Problem prilagođavanja na novu situaciju

Od svakodnevnih situacija do događaja koji bitno menjaju život (na primer promena škole, promena mesta stanovanja, polazak na fakultet, promena posla ili gubitak bliske osobe) suočavamo se sa potrebom da se prilagodimo i nastavimo bez doživljaja pritiska i ograničenja. Nove situacije ne moraju uvek biti negativne. To mogu biti i situacije koje su u osnovi pozitivne, kao što su rođenje deteta, odlazak u penziju ili napredovanje u poslu. I pored toga što nose pozitivne emocije, one se mogu doživeti kao problem ili kao neprijatnost. Zahtevaju neku promenu, udaljavanje od dotadašnjih navika i prilagođavanje novim okolnostima.

U novim situacijama od osobe se traži da angažuje svoje emocionalne i socijalne kapacitete kako ne bi podlegla prevelikom uticaju zahteva za promenu i time bila ograničena u postizanju ravnoteže i zadovoljstva. Prilagođavanje predstavlja sposobnost osobe da se nosi sa emocijama koje su izazvane novom situacijom i sposobnost osobe da u skladu sa emocijama nastavi efikasan način života u novim životnim okolnostima.

Brzina iuspeh prilagođavanja novoj situaciji

Neke situacije, kao što su gubitak bliske osobe, gubitak posla, razvod i slično, prirodno izazivaju neprijatne emocije ( tugu, bes, strah…). Takve situacije su stresne, bitno menjaju životne oklnosti i mogu da remete psihofizičku ravnotežu osobe. Međutim, neće svaka osoba isto reagovati na njih i neće se istom brzinom prilagođavati. Neke osobe će ih doživljavati manje uznemirujuće nego neke druge. Njihova tolerancija na frustraciju će biti veća, brže će se prilagoditi novim životnim okolnostima i na njih će gledati kao na sastavni deo života. Nova situacija ih neće dugo ometati u zadovoljenju svojih životnih potreba, prihvatiće nove zadatke i uloge i vremenom će se okrenuti ličnim zadovoljstvima. Osobe koje imaju problem u prilagođavanju reagovaće uznemireno, preplavljeno emocijama i neće biti u stanju da adekvatno odgovore na zahteve novih životnih okolnosti. Imaće problem da pronađu adekvatne mehanizme adaptacije i, umesto strategija koja vodi ka ličnom rastu i razvoju, biraće one sa kojima stagniraju ili koje ih usmeravaju ka suprotnom smeru od željenog. Izabrana ponašanja će ih ometati u svakodnevnom funkcionisanju i, umesto da reše problem, problem će biti produbljen novim nezadovoljstvima i neuspesima.

Tolerancija na frustraciju predstavlja emocionalnu sposobnost osobe da odloži zadovoljstva i podnosi nezadovoljstva. Ova emocionalna sposobnost započinje razvoj u primarnoj porodici i dalje se razvija kroz socijalne odnose sa okruženjem. Pored tolerancije na frustraciju, osoba tokom života izgrađuje i druge emocionalne sposobnosti koje utiču na veštine prilagođavanja novim situacijama. Neke od tih sposobnosti uticaće na celovit doživljaj sebe i situacije, tolerisanje ambivalentnih osećanja, odnosa ili situacija, na volju da se istraje u pokušajima razrešenja situacije i dr. Izbor načina prilagođavanja biće u skladu sa stepenom izgrađenosti ovih emocionalnih kompetencija. Na uspeh u prilagođavanju uticaće i životna iskustva. Psihološka istraživanja ukazuju da osobe koje su imale traumatična životna iskustva i nisu imali adekvatnu podršku u njihovom prevazilaženju često imaju problem u prihvatanju promena i prilagođavanju.Tako će osobe koje imaju veću podržavajuću socijalnu mrežu, stabilne partnerske i prijateljske odnose, mnogo brže prihvatiti promene i uspešnije se nositi sa njima.

Kako se osoba prilagođava

Nova situacija donosi neizvesnost, osoba ne zna ili nije sigurna kako će se ona odvijati, da li će adekvatno odgovoriti novim zahtevima i da li će se snaći. Osećaj sigurnosti je narušen, u većoj ili manjoj meri, i javlja se potreba da se kontoliše nova situacija, odnosno da joj se prilagodi. Od osobe se traži da promeni dotadašnji način života, prilagodi svoje ponašanje, navike i pojačano ulaže napore kako bi se stekao osećaj sigurnosti. Promena zahteva psihofizičku aktivnostsa ciljem prilagođavanja. Prilagođavanje će biti zasnovano na subjektivnim procenama nove situacije i procenama svojih sposobnosti za odgovor na nju. Na osnovu procena ili tumačenjenja sopstvenih osećanja i situacije biraćemo način reagovanja. Psiholozi navode tri faze prilagođavanja na stres ili novu situaciju:

1.Faza alarma – u ovoj fazi organizam se priprema za odbranu. Nova situacija izaziva potrebu da se udaljimo od navika koje smo do tada imali. Narušena je ravnoteža i potrebe se ne mogu zadovoljavati na isti način kao ranije. Psihički i fizički se oseća da je potrebna promena, neka reakcija na datu situaciju.

2.Faza otpora – u ovoj fazi pokušavamo da se prilagodimo promeni. Procenjuje se nova situacija, razmišljamo koliko je promena prihvatljiva, koje su moguće strategije reagovanja, odlučujemo se za neke strategije i uvodimo nove načine ponašanja kako bi se prilagodili.

Kada razgovaramo sa osobama koje imaju problem u prilagođavanju možemo primetiti da se problem javlja ovde. U osnovi problemaje razmišljanje zasnovano na negativnom uverenju da se ne može podneti promena, da se ne mogu podneti neprijatna osećanja koja idu uz promenu. Javlja se sumnja u svoje kompetentnosti ili mogućnost da se utiče na situaciju. Procenjuje se da nova situacija nadmašuje individualne mogućnosti. Ovakva uverenja proizvode ili pojačavaju neprijatna osećanja kao što su nezadovoljstvo, uznemirenost, nesigurnost, nemoć ili bespomoćnost. Fokusiranost samo na jedan aspekt situacije umanjuje fleksibilnost u razmišljanju i kreativnost u formiranju strategija za adaptacije. Kod osoba koje nisu mogle da sagledaju promenu u celosti (u svim bitnim aspektima), doživljaj o promeni će ostatineprijatan. Na osnovu doživljaja, osoba bira neuspešne mehanizme adaptacije ili odustaje od pravljenja novog koraka ka promeni i prilagođavanju.

Osoba se može odlučiti za ponašanja koja trenutno rešavajuproblem, na primer zloupotreba alkohola, lekova, prejedanje i dr. Takva rešenja će je ometati u daljem psihičkom funkcionisanju, pa se mogu javiti poricanje postojanja problema, smanjene koncetracije, problemi u izražavanju emocija, izlivi besa, depresivna raspoloženja, nervoza i stalna zabrinutost. Ovakvo psihičko funkcionisanje mogu pratiti problemi u društvenom život kao što su slabljenje efikasnosti na poslu ili u školi, slabljenje socijalnih veza, loša komunikacija, destruktivna ponašanja i dr.

3.Faza prilagođenosti – sa novim načinom ponašanja i emocijama nastavlja se dalje. Prilagođavanje nije ograničavajuće u sveukupnom funkcijonisanju osobe.

U ovoj fazi, ako je osoba izabrala dobru strategiju ili ponašanje koje je rešava neprijatnosti na način koji je ne ograničava, nastavićeda efikasno emocionalno i socijalno funkcioniše u novim životnim olnostima. Međutim, ako su strategije izabrane samo kao privremeno razrešenje tenzije, prilagođavanje će biti ograničavajuće u emocionalnom i socijalnom funkcionisanju. Osoba se može osećati iscrpljeno, a mogu se razviti i komplikovanija psihička stanja. U slučaju da se osoba ne može prilagoditi duži vremenski period, mogu se razviti simptomi poremećaja prilagođavanja.

Kako se bolje prilagoditi novim situacijama – pozitivno prilagođavanje

Problem prilagođavanja prepoznali su mnogi stručnjaci, pa se danas mogu naći različiti edukativni programi koji se bave temama prilagođavanja. Cilj ovih programa je pomoć učesnicima da se što bolje nose sa stresom ipromenama u njihovom životu (na primer, programi-edukativne radionice sa temama kao što su: “Kako se izboriti sa stresom“; “Kako preživeti razvod“; “Kako preživeti tinejdžera“…). Iako je velika pažnja posvećena stresu i njegovom uticaju na svakodnevni život, često su prisutini psihološki problemi prilagođavanja kod ljudi. Zašto je to tako? Najpre, sposobnost prilagođavanja nije urođena i ona se razvija i unapređuje tokom života. Možemo je posmatrati kao proces kroz koji osoba upoznaje i razvija svoje emocionalne kapacitete i u skladu sa tim izgrađuje nove mehanizme prilagođavanja. Kao što je rečeno, subjektivne procene , izgrađenost emocionalnih kompetencija i socijalnih veština uticaće na prihvatanje i prilagođavanje promenama. Koliko je osoba voljna da otkriva sebe i radi na svojim kompetencijama, toliko će raditi i na svojoj fleksibilnosti i kreativnosti u prilagođavanju. Takođe, ne postoji jedno univerzalno rešenje koje „olakšava posao“, koje obezbeđuje prilagođavanje svim životnim situacijama. Potrebna je stalna i jaka volja da se ulažu napori u ostvarenju novih razvojnih ciljeva, što često zna da bude kamen spoticanja i razlog odustajanja od ličnih promena. Imajući u vidu sve gore navedeno, navešću neke od pozitivnih mehanizama reagovanja na novu situaciju a kjoji mogu pomoći u prilagođavanju:

·Pojačano ulaganje napora – nova situacija zahteva da se ulažu napori kako bi se došlo do željenih ciljeva. Treba imati na umu da prilagođavanje zahteva prisustvo stalne volje da se istraje u pokušajima prilagođavanja. Neka ponašanja se mogu ispostaviti kao pogrešna i osoba treba da nastavi sa novim pokušajima, odnosno sa usmeravanjem volje ka novim pokušajima. Usmeravanje volje ka novom prilagođavanju obuhvata istraživanje, promišljanje i odlučivanje za ponašanja koja će dovesti do željenog cilja, planiranje realizacije ponašanja i na kraju izvršenje, probanje u realnoj situaciji

.

·Prihvatanje promene – da bi se prilagodili novoj situaciji neophodno je da se ona prihvati. To podrazumeva ne ignorisanje zahteva da se nešto promeni, sagledavanje situacije u svim njenim aspektima i sa svim doživljajima koje izaziva u nama. Prepoznavanje i prihvatanje emocija omogućiće da definišemo šta nas ometa da načinimo promenu i prilagodimo se, odnosno da definišemo kuda želimo da stignemo na putu promene, koji je cilj promene. Ne možemo nečemu da se prilagodimo ako ga prethodno nismo upoznali i prihvatili.

·Promena pristupa problemu – pristupanje problemu ili novoj situaciji iz drugog aspekta, drugačijeg nego što se inače radi. Umesto fokusa na negativnu ocenu situacije i naših sposobnosti za nošenje sa njom, može se pristupiti iz pozitivnijeg okvira. Sagledavanje svojih snaga za nošenjem sa promenom (npr. šta ja mogu da uradim u ovoj situaciji, a ne šta ne mogu da uradim) može omogućiti postavljanje liste pozitivnih reagovanja na date okolnosti. Iracionalna uverenja kao što su „Ja ne mogu da podnesem promenu“ ili „Ova situacija je katastrofalna i nepodnošljiva“, probajte da zamenite sa uverenjima koja su racionalna „Ja mogu da se nosim sa novom situacijom, iako je ona teška“.

·Relaksacija i fizička aktivnost – tehnike relaksacije se mogu primenitikao „predah“ ili mehanizam rasterećenja emocionalne napetosti u trenucima kada emocije preplavljuju. Najčešće spominjana tehnika je tehnika dubokog ritmičkog disanja. Sa ovom tehnikom se najčešće kombinuje tehnika mišićne relaksacije gde se, koncentrisanjem na svaki mišić pojedinačno, od glave do stopala, uz udah, osoba fokusira na napetost mišića, a kroz izdah na opuštanje napetosti. Može pomoći i tehnika vizualizacije, u kojoj se zamišlja mirno i sigurno mesto koje može da prizove pozitivna osećanja i sećanja kada se jave uznemirujuće emocije. Bavljenje sportom i fizička rekreacija mogu koristiti u otklanjanju napetosti i tenzije.

·Razgovor sa bliskim osoba ili stručnjakom – nova situacija je možda nova za vas, ali ne i za vama bliske osobe. Razgovor sa bliskim osobama daje nam doživljaj da nismo sami, pruža nam priliku da podelimo različita iskustva i čujemo drugačije mišljenje od našeg. Emotivna podrška bliskih osoba je dobar oslonac za prevazilaženje prepreka na putu prilagođavanja. Ako postoji doživljaj da bliske osobe ne mogu u potpunosti da pomognu ili postoji želja da radite na vašim ličnim kompetencijama, razgovor sa psihoterapeutom ili psihološkim savetnikom može pomoći.

Marina Brašić

specijalni pedagog

OLI psihoterapeut u procesu edukacije

telefon:063/8771641