpun obustav rada, dok stagnacija predstavlja životnu odluku da se odluke ne donose; ne da se odlažu, već da se uopšte i ne donose. Kontrola je data drugima, ali istina je da je na taj način potpuna kontrola kod nas, samo što nismo spremni da to sebi i priznamo.

Ni korak napred ni korak nazad, stajanje u mestu jeste vid zaštite od sveta, razočarenja, i testiranja realnosti. Svodi se na čekanje magičnog trenutka koji će promeniti naš život umesto nas samih. I koliko smo spremni da čekamo? I šta kada istrošimo sve vreme na čekanje? Život nije konstanta, i toliko je tanan da je poput nevidljive niti koju bilo šta i bilo ko može pokidati. Moguće je doživeti duboku starost stagniranjem i zapravo izbegavanjem života, moguće je i sebi opravdati taj način života kao manje stresan život, moguće je reći na kraju kada otkuca sat „Bilo je to u redu“, moguće je, ali gde ste tu vi? Gde ste zaista vi, vaše želje i snovi? Gde je tu zadovoljstvo, ispunjenost i ostvarenost?

Ne duguje nam svet sreću, već je mi sami sebi dugujemo. Mi krojimo kako ćemo se osećati i kako ćemo živeti, spolajšnje okolnosti, države, ljudi, samo su usputne prepreke koje nas motivišu da osmislimo alternativni put.

Pokretanje iz nepokretljive tačke je moguće, zahteva trud i vreme, ali je to jedan korak koji se može činiti malim, a zapravo predstavlja prvi dan ostatka vašeg života.

I kao što reče Pit Hein: Onaj ko nikad ne živi sad, ne živi nikad. Šta ti radiš?

Jovana Trbojević

Psiholog i psihološki savetnik

063/71 97 540

jovana.trbojevic88Žgmail.com

www.glavologija.wordpress.com

Glavologija